Milovan Mikica Vesnić za Kurir: Konkurenti u CEZ znaju da dolazim

U četrdesetoj trkačkoj sezoni porodice Vesnić srpski automobilista očekuje dobre rezultate i nada se uspehu tima koji je osnovao s Rudijem Pešovićem

Prošle sezone prvi put si vozio Evropski kup turing automobila. Kakvi su utisci?
Nažalost, ima dosta loših iskustava koje nosim iz ETCC sezone. Ranije sam vozio i jače serije od ETCC, 1999. i 2000. godine sam bio u Klio kupu, gde sam se takmičio sa dosta boljim i kvalitetnijim vozačima. Tamo sam lakše izlazio na kraj i sa konkurencijom i sa takmičenjem.
U ETCC sezonu sam ušao sa dosta problema. Mi smo uzeli jedan nazovi veoma dobar automobil, ali smo veoma brzo shvatili da to baš i nije tako. Problemi su bili i sa motorom i sa menjačem, elektronikom, trapovima... Rečju, to je bio košmar. Zbog svega toga smo kasnili sa pripremama, testova nije ni bilo jer je motor otkazao bukvalno ispred naše radionice, pa je ponovo nošen kod Krojcmilera u Švajcarsku. Od njega smo doživeli dodatno šikaniranje, jer je on motor držao tri meseca, a mogao je da ga završi za par dana. Sve je išlo kako ne treba.
Na prvu trku smo otišli sa inženjerom kog smo dobili uz auto i to je bilo šokantno, jer čovek nije znao bukvalno ništa o automobilu, a na njemu ništa nije funkcionisalo kako treba. Pri tom smo imali veoma tesne rokove, jer je sezona već počinjala, a između testova, treninga i samih trka postoje veoma mali vremenski intervali i to je bio problem. Generalno, to mi je i najviše smetalo u ETCC­u, jer nema vremena da se auto podešava između trka. Koštalo me je u Francuskoj, gde nisam imao vremena da odreagujem u podešavanjima, zatim u Slovačkoj, gde nismo stigli da promenimo ručicu menjača za deset minuta, koliko nam je bilo dato između.
Ono što je možda i najveća katastrofa jeste činjenica da Optima grupa iz Modriče, sa kojom imam dugogodišnju saradnju, a koja je najavila ozbiljan sponzorski ugovor na prošlogodišnjem Sajmu automobila, nije uplatila ni jedan jedini dinar. Ni dan danas niko mi se nije javio sa objašnjenjem ili obrazloženjem, a to je i jedan od ozbiljnijih uzroka mog bledunjavog nastupa 2014, jer je u trkanju, nažalost, novac jedna od ključnih stvari za uspeh. Ja sam sa Optimom imao puno lepih godina, ali su se promene u vlasničkoj strukturi odrazile i na to da tamo više ne sede ljudi od reči, koji su javno, pred novinarima, obećali podršku, a sad ne odgovaraju na pozive ili mejlove. Tako sam ja stavio tačku na saradnju sa njima. Pokrio sam, koliko sam mogao, sezonu sopstvenim sredstvima, ali sam se pomirio sa činjenicom da nemam novca za testiranje, za neke nove delove i slično.
Nekako smo dobacili i do trećeg trkačkog vikenda u Austriji, gde mogu da kažem da je bilo dosta dobro. Imali smo pol poziciju u trci 2, ali to je još jedna stvar koju ne volim u ETCC­u. Inverzni raspored možda jeste šansa, ali nije realno stanje stvari i prilično je nemoguće da sa takvog starta pobedite. Ja sam na Salcburgringu u jednom krugu kvalifikacija bio dve desetinke sporiji od Fulina, i to mi je bio reper da mogu da postignem dobar rezultat. Sve u svemu, kod tehničkog sporta kakav je automobilizam, ponekad mora da se dogodi i loša godina. Osim toga, to je godina koja nas je puno koštala.

Vozio si različite serije. Da li je povratak u CEZ u tvom koordinatnom sistemu vraćanje na lošije ili je to takmičenje u kojem možeš dugo da traješ, postižeš dobre rezultate i, uopšte, dobro se osećaš?
­ Vozio sam ja i mnogo jače serije, uvek sam uspevao da se održim u vrhu i da pobeđujem, takmičio sam se sa velikim trkačkim imenima sa evropske i svetske scene. Moje mišljenje je da organizacija ETCC­a nije dobra, da tamo ništa ne funkcioniše kako treba. Prošle godine su dopustili da imaju klasu 1.6 turbo sa samo tri automobila, a pustili su da se cela klasa S2000 muči. Sa njima se nikad ne zna šta će da dozvole i kako će takmičenje da izgleda. Rekao bih da se ETCC bukvalno raspada.
CEZ je, sa druge strane, realan. Mnogo je jeftiniji i daje prostora da ekipa spremi automobil kako treba. Ne treba vam 20 ljudi u timu koji za 10 minuta mogu da spreme automobil, dovoljno je da to radi četvoro ili petoro, jer imate na raspolaganju vreme između subote i nedelje, makar to trajalo celu noć. CEZ je uigran, dobro organizovan, na vikend dođe više takmičara nego za ETCC i WTCC zajedno.
Kad bih ponovo birao, nisam siguran da bih ponovo odabrao ETCC. Ponekad imam utisak da je ETCC sistem u kojem su kazne jedino važne. Neprestano ste pod prismotrom, stalno vas kontrolišu. Video sam da se kontrola vrši i usred kvalifikacija, što je potpuno nenormalno. Zna se da se to čini tek po završetku sesije, kad je automobil u park fermeu. Meni se u Francuskoj dogodilo da su me vratili u boks u trenutku kad sam stavio nove gume, a dok su oni pogledali to što ih je zanimao, kvalifikacijama je bio kraj i one su za mene propale. Kazne se dobijaju za gluposti, tipa „spustio si auto u 4:48, a ne u 5:00′′, „auto ti nije pod uglom od 25 stepeni“, „mehaničar je zapalio cigaretu“ i sve mu to dođe po 500 evra. Toga u CEZ­u nema.

Kakva ti je ambicija u CEZ­u 2015?
­ Momke koji se takmiče tamo znam od pre. Voziće dva trkača iz Češke koji voze „lotuse“ i koji su godinama bili neprikosnoveni dok se ja nisam pojavio i pobedio ih. Imao sam ranije sjajne partije sa Marekom Fridom, koji je sa Matom Homolom vozio neke trke izdržljivosti i bio brži od njega. Ima tu dosta kvalitetnih vozača koji neće da dozvole da ih neko u ETCC­u šikanira.
Moja je ambicija da napravim kompletno srpski tim, koji će se oslanjati samo na sopstvene mehaničare, tehničku podršku i slično. U ovu sezonu ulazimo Rudi Pešović i ja, on će voziti moj bivši auto BMW 320 S2000 WTCC, a ja „voksol vektru STW“, koja je bila vlasništvo Paje Komnenovića. I dalje ćemo se truditi da stvorimo lepu sliku o nama kao narodu, kroz ponašanje prema konkurenciji, organizatoru, svima koji učestvuju u CEZ­u na bilo koji način. Mislim da smo to već pre dve godine postavili na zdrave noge i sada treba samo da to produbimo. Ideja je da trajemo i možda uzmemo još jednog vozača, ali svakako da rastemo u svakom smislu.
Jeste moj motiv da u CEZ­u ponovim uspeh iz 2013. ali postoje i bitnije stvari. Takođe sam siguran da će moji konkurenti biti spremniji nego tada, jer sam ih tada iznenadio, a sada znaju da dolazim.

Kakve su karakteristike auta koji si kupio?
­ Ukratko, to je poslednja napravljena evolucija „vektre STW“. Razvila ga je britanska firma „Tripl ejt“ (Triple Eight – 888) i vozili su ga Miler, Plejto i Radermeker u BTCC­u. Za raliku od mog prošlog „opela“, ovaj ima bolju aerodinamiku jer je generalno niža silueta za nekih 5 cm, drugačiji je izduvni sistem, aerodinamički paket (prednji i zadnji spojleri) veće kočnice, drugačiji zadnji trap... Motor i elektronika su isti, znači oko 305 KS, s tim da je motor zbog boljeg težišta jos malo pomeren ka sredini vozila. Auto je u dobrom stanju, Komnenović je uradio reviziju motora, vešanja, amortizera i menjača. Na auto idu karbonska vrata i haube, pa će težina praznog biti nešto manja od 900 kg. Nama ostaje da auto pregledamo i kozmetički ga doteramo, ofarbamo i brendiramo. Bar se nadam da će tako biti.

Šta se dogodilo sa Seatom koji je trebalo da vozi Rudi?
­ Mi smo taj automobil uzeli u septembru i poslali smo motor na reparaciju. Ponovo nam se desilo da je servis Leman, koji jedini ima ovlašćenje da radi Seat, zakazao. U međuvremenu je iskrsao „voksol“ i ja sam prelomio i doneo odluku da „seat“ ide na prodaju, BMW ide Rudiju, a da ja vozim „vektru“. Pošto nastupamo kao tim, može da se dogodi na se Rudi i ja zamenimo na pola sezone, to se nikad ne zna, videćemo šta kome bolje leži.

Pomenuo si razliku u ceni takmičenja u ETCC­u i CEZ­u. Koliko je to u realnom novcu?
­ Ja ne volim da pričam o parama, ali otprilike mogu da kažem da je ETCC skuplji za nekih 35 odsto od CEZ­a.

A da ti neko sada da „no limit“ budžet, šta bi vozio?
­ TCR će, na primer, jednog dana sigurno biti dobar šampionat. Najavljen je kao glamurozno takmičenje, neki trkački vikendi će voziti sa Formulom 1, ali to ne mora da bude prednost i treba vremena da se vidi kako će sve to funkcionisati. Ja bih se ipak odlučio za WTCC, jer se tu ipak sve manje­više zna.

Koliko je bilo lakše ili teže da se probijaš kao automobilista uz činjenicu da ti je otac Milun Vesnić?
­ Još kao mali sam znao da želim da budem automobilista. Voleo sam sport, trenirao sam fudbal, to mi je bio lep period života. Iako sam bio u fudbalu, ja sam snimao svaku trku, najpre reli, i gledao je po hiljadu puta. Uz to sam rastao uz oca koji je u to vreme bio najbolji u Jugoslaviji i koji je imao profesionalan pristup automobilizmu, posebno sa tehničke strane. Kad sam počeo da vozim, meni tu ništa nije bilo strano, samo sam imao određeni pritisak koji se zvao Milun Vesnić. Plašio sam se da ću osramotiti i anulirati sve što je on tu uradio, ali na svu sreću nisam.
Da li mi je bilo lakše? Postoji jedna anegdota, kad se automobilizmom bavio Marko Milošević, Slobodanov sin. Mi smo imali korektan odnos, a on je imao običaj da kaže: „Lako je tebi, ti imaš Miluna“. Jednom sam mu rekao da bi trebalo da se promenimo, makar na sedam dana, da ja nadomestim sve što meni fali. Ja sam od svog oca naučio mnogo, ali smo se kroz godine i zajedno usavršavali, kako smo uzimali tehnički savršenije automobile.

Jesi li imao uzore?
­ Naravno. Uvek. Kao dečak sam voleo Prosta, Senu, Rozberga... Stiga Blomkvista, Markua Alena i Mikija Bijaziona iz relija. Od detinjstva sam znao da ću voziti automobil, zatvorene točkove, jednosedi me nisu privlačili. U automobilizmu morate da odlučite za šta ćete se usavršavati, ja sam 1995. godine definitivno odlučio da to budu kružne trke i turing automobili.

Od aktivnih vozača iz sfere kojom se ti baviš, koga bi izdvojio?
­ Ima tu dosta kvalitetnih vozača. U turingu je sada Sebastijan Leb, koji je prema proceni stručnjaka najbolji reli vozač svih vremena on je WTCC podigao na viši nivo. Ivan Miler je hodajuća legenda. Zapravo, ne bih nikoga izdvojio, jer su razlike jako male između, recimo, Milera i Hafa. Rob Haf je skupo prodao svoje ime i svoje znanje, ali ono što radi, radi briljantno.