Pročitajte šta se dogodilo sa Matom Parlovom, Marjanom Benešom, Tadijom Kačarem, Miodragom Perunovićem, Antom Josipovićem...

Tokom 1970­ - tih i početkom 1980 - ­tih jugoslovenski boks je beležio velike uspehe na međunarodnom planu i u amaterskoj i u profesionalnoj varijanti. Bilo je to vreme velikih šampiona i dupke punih dvorana sa navijačima koji su naše boksere srčano bodrili do novih titula.

Mate Parlov (Imotski, 16. novembar 1948 — Pula, 29. jul 2008) bio je jugoslovenski i hrvatski bokser. Osvajač je zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu, svetski prvak u Havani 1974. i dvostruki šampion Evrope u poluteškoj kategoriji.
Takođe je bio profesionalni prvak Evrope i sveta u verziji Svetskog bokserskog saveza. Pored evropskih, svetskih i olimpijskih titula, Parlov je osam puta (1967­1974) osvajao titulu prvaka Jugoslavije, dva puta je osvajao Zlatnu rukavicu,a pet puta (1970­1974) titulu najboljeg na Balkanu.

Boksom je počeo da se bavi sa 16 godina u Bokserskom klubu „Pula“ i posle tri godine osvojio je titulu prvaka Jugoslavije u poluteškoj kategoriji. Bio je levoruk, što mu je znatno pomoglo u karijeri.

Prvi veći uspeh na međunarodnoj sceni ostvario je 1969. kada je u Bukureštu postao vicešampion Evrope. Dve godine kasnije u Madridu je osvojio zlatnu medalju. Na Olimpijskim igrama u Minhenu Parlov je osvojio zlato u finalu protiv Kubanca Gilberta Karilja, u kojem su oba rivala bila u nokdaunu. Meč je prekinut 21 sekundu prekraja druge runde, kada se Kubanac četvrti put našao na podu.
U Beogradu 1973. odbranio je titulu prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji. Svoju dominaciju u poluteškoj kategoriji potvrdio je na svetskom prvenstvu u Havani kada je osvojio titulu amaterskog prvaka sveta u poluteškoj kategoriji.


Po završetku amaterske karijere otisnuo se među profesionalce. Dana 10. jula 1976. na Marakani savladao je Italijana Domenika Adinolfija i osvojio titulu profesionalnog prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji, u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC). Dve godine kasnije Parlov je postao i svetski šampion savladavši u borbi za tituluArgentinca Migela Anhela Kuelja, nokautom u 9. rundi. Titulu šampiona u poluteškoj kategoriji izgubio je porazom od Marvina Džonsona 2. decembra 1978.
Kao amater, Parlov je imao 310 borbi, od čega 13 poraza. U profesionalnoj karijeri, u 29 mečeva, zabeležio je 24 pobede, tri poraza i dva nerešena meča. Na Olimpijskim igrama 1984. bio je selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije.

Dva puta je bio dobitnik zlatne značke Sporta, nagrade za najboljeg sportistu Jugoslaviji, 1972. i 1974. godine. Preminuo je 29. jula 2008. od raka pluća.

Marijan Beneš (Beograd, 11. jun 1951) jugoslovenski bokser iz Banjaluke, smatra se za jednog od najboljih yu boksera svih vremena. Posle briljantne amaterske karijere i osvojene zlatne medalje na prvenstvu Evrope u boksu 1973. godine održanom u Beogradu, prešao je u profesionalce i osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropskebokserske unije (EBU) u lako­velter kategoriji 1979. godine. Titulu profesionalnog prvaka je uspešno odbranio četiri puta i na kraju ju je izgubio na poene 1980. godine.
Iz boksa se povukao 1983. godine posle teške povrede oka. Ne zna se tačno iz kog meča je ova povreda proizašla, po nekima 1983. godine u meču protiv Luisa Minčila, po drugima Beneš je ovu povredu vukao još od 1979. godine, od borbe protiv Sandija Toresa u Zenici.

Tokom karijere, Beneš je imao nebrojeno puno povreda, čak dvadeset šest puta je imao slomljene kosti na različitim mestima. Povrede glasnih žica koje su uzrokovale da njegov govor postane tih i spor.

Tokom svoje amaterske karijere, Beneš je osvojio devet naslova prvaka Bosne i Hercegovine i četiri naslova prvaka Jugoslavije.

Beneš je imao ukupno 39 profesionalnih mečeva, od kojih je 32 pobedio (21 meč nokautom) a šest je izgubio (tri nokautom) i jedan meč je boksovao nerešeno. Ukupno je odboksovao 233 profesionalne runde.

Za Marijana Beneša su pisali da se prvi dovezao BMW­om u Banju Luku. Zatim, da se prvi prošetao sa popularnim kaubojkama, da je zaradio više od šest miliona maraka, napravio dve kuće, otvorio dva kafića. Dva puta se ženio i dobio tri kćerke i jednog sina.
U ratu je izgubio sve, da bi se dolaskom mira vratio u BiH i opet nastavio da živi u njegovoj Banjoj Luci. Beneš sada radi u bokserskom klubu Feniks iz Banja Luke.



Slobodan Kačar (Perućica, 15. septembar 1957) je bivši jugoslovenski bokser. Osvojač je zlatne medalje u poluteškoj kategoriji do 81. kilograma za Jugoslaviju na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi. Iste godine je proglašen i za najboljeg sportistu Jugoslavije.

Jedini je naš bokser koji je osvojio zlatnu olimpijsku medalju i titulu svetskog profesionalnog prvaka u četiri najznačajnije svetske verzije: WBC, WBA, IBF i WBO.

Tokom 8 godina i 4 meseca nije doživeo poraz i u tom periodu je imao 99 uzastopnih pobeda u amaterskoj i 21 u profesionalnoj konkurenciji, čime je jedinstven u istoriji svetskog boksa. Takođe je višestruki prvak Jugoslavije, Balkana i mediteranski šampion.
Mlađi je brat boksera Tadije Kačara, koji je osvojač srebrne medalje na Olimpijskim igrama 1976.
Krajem 80­ih godina uzeo je američko državljanstvo. Ima kuću i motel u Majami Biču , a u Veterniku, na salašu, proizvodnju kartonaže za sve vrste pakovanja. Sa suprugom Slavenkom, rodom iz Splita, ima ćerke Milenu i Marinu.

Po završetku sportske karijere radio je kao profesor i trener. U Novi Sad se vratio 2003. godine, kada je ga je angažovao BK „Vojvodina“, klub u kome je započeo karijeru. U martu 2004. je izabran za predsednika Bokserskog saveza Srbije i Crne Gore. Sa funkcije predsednika Bokserskog saveza Srbije je smenjen 2009. godine, zbog čega se žalio Vrhovnom sudu Srbije, koji je poništio tu odluku, ali on nikada nije vraćen na funkciju.



Miodrag Perunović (Cetinje, 10. decembar 1957.) bio je bokser reprezentacije Jugoslavije. Boksom se bavio od 1972. do 1994. godine. Selektor reprezentacije Jugoslavije bio je od 1995. do 2001. godine.
U boksu je postigao izuzetne rezultate – bio je prvak Balkana 1980., prvak Mediterana i prvak Evrope 1979., vicešampion sveta 1978. i vicešampion Evrope 1981. kao i interkontinentalni šampion u IBF verziji u profesionalnom boksu od 1989. do 1992.

Najbolji sportista Crne Gore bio je tri puta 1976. 1978. i 1981., a jednom najbolji sportista Jugoslavije za mlade 1978. i najbolji sportista Jugoslavije za seniore 1979.

Autor je nekoliko zbirki pesama i autobiografske knjige “Štit i mač” iz 2011. godine.

Kurir sport / Nostalgicno.com