Vaterpolo je u krizi, na reprezentativnom nivou održavaju nas rezultati. Postoji bojazan za budućnost jer su klubovi koji stvaraju igrače u izuzetno lošoj situaciji. Spreman sam uvek da prihvatam kritiku kad dolazi od pravih ličnosti, a od nebitnih... Ma, oni me uopšte ne zanimaju

Dejanu Saviću, ne vaterpolisti, već treneru, nije trebalo mnogo vremena da baci svet pod noge. Za tri godine, koliko stoji na ivici bazena, ostvario je više nego neki tokom cele karijere. Splet okolnosti, kaže skromno Dejan u intervjuu za Kurir.

Čak ni posle spektakularnog osvajanja Svetskog prvenstva u Kazanju i neviđene dominacije Srbije, ne želi da ga porede s trenerskim velikanima.
- Imam je još mnogo da radim, priznaje.

Kako se oseća čovek koji je sa 40 godina pokorio svet kao igrač i kao trener?
- Zadovoljno, doživeli smo ostvarenje cilja, ali, s druge strane, osećam se i emotivno ispražnjeno. Sve je to sastavni deo ovog posla, dešavalo se ranije dok sam bio igrač i sad kad sam trener. Kad se nešto ostvari, bukvalno dolazi do pražnjenja i onda moramo da pronađemo novi motiv.

U modernom sportu ne postoji slučaj da je neko sa tako kratkom trenerskom karijerom ostvario tako blistave rezultate. Da li ste 2012. na početku priče očekivali ovu putanju?
- Realno, ne. Mnogo se toga poklopilo i namestilo u mom slučaju, bio je to splet dobrih okolnosti.

Vidite li sebe u društvu velikana kao što u Željko Obradović, Duda Ivković ili Pep Gvardiola? Rezultati vam daju pravo na to.
- Nažalost, ne. Ne zbog toga što tako nešto ne želim, nego što je reč o mnogo velikim stručnjacima. Nije da su nedostižni, ali su ozbiljne trenerske zvezde i smatram da je potrebno još mnogo rada da bi se njih dvojica dostigli. Gvardiolu ne računam, on nije naš. Duda i Željko su žive legende i ljudi koji su mnogo toga dali. Tek sad vidim i koliko trenerski posao oduzima.

Koliko je teško pronaći novu motivaciju posle toliko trofeja u igračkoj i trenerskoj karijeri?
- Da bi radio bilo šta u životu, moraš da utvrdiš cilj. A motiv... To je stvar koja se uči ili se godinama stvara. Večito sam imao motivaciju kao igrač, a to sam preneo i na trenerski posao. Ako ne možeš da je pronađeš, nemoj ni čim da se baviš. Lezi u krevet i ćuti.

Koji su vam trenerski uzori, od koga ste najviše naučili?
- Nije me sramota da priznam da umem da „ukradem“ od nekog. Sigurno da su svi stručnjaci, srpski, italijanski i španski, koji su radili sa mnom kao igračem dali doprinos. Ima i dosta mog ličnog pečata.


Poznato je na kom je vaterpolo nivou u odnosu na neke druge spotove, da li ste ikad pomislili - zašto nisam izabrao neki komercijalniji sport?
- Ne, nikad, bukvalno. Vaterpolo je moj izbor. Nije slučajan, već nameran. Onog trenutka kad sam ušao u prvi tim Partizana 1989. godine, znao sam da ću biti profesionalni igrač, a mnogo pre nego što sam postao trener, odlučio sam da će to biti moj put.

Zašto ste odlučili da radite ovde, gde su uslovi daleko od sjajnih? Da li je bilo ponuda iz inostranstva?
- Nisam dobijao takve ponude, jer svi znaju da imam ugovor sa Vaterpolo savezom Srbije, i to je to.

Ovde svake godine slušamo istu priču, kako je situacija u klubovima sve gora, jedva preživljavaju, a mi kao Srbija dominiramo na svetskom nivou. Koja je tajna?
- To je jedna neispričana priča i ostaće, nažalost, takva. Samo je pitanje da li će možda doći do nekog hepienda ili će ostati priča bez kraja kao u francuskim filmovima. Vaterpolo je u krizi, na reprezentativnom nivou nas održavaju rezultati. Postoji bojazan za budućnost, jer su klubovi koji stvaraju igrače u izuzetno lošoj situaciji. Počevši od rada, preko kvaliteta lige, pa do sistema u kome se i dalje nekako držimo. Međutim, svi moraju da znaju da je u kolektivnim sportovima za stvaranje jedne generacije potrebno barem deset godina. Za nekog je to sutra, a za nekog ogroman period.

Da li je potez Vlade Srbije da ekspresno reši pitanje premija za najnovije zlato znak da se ide u pozitivnom pravcu?
- Nemam komentar na to. S druge strane, za sve postoji rešenje, ali ga treba pronaći. Sport je nešto najvrednije što ova zemlja ima i prema njemu se treba tako i ophoditi. Država rešava ogromne probleme i mnogo toga daje vaterpolu. Ona nijednog momenta nije ostala dužna, jer svoje obaveze ispunjava, mislim na premije i budžet. Zanimljivo je pitanje klupskog sporta, ne samo vaterpola. Pa čak i pojedinačnog, svedoci smo da imamo i takve kvalitetne sportiste. Ja već duže vreme govorim o kategorizaciji sportova, odnosno privilegovanju sportova koji osvajaju medalje i možda bi se s nekim dodatnim ulaganjem iščupali iz krize.

Koliko je dobro, što se vaterpola tiče, da na čelu Ministarstva sporta bude bivši vaterpolista, koji sigurno poznaje stvari iznutra?
- Udovičić dolazi iz vaterpola, i to mu je žig. S druge strane, verovatno mnogi misle da samim tim on više daje vaterpolu. Vanjina funkcija glasi - ministar omladine i sporta, dakle svakome mora da pomaže, što verujem i da radi. Međutim, i on je ograničen krizom i nemaštinom.

Šta vas najviše tišti u vezi sa celom pričom o srpskom vaterpolu danas?
- Večiti status kvo poslednjih 20 godina. Tu pre svega mislim na klubove. Jer rezultati reprezentacije su vrhunski, ali ne zaboravimo i sjajna dostignuća Crvene zvezde, Partizana i Radničkog, a opet se ništa nije pomerilo s mrtve tačke.

Slave, dakle, ne nedostaje. A kako u Srbiji danas živi vaterpolista profesionalac?
- Studentski, eto kako.

Verujete li u priču predsednika Saveza da će u naredne četiri godine biti izmirene zaostale premije koje se vuku još od 2008?
- Verujem zato što je to već počelo. Nešto se dešava, a siguran sam da, ako se ostvaruje kontinuitet rezultata, može i Savez finansijski da se stabilizuje, pa će biti izmireni i dugovi.

Još kao igrač ste rekli da ćete celog života žaliti što niste osvojili olimpijsko zlato. Ako ono stigne na trenerskoj klupi, koliko će ublažiti tu igračku žal?
- Nemam pojma, zato što to još nisam doživeo (osmeh). Međutim, Olimpijske igre su vrhunac karijere svakog sportiste. Zbog njih se trenira i živi.

Vidi se da je u reprezentaciji dobra atmosfera, kako uspevate da je stvorite i održite?
- Najvažnije je što postoji veliko uzajamno poštovanje. Volim da se šalim, a ponekad pomislim da sam neozbiljan, ali to je samo odbrana od stresa. Šala i optimizam je nešto što nas krasi, i to je štit kroz koji se pozitivno praznimo.

Koliko je teško da čovek radi u sredini koja teško prašta neuspehe? Takva situacija vam se desila posle lošeg rezultata na SP u Barseloni 2013.
- Opozicija i kritika moraju da postoje. Samo je pitanje na koji način primaš kritiku i od koga. Spreman sam uvek da je prihvatam kad dolazi od pravih ličnosti, a od nebitnih... Ma, oni me ne zanimaju uopšte.

Na šta ste tačno mislili kad ste rekli da se naša reprezentacija sad popela svima na glavu i da očekujete igre van bazena?
- To je istina. Ako se pogleda da smo u poslednje dve godine osvojili čak pet zlatnih medalja, stiče se utisak da igra samo jedna reprezentacija. Normalno da svako želi da nas pobedi, ali mi smo uvek imali problema s tim igrama van bazena u kojima se nismo snalazili. Normalno je i da će svaka reprezentacija koristiti sve načine da nas dobije i stigne do cilja. Nećemo ponavljati greške, ovoga puta ćemo biti spremni. Ono što me nervira jeste situacija u kojoj si mnogo bolji od rivala, a moraš da potrošiš još 40-50 odsto snage kako bi pobedio taj „osrednji“ tim.

Da li to znači da ne uživamo poštovanje koji nam pripada, a najjača smo sila na svetskom nivou?
- Mi, realno, poštujemo sve timove, ali se nikog ne plašimo. Plašimo se samo samih sebe. Ne samo lično već i kroz organizaciju.

Ko je, prema vašem mišljenju, najbolji srpski sportista svih vremena?
- Novak Đoković. Ne samo zbog titula već i zbog načina na koji prezentuje Srbiju. Kad se pominje naš sport ili Srbija, prva asocijacija je Novak.

Svi se sad pitaju kad će Dejan da skoči u bazen. Rekli ste da ćete to uraditi u Riju.
- Moje reči su loše prenesene. Nikad to nisam izjavio i nije istina. Manipuliše se izjavama, a i naslovima. Što se tiče skakanja u bazen, mogu samo da se našalim da nisam poneo sapun.

Kako reagujete na šaljive stvari koje kruže mrežama. Na primer ono „Čime se bavite? Ponižavanjem.“
- Simpatično, ali na to više obraćaju pažnju drugi nego ja.

Šta bi Dejan Savić trener sad rekao 18-godišnjem talentovanom vaterpolisti Dejanu Saviću?
- Interesantno pitanje. Rekao bih mu da pripazi na ponašanje (smeh).

Mnogi se, pa i sami vaterpolisti, šale na račun vaše kilaže. Da li je tačno da ste kao mali želeli da postanete kuvar?
- Pa da, hteo sam da budem kuvar ili pilot. Što se tiče moje težine, to ima veze s time što sam veliki ljubitelj hrane u velikim količinama.

Afera „kokain“
S RAĐENOM SMO IZGUBILI NA EMOTIVNOM PLANU

Kakav je udarac na tim izazvala situacija u vezi sa Nikolom Rađenom, jer je on bio nosilac igre na svojoj poziciji?
- Najveći udarac je bio taj što se tako nešto dogodilo prijatelju, pre svega. Tako da smo najviše pretrpeli na emotivnom planu. Što se tiče igre, svaki vaterpolista ima zamenu, tako da smo uspeli da kroz jednu dobru šemu igrača koji dolaze to amortizujemo. Nije sad u pitanju Rađen, nego svi. Takav nam je sistem. Setimo se samo smena generacija, što je normalno.

Da li ste razgovarali s njim posle osvajanja zlata u Kazanju?
- Nemam komentar na to.

Domaćini
PRVENSTVO BITNO ZA SRBIJU

Koliko će EP u Beogradu biti značajna stepenica za sport uopšte, ali i dobra uvertira za Rio?
- Organizaciono je to veoma bitno za Srbiju i Beograd. Da se ljudima približi ovaj sport, jer se prvi put prvenstvo održava tokom zime. Setimo se da je 2006. bila vrhunska organizacija, a tako će biti i sad. S druge strane, na EP gledam kao na veliko takmičenje, ali to je samo stepenik ka Olimpijskim igrama. Mi smo svoj cilj, kvalifikovanje za Rio, ostvarili iz prvog pokušaja.

Pritisak javnosti
PRIČE O ZLATU SU DEGUTANTNE

Ljude u Srbiji ste navikli na trofeje i medalje, a s tim često dolazi i pritisak. Da li će to biti slučaj i s predstojećim OI?
- Realno, pokušavam da ne obraćam pažnju, ali se to non-stop ponavlja. Priče o olimpijskom zlatu postaju dosadne, a i pomalo počinju me nerviraju. Kao da mi ne znamo šta nam je činiti i koji nam je cilj. Pritisak možemo sami sebi da napravimo, što i moramo, ali ponavljanje iste priče raznih ljudi i medija već je degutantno.