Ceca Kitić: Medalja je blizu, ali je i dalje san

"Fenomenalno. I danas dok sabiram utiske o briljatnoj pobedi nad Norveškom, (28:25) adrenalin mi struji telom i uzbuđena sam kao da sam bila na terenu. Reći ću vam samo da sam posle meča 40 minuta bila u dvorani i čekala da se osušim jer sam bila potpuno mokra, a mučim muku sa prehladom. Igra nije bila sjajna, ali se pokazalo da Srbija ima kvalitet, da se se ne predaje i da se bori do kraja. Odbranom pre svega. Načinom na koji smo stajali ispred Katarine Tomašević u poslednjih 20 minuta utakmice zbunili smo moćne Norvežanke do te mere da im je i trener pravio taktičke greške. A baš zbog te i takve odbrane, golman nam je "poludeo" napad krenuo kako treba, sve se nekako namestilo. Da, loše smo počeli i utakmicu i drugo poluvreme, ali smo sve vreme mentalno bili jaki i verovali u pobedu. To je po meni osnovna snaga tima. Nisu nas pokolebala tri promašena sedmerca na početku, niti period od sedam minuta bez gola u drugom poluvremenu, a ono što treba istaći je da su nam kako takmičenje odmiče oscilacije sve manje. Uz to da dodam, kada igrate sa tako snažnim protivnikom i on se nešto na terenu pita. Ne znam koliko ste svesni veličine pobede, ali savladati Norvešku u ženskom rukometu, ekvivalentno je pobediti Brazil u fudbalu", rekla je Svetlana Kitić i nastavila:

"Toliko je ta ekipa moćna i uigrana. Šta sad? Pobediti Poljsku! Mirnom glavom sa maksimalnom svešću da je medalja blizu, ali je još san. Nije osvojena. Treba nam još najmanje jedna pobeda pa da sve što su devojke najavljivale, a u šta i danas malo ko veruje postane java. Da, kažem najmanje jedna, jer polako počinjem da maštam kako Andea Lekić, koja maestralno vodi ovaj tim u nedelju podiže pehar namenjen šampionu sveta. I neću da prestanem da sanjam, to mi niko ne može uzeti. Kada se probudim svesna da je pehar daleko, pokušaću da razmišljam o Poljskoj. Nisam ih mnogo gledala, ali to što ih niko od nas nije pratio i video u polufinalu ne znači da nemaju šansu i da će biti lako. Neće! Neće, zato što je šansa velika i zato što devojke nisu navikle da igraju u ambijentu pune Arene. To je fantastično i zavidim im što su već dva puta doživele nešto o čemu sam kao igrač maštala. Da u mojoj zemlji igram veliko takmičenje i borim se za medalju. Veći motiv od pune dvorane i huka sa tribina ne treba i ne postoji. Zato samo hrabro i pre svega mudro, napred u slavu. Za sebe, navijače i Srbiju!".