Atletski trener Renato Kanova kaže da čovek „mora biti pomalo neobuzdan“ da bi pobedio u velikim trkama

DA LI ZNATE šta znači „ekiden“? Ako znate, ili ste zaluđenik za trčanje, ili ste čitali zavodljivu japansku odiseju Adarananda Fina „Put trkača“, koja nas uvodi duboko u duh i običaje Zemlje izlazećeg sunca. Japanci su nacija koja je u celom svetu najopsednutija trčanjem, kod njih je taj sport i korporativan i duhovan. Pa ipak, u velikim trkama ih pobeđuju Afrikanci. Zbog čega?

Novinar, pisac i trkački fanatik Fin napustio je svoj dom u Devonu da bi šestomesečno odsustvo proveo u Japanu. Zajedno sa svojom avanturistički nastrojenom porodicom, nastojao je da se saživi s trkačkom kulturom te tajanstvene nacije, gde je za gaiđina -stranca -prilično komplikovano da obavi bilo kakvo istraživanje jer je Japan, kako u njegovoj knjizi otkrivamo, drugačiji. U vozu se, na primer, ne javljate na telefon; čak i ako ga ostavite da zvoni, to je u određenoj meri neprilično. Još jedna stvar po kojoj su Japanci drugačiji jeste njihovo interesovanje za trčanje. Od sto najbržih maratonaca u 2013. samo šest njih nije bilo iz Afrike -a od tih šest pet je bilo iz Japana. Trkači su u Japanu nacionalni junaci i velike kompanije ih izdašno plaćaju; sasvim drugačija situacija nego kod njihovih britanskih kolega -nepoznatih sportista koji se muče da pronađu sponzore.

INTERES KOMPANIJA

U SREDIŠTU japanskog trčanja je jedna trka: Hakone ekiden. To je štafetna trka među univerzitetima u japanskoj oblasti Kanto; dvodnevni kult događaj u kojem se pretrči preko 265 kilometara i koji na televiziji prati skoro 30 procenata japanske populacije -što ga čini verovatno najgledanijom trkom na svetu. Zato svi najbolji trkači s raznih univerziteta žele da trče Hakone, i zato biraju Hakone univerzitete. Drugi univerziteti ne mogu s njima da se utrkuju i to doslovno.

Fin istražuje i korporativne i duhovne aspekte trčanja u Japanu. Mnogi atletičari u Velikoj Britaniji izgubljeni su za sport jednostavno zato što ne mogu sebi da priušte da ne rade. Ali u Japanu svaka velika kompanija ima sopstvene profesionalne trkače, koji je predstavljaju u raznim ekiden trkama. U početku, cilj je bio da se zaposlenima pruži nešto za šta bi navijali i da se promovišu vernost kompaniji i timski duh. (Prva ekiden trka održana je 1917. godine.) Danas, međutim, takođe treba uzeti u obzir i odnose s javnošću i oglašavanje. Kako kaže g. Oguši, predstavnik velike telekomunikacione kompanije NTT: „Trka koja traje četiri ili pet sati, ili čak dva dana, s televizijskim kamerama sve vreme usmerenim na trkače koji nose logo kompanije -to je dobro za oglašavanje.“

Pa zašto onda naprosto ne podržavaju maratone? To, očigledno, nije isto. „Jedino što je bitno za duh kompanije jeste ekiden, predavanje trake iz ruke u ruku, činjenica da se to čini zajednički... Podrška timu je ono što nas sve povezuje.“ U Japanu je bitan kolektiv, a ne pojedinac -„Ne štrčite kao ekser“, kažu oni.

Osim korporativnog, ovaj sport ima i svoju duhovnu stranu. Knjiga Harukija Murakamija „O čemu govorim kad govorim o trčanju“ otkriva da je trčanje duhovna stvar, pošto zahteva upornost, istrajnost i volju da se telo i um navedu da učine stvari koje baš i ne bi da čine. Fin tu tematiku istražuje u svojim susretima sa monasima trkačima sa planine Hijej, koji su postigli prosvetljenje trčeći hiljadu maratona za hiljadu dana.
japan-maratonac.jpg
Profimedia 

STRAH OD PORAZA

TU NEŠTO TREBA razjasniti: hiljadu dana ne moraju da idu jedan za drugim. U stvari, sedam godina je uobičajen rok za taj izazov. Činjenica je, sem toga, da svaki od ovih maratona ima i nekoliko „pauza za posetu hramovima“, u kojima monasi usput zastaju da se mole na svetim mestima. Duhovna dobrobit od te prakse leži u stalnom kretanju, fizičkim zahtevima koji iscrpe um, ego i telo toliko da na kraju ne preostane ništa. „A kad ste ništa“, kaže jedan od monaha, „onda nešto -puf! -samo ispliva da popuni taj prostor.“ A to nešto je beskrajna svest koja leži ispod površine naših života, osećaj jedinstva sa univerzumom. Ali, da se vratimo na početak: kako to da, uprkos ovoj nacionalnoj opsednutosti Japanaca trčanjem, Afrikanci skoro uvek pobeđuju u velikim trkama? Jedan od razloga bi moglo biti japansko preterivanje s treningom u ranim godinama, koje su uveli preterano autoritativni treneri zainteresovani samo za kratkoročan rezultat. To dovodi do velikog procenta povreda i do toga da trkači kasnije sagore. Još jedan razlog bi mogao biti strah od neuspeha, tipičan za japansku kulturu. Atletski trener Renato Kanova kaže da čovek „mora biti pomalo neobuzdan“ da bi pobedio u velikim trkama -ali „disciplina“ i „obazrivost“ u Japanu guše „neobuzdanost“ -na startnoj liniji u Japanu Fin je video samo tenziju. Jusein Bolt se šepurio pre olimpijskog finala na 100 metara, uveren da čovek treba da bude opušten da bi dobro trčao. Kokiči Cuburaja je, međutim, sebi oduzeo život kad je na olimpijskom maratonu 1964. u Tokiju stigao treći. Zato što nije uspeo.