(VIDEO) VRATIO SE IZ MRTVIH: Legendarni automobilista 1999. ostao bez obe noge, a sada je šampion

Alesandro je rođen pre 47 godina u Bolonji, u skromnoj porodici, u kojoj niko nije ni slutio da će mali Aleks dotaći zvezdane visine, ali ni da će život porodice Zanardi večno ostati obavijen velom tragedija.

Prvo kada je Aleksova sestra Kristina poginula u saobraćajnoj nesreći, i drugi put kada je samo čudo spasilo Aleksa od sigurne smrti. Upravo zbog udesa starije sestre, roditelji su proveli dane i godine pokušavajući da sada već legendu automoto sporta drže dalje od puteva, saobraćaja i automobila. Ali, sudbinu očigledno niko ne može da zaustavi, pa je život Zanardija upoznao sa svetom kartinga već u 13-oj godini, kada se jednom za svagda zaljubio u četvorotočkaše. On je sebe pronalazio isključivo u brzini koja je strujala kroz krv, ludeo je za trkama, nadmetanjima, vrelim gumama, za prašinom koja ostaje iza njega.

Prvi kart Zanardi je napravio sam, koristeći ostatke starih automobila i materijal svog oca, vodoinstalatera.

"Sve je moguće u knjizi koju ljudi zovu život. Uvek sam bio veoma radoznao. Imao sam puno želja i snova, ali kada sam se oprobao u kartingu, znao sam da je to moj životni poziv. Bilo je ljudi koji su bili talentovaniji od mene, ali ja sam imao sreće. I radio sam više od bilo koga na svojim mogućnostima. Uradio sam baš sve što sam mogao – seća se svojih početaka ovaj fantastični vozač.Početkom 80-ih on je počeo da se takmiči u lokalnim trkama".

Njegov otac bio je njegov jedini pratilac. Možda nije uspeo da sina odvoji od trka, ali je bar mogao da ga prati u tom životnom izazovu. Aleks je krčio svoj put kroz stotine karting trka, lokalnih, nacionalnih, evropskih, svetskih, gotovo čitave dane provodeći za volanom, i neprestano dolazeći do novih napredaka u karijeri.
Posle osam godina kaljenja u karting vodama 22-godišnji Zanardi uspeo je da dobije mesto pod nebom italijanskog F3 prvenstva, gde je u debitantskoj sezoni zauzeo petu poziciju.

Naredne godine, zabeležio je dve pol pozicije, a tri puta se popeo na pobednički podijum, uprkos oslabljenom motoru u automobilu. F3 takmičenje za njega je bilo ne samo odskočna daska i najvažnija stepenica ka vrhu, već se ispostavilo da je ispisalo i najvažnije stranice njegovog privatnog života.

Naime, menadžerka njegovog tima bila Danijela, koja će sedam godina kasnije postati i njegova supruga, ali i kamen temeljac svakog uspeha, trijumfa, a pre svega bezrezervna podrška. Svako ko ih je upoznao mogao je da potvrdi da „njen razum i Aleksova starst čine savršenu simfoniju”. Početak devedesetih godina definitivno je označio prekretnicu u karijeri talentovanog automobiliste, zaslužio je mesto u šampionatu F3000, a što je još veći uspeh – nijednu trku nije završio ispod četvrte pozicije. Šampionat je okončao kao drugoplasirani, ali su ga utešno novinari proglasili za najboljeg italijanskog vozača, a ubrzo je stigla i prava, potpuno neočekivana nagrada za sav dotadašnji rad i trud – splet okolnosti i malo sreće, uz odlične vožnje, obezbedili su mu mesto u Formuli 1.

Čelnici ekipe Džordan ostali su bez glavnih uzdanica u minut do 12, pa su rešili da šansu da odvoza poslednju trku u sezoni daju oluji iz F3000 šampionata – Zanardiju. Tako je on na Velikoj nagradi Španije debitovao u „najbržem cirkusu na svetu”. Međutim, usled nedostatka neophodnih sponzorskih ugovora za njega ipak nije bilo više mesta u ekipi, ali mu se ukazala šansa da bude test vozač u Benetonu, što on oberučke prihvata. Opet se okušava za bolidom u trkama, ovog puta u timu Minardi Lotusa gde provodi dve godine, ali bez većih uspeha, usled povreda i loših okolnsoti.

Željan takmičenja gde će biti konkurentniji, a možda i umoran od loših rezultata, i siguran u uspeh u slabijim takmičenjima u kojima bi iskustvo u F1 bilo ogroman podstrek, on je prešao u „Čemp kar” šampionat. U svojoj prvoj sezoni u pomenutom takmičenju postalo je jasno da je su te divlje i neobuzdane trke zaista njegov teren – osvojio je tri trke i pet pol pozicija.

Zanardijeva hrabrost i ludački potezi bili su gotovo epski u „Čemp karu”. Bio je kralj staza, mogao je da nadvoza najbolje vozače sveta i njegov neverovatan talenat počeo je da poprima svoje prave obrise. Zanardi je stvarao takva uzbuđenja, takve talase neverice da su njegove vožnje uzdrmale ne samo „Čemp kar”, već i čitav automoto svet. Čemp kar 1997. Postaje KART kada je konačno i počela

Zanardijeva potpuna dominacija, sa krajnje spekatakulranim vožnjama, gde je nizao pobede kao od šale, ali 1998…, godina njegovog života! Neka statistika priča umesto nas – u 19 trka samo četiri je završio, a da se nije popeo na pobednički podijum. Honda, čije je boje branio tada, bila je toliko zadovoljna Aleksovim vožnjama, da je u prodaju pustila limitiranu seriju od 50 automobila koji su nosili ime ovog maestralnog vozača. Početkom 1999, Zanardi se vratio u svet F1, jer to je očigledno bio poziv kom nije mogao da odoli, međutim nakon samo jedne relativno neuspešne sezone u bolidu Vilijamsa rasknuo je ugovor i dobio obeštećenje od četiri miliona dolara.

Nakon toga vratio se na staru adresu, u KART šampionat, gde je očekivano briljirao u bolidu, ostavljajući protivnike bez daha, sve do možda i najkobnijeg dana u istoriji tog takmičenja, kada je ceo automoto svet gorko plakao. Na trci u Nemačkoj na stazi Lausiring Zanardiju je zauvek promenjen život. Na trci je bio vodeći, i dok je mahnito jurišao ka cilju, doživeo je horor udes kada je u njegov bolid direktno udario drugi pri brzini od 321 km na čas i prepolovio ga doslovce na pola.

Svi su bili nemi, u potpunom šoku, a Zanardi je tada ostao bez obe noge, i imao je ludu sreću što je uopšte ostao živ. Lekari su ga reanimirali sedam puta, a on je i zvanično bio mrtva čovek. Njegovo telo je gotovo sat vremena imalo manje od litar krvi, što sa naučnog stanovništa znači sigurnu smrt. Ipak, nekad život prevari nauku.

"Bol koji sam osećao bio je neopisiv. Dan kada mi je supruga saopštila da sam ostao bez obe noge, verovali ili ne, bio je dobar dan! Znao sam da sam barem živ. Da mi je neko samo nekoliko dana pre nesreće rekao šta će mi se desiti, rekao bih: „Radije ću umreti, nego da živim tako”. Ali sada kada živim bez obe noge, spoznao sam da je to moj najmanji problem – rekao je Zanardi jednom prlikom nakon nesreće.

Usledili su meseci napornog oporavka, mentalne borbe, unutrašnjih sukoba. Prevarili ste se ako ste pomislili da je Zanardi očajavao, klonuo duhom, povukao se u sebe. Ne, Bog mu je uzeo noge, ali mu je dao krila! Njegova supruga u najtežim trenucima ostala je uz njega, osokolila ga, podržala i pomogla da pronađe nove razloge za život. Njegov prvi cilj bio je da svog sina ponovo nosi na krkačama. Kada je to uspeo, znao je da može sve!

A kada doktori nisu uspeli da mu naprave noge, dovoljno brze i stabilne da može sa njima da radi šta hoće, on ih je dizajnirao sam! I tako, samo 19 meseci od užasne nesreće Zanardi se vratio na „prokletu” stazu gde se nesreća i odigrala, i simblično je odvozao 13 preostalih krugova u specijalnom trkačkom automobilu. Da se radilo o pravoj trci, sa vremenom kojim je prešao cilj, on bi završio peti. To govori sve o ovom majstoru, čoveku koji je bez obe noge uspeo da vozi kao nekada pre udesa.

"Za sve druge je to bilo čudo! Ali za mene, kome je to svakodnevnica, bio je to samo jedan emotivan trenutak i prilika da opet osetim brzinu i budem hrabar", poručio je ovaj genije za volanom nakon egzibicije.

Tu nije bio kraj Zanardijevim avanturama za volanom. Došlo je vreme da se oproba i u „World TCC-u”, gde je „prašio” rivale u posebnom automobilu kreiranom za njega, i svoju prvu sezonu završio je kao sedmoplasirani.

Ipak, već 2005. godine osvaja svoju prvu trku od nesreće. Zatim, dve godine zaredom slavi kao pobednik trke u Brnu, a potom i kao šampion trke u Istanbulu. Dokaz da čelična volja, pasija, lični izazov i dobra motivacija mogu sve, bez obzira na konkurenciju i uslove.

Karijeru trkačkog automobliste konačno je završio 2009. godine, što za Aleksa nije značilo oproštaj od sporta, jer je još 2007. počeo da vozi bicikl na ručni pogon, gde je nizao izvanredne rezultate. Na maratonu u Veneciji pobedio je 2009. godine, a samo godinu dana kasnije došao je da trijumfa i u Rimu! Tačno jednu deceniju od stravičnog užasa i amputacije nogu, 2011, Alesandro Zanardi stigao je prvi do cilja na najvećem maratonu na svetu u Njujorku. Šlag na tortu svih dotadašnjih uspeha i nagrada za sav trud i hrabrost bile su zlatne medalje na Paraolimpijadi.