Kraj avgusta i početak septembra 1990. godine bilo je vreme kada se već naziralo da će tadašnja SFR Jugoslavija teško opstati.

U Hrvatskoj je antijugoslovensko i antisrpsko raspoloženje raslo, pa je i atletska reprezentacija Jugoslavije doživela da joj navijači u Splitu zvižde na otvaranju Evroskog prvenstva.

Poslednjeg dana prvenstva na stadionu "Poljud" naša reprezentacija imala je dva predstavnika u finalu, Snežanu Pajkić u trci na 1.500 metara i Dragutina Topića u skoku u vis.

Pajkićeva, rođena u Ćupriji, koja je radom profesora Aleksandra Petrovića iznedrila velike atletičare, poput Vere Nikolić ili Dragana Zdravkovića, jedva je ušla u finale. U kvalifikacijama je obezbedila poslednje 12. mesto i to na osnovu rezultata. Time je i ispunila cilj koji je pred nju postavljen.


S obzirom da joj je to bila prva seniorska sezona, niko nije ni u snu mogao da zamisli da se bori za medalju. Tada su svetom u ovoj disciplini vladale Dojna Melinte, Elen Kisling, Ljudmila Rogačeva...

Jedina nada da se Pajkićeva umeša u borbu za vrh bila je da ostale takmičarke istrče sporiju trku. A, baš to se i desilo.

"Sve one su se verovatno čuvale za finiš, a ja sam baš u završnici dobijala trke. I držala sam se u grupi neočekivano dugo. Jer, nikako da se desi da neko pojača tempo, trka je bila baš taktička. Prolazi su za mene bili idealni. Videla sam da mi nije teško da pratim taj tempo i u pred ulazak u poslednjih 150 metara postala sam svesna da mogu da osvojim medalju. Tada već nije bilo svejedno. A kad smo ušli u ciljnu ravninu, kad sam videla da mogu da finiširam u svom stilu, nastala je euforija, publika mi je dala još veću snagu i pobedila sam u glamuroznom stilu", opisala je Snežana Pajkić finiš trke na stadionu "Poljud".

Zasijale su se tada na Snežaninom licu suze radosnice, u zagrljaj ju je prihvatio Dragutin Topić, koji je malo kasnije takođe osvojio zlato. U takvoj atmosferi, velikom slavlju državni rekord 4:08,12 ostao je u senci.

Snežaninoj pobedi morao je da aplaudira i tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, koji se nalazio u svečanoj loži.

"Tuđman nam je ponudio da se helikopterom vratimo u Ćupriju, ali profesor Aca Petrović nije baš voleo letenje, pa smo se u grad ušetali automobilom, kao on nekad sa Verom Nikolić".

Pajkićeva, nažalost, nije dugo posle toga ostala u atletici. Početkom 90-tih, u vreme sankcija, okrenula se drugim stvarima, osnovala je porodicu.

Ipak, 1995. godine na nagovorem Vere Nikolić, tadašnje selektorke ženske atletske reprezentacije vratila se aktivnom treningu, ali je i povratak kratko trajao, pre svega zbog problema sa išijasom, bolovima tokom trčanja...
Pajkićeva je jedno vreme vodila i borbu sa opakom bolešću, koja je na sreću uspešno završena.

Atletske vode nije napustila, postavljena je za potpredsednicu Atletskog saveza Srbije i člana Upravnog odbora, a čest je gost na mnogim trkama i sportskim manifestacijama.

Legendarna trka iz Splita jedno je od najvećih iznenađenja u "kraljici sportova", a svakako jedna od najlepših priča jugoslovenske i srpske atletike.