SLAVILI SMO NJIHOVE POBEDE: 7 čuvenih jugoslovenskih sportista

Košarkaši, gimnastičari, atletičari i stonoteniseri osvajanjem medalja postali heroji SFRJ

2. Miroslav Cerar: Najbolji na svetu

Gimnastičar iz Ljubljane punih 13 godina dominirao je sportom i osvojio neverovatnih 18 zlatnih medalja na međunarodnim takmičenjima

Miroslav Cerar smatra se najboljim jugoslovenskim sportistom svih vremena. Osvajao je medalje dva puta na Olimpijskim igrama, na četiri svetska i pet evropskih prvenstava.

Zbog stida gimnastika

Rođen 1939. u Ljubljani, okušao se na gimnastičkim spravama u osnovnoj školi - i postideo jer nijednu vežbu nije mogao da izvede. To ga je navelo da ode na gimnastičku sekciju i posle nekoliko meseci počeo je da se takmiči. Ostalo je istorija.

Cerarova međunarodna karijera počela je 1958, kada je na Svetskom kupu u Moskvi na konju s hvataljkama osvojio bronzanu medalju. Od tada, pa do 1971, kad je posle povrede dobijene na takmičenju u Tokiju prestao da se takmiči, osvajao je zlatne medalje takmičeći se na konju s hvataljkama na Olimpijskim igrama 1964. i 1968. i bronzu na vratilu 1964. Na svetskim prvenstvima bio je prvi 1962, 1966. i 1970. na konju s hvataljkama i 1966. na vratilu; treći 1958. na konju s hvataljkama i 1966. na razboju.

U celoj karijeri samo dva puta na evropskim prