Savetnik u nacionalnom timu Estonije, želela je da radi s nekom državom iz bivšeg Sovjetskog Saveza

Autobus koji prevozi predstavnike medija do mesta događaja uglavnom nije skroz popunjen, ali pred finalnu utakmicu na vaterpolo turniru gotovo da nije bilo slobodnog mesta.

Primećujemo kako devojka u majici sa srpskim obeležjima luta pogledom tražeći gde će da sedne, pa joj nudimo mesto na kojem smo držali opremu. Naša zemljakinja u Bakuu je Sanja Jović (22), volonterka iz Beograda, koja radi kao asistent u timu Estonije.
- Prijavila sam se za volontiranje i izabrana sam za sektor olimpijskih komiteta. Želela sam da radim s nekom bivšom sovjetskom republikom i dobila sam Estoniju.

Zašto bivša sovjetska republika?
- Studiram ruski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu u Beogradu i ovo mi je dobra praksa i veliko iskustvo. Bila sam i na ZOI u Sočiju, i to mi je veoma značilo, pošto tamo svi govore ruski.

Koja je razlika između Sočija, Bakua, Beograda?
- Malo više mi se Soči svideo, ali i Baku je prelep. Sve mi se dopada, spoj Istoka i Zapada, azijske i evropske kulture.

Često se srećemo na borilištima kad nastupaju naši sportisti. Kako sve to doživljavaš?
- Postignut je ogroman uspeh i baš sam ponosna. Drago mi je što sam ovde, što mogu da vidim sve to kroz šta oni prolaze i da to osetim s njima, da navijam za njih i delim njihovu sreću i budem deo istorije, jer ovo su prve Evropske igre.

Čestitaju li Estonci kad naši sportisti uzmu medalju?
- Naravno! Pogotovo za vaterpolo, to im se baš dopalo i bili su mnogo srećni što smo mi osvojili zlato.