SANJA STAROVIĆ: Čast mi je da smo Saša i ja ispisali istoriju srpskog sporta

Posebno sam ponosna na Sašu, kome su to bile druge Olimpijske igre. Na onim u Pekingu, nosio je zastavu na zatvaranju

Ostaje upisano da Sanja sa Sašom čini jedinstveni par sestra-brat u srpskom sportu koji je učestvovao na Olimpijskim igrama.

Kako, kada i zašto si odlučila da treniraš odbojku?

"Odgovor je vrlo jednostavan. U Gacku je, što se tiče kolektivnih sportova, jedino odbojka imala i ženski klub. Naš nastavnik fizičkog vaspitanja, Zoran Vidaković je birao po pet devojčica iz svakog odeljenja, koje, po njegovom mišljenju, imaju dobre predispozicije za sport i odbojku. Tako je sve počelo. A zašto? Pa, volim sport, uvek sam bila aktivno dete, a šteta da se ova visina (195cm) ne iskoristi na pravi način. Inače, trenirala sam i karate. Kratko."

Posle šest godina u Gacku, odlaziš u Užice i osvajaš dva kupa i prvenstvo. Međutim, posebno je interesantna srebrna medalja u Top tims kupu, osvojena posle dugog puta u Azerbejdžanu. Sećaš li se detalja sa tog putovanja i da li je on kasnije bio presudan da zaigraš upravo u Azerbejdžanu?

"Sećam se, dobro se sećam. Prvi, da kažem, međunarodni uspeh. Baš smo bili mlada ekipa, i napravili smo lepo iznenađenje. Nama je fascinantno bilo videti publiku. Svi su bili u crnom, uglavnom muškarci. I zdušno su bodrili svoju ekipu, koja je na kraju i trijumfovala. Pred finalnu utakmicu nam nisu dali da izađemo iz autobusa. A nama je sve to bilo čudno. Iz sadašnje perspektive, više nije, jer sam u Azerbejdžanu shvatila koliko vole sport. I da, nije mi to bilo presudno za odlazak u Baku. Jer je u to vreme postojala samo jedna ekipa, Azerail. I cela reprezentacija Azerbejdžana je tu igrala. Ali eto, hvala Bogu, prevagnula je upornost ljudi iz Rabite da dođem. Sada odatle nosim samo lepe uspomene."

Sa samo 21 godinom zaigrala si u tada najjačoj ligi na svetu, italijanskoj Seriji A za ekipu Vićence. Sledi put u Tursku, potom i Azerbejdžan. Koji klub je ostavio najveći utisak na tebe?

"Svakako onaj u kome sam najviše vremena provela, Rabita. Jer kada sam ja došla u Azerbejdžan, nisu igrali ligu, recimo, a samo četiri godine posle toga smo bili prvaci sveta. Rabita je rasla iz godine u godinu, a ja sam sazrevala kao igrač."

Sa Rabitom iz Bakua si postala klupski prvak sveta. Kakav je osećaj bio posle finala protiv Vakifbanke iz Istanbula?

"Godinu dana pre toga smo izgubili u finalu Lige šampiona, baš protiv Vakifa. I, lagano su nas dobili. Naravno, posle takvih poraza, jedva čekate da opet igrate sa istom ekipom, da bi se revanširali. Zoran Gajić nam je te godine bio trener, i u toku priprema je radio sa šest igrača. Ostale su bile u reprezentaciji. I, zamislite kakav je tu bio rad, trud i zalaganje. Na kraju se sve to isplatilo. Zlato!"

Tvoja reprezentativna karijera ima više delova. Debitovala si sa 17 godina i punih pet godina bila standarna. Šta za tebe predstavlja učešće u nacionalnom timu?

"Za mene je tada bilo ostvarenje sna obući dres sa nacionalnim grbom, pogotovo što sam tek došla u Jedinstvo iz Užica, željna utakmica i dokazivanja. Veliki podstrek i vetar u leđa."

Ponovo si u reprezentaciji 2007. godine i osvajaš srebro na Univerzijadi u Bangkoku. Koju uspomenu nosiš sa ovog takmičenja?

"To je bilo malo iznenađenje za mene, jer sam se opet vratila u plavi tabor. Dobro druženje, odlična atmosfera u reprezentaciji i na kraju smo napravili najveći uspeh naše zemlje na Univerzijadi."

Treći boravak u reprezentaciji obeležile su Olimpijske igre u Londonu 2012. godine. Kakav je osećaj biti na najvećoj sportskoj smotri na svetu?

"A, evo mene i treći put. Ovaj put je najveći ulog bio u igri. Olimpijske igre! Mislim da je suvišno pričati o tom osećaju. Imali smo sreću da budemo na otvaranju. Jer, odbojkašice na prethodnim Igrama u Pekingu nisu bile u mogućnosti da odu. Nestvarno. Neverovatno. Ne može se opisati, samo doživeti."

Saša i ti ste jedinstveni po tome što ste jedini brat i sestra iz Srbije koji su učestvovali na Olimpijskim igrama.

"Da da, istina. Jedini brat i sestra u istoriji Srbije koji su zajedno učestvovali na Olimpijskim igrama. Čast nam je što smo ispisali istoriju na takav način. A naravno, posebno sam ponosna na Sašu, kome su to bile druge Olimpijske igre. Na onim u Pekingu, nosio je zastavu na zatvaranju."

Tvoju karijeru prate brojne titule i odličja. Da li bi mogla da izdvojiš neku kao najdražu?

"Pa, svaka titula je draga na svoj način. Obično je najdraža ona koja je najsvežija. Ali, recimo ovako, titula klupskog svetskog prvaka u Kataru sa Rabitom, nekako najlepše sija. A jedna od dražih je svakako titula Prvaka Bosne i Hercegovine gde smo u Gacku dobili sarajevsku Dobrinju 3:2."

Pratiš svetske trendove među sportistima, pišeš blog koji je veoma posećen, na Fejsbuku grupa tvojih fanova prilično ažurno prati tvoju karijeru. Da li ti bolje ide odbojka ili pisanje?

"Nije bas da pratim trendove. Nisam ja počela pisati blog jer je to "in", već da ispričam neke svoje dogodovštine sa putovanja. Imam valjda taj neki dar da to lepo dočaram. Ne pišem često. Ne pišem eto onako da se nešto objavi. Već kad imam materijala da ispadne dobra priča. Sve je to šaljivo. Ali istinito. Vidim da se sviđa ljudima, jer dobijam mnogo pozitivnih komentara posle objavljivanja priče. I, ako sa tim pisanjem uspem da nekoga nasmejem i oraspoložim, onda je misija uspela. Da, ta grupa postoji na Fejsbuku i stvarno sam zadovoljna kako rade. Imaju sve informacije o utakmicama i dešavanjima. Jer, ako ima negde prenos utakmice, oni će objaviti link. Odmah posle objavljuju rezultate. Stvarno se trude, svaka čast. I, evo jedna javna pohvala za njihov rad."

Poznato je da u slobodno vreme najčešće čitaš knjige. Šta bi mogla da preporučiš čitaocima Kurira?

"Jednom mi je trener rekao, Sanja, kad god te vidim, ti čitaš knjigu, ostavi to malo! Šalu na stranu, volim da čitam knjige. Raznorazne teme me zanimaju, popularna psihologija, više od svih. Preporučujem knjigu koju sam poslednju pročitala "A planine odjeknuše". Koga zanima psihologija, "Razgovori sa Bogom", sva tri dela, a ja počinjem da čitam "Kradljivicu knjiga"."

Da li ti neko peva pesmu "O, moja Sanja..."?

"Da si malo manja? Ma kad je visina bila prepreka u nečemu? Nije mi niko pevao tu pesmu, ali jesu neke druge, lepše."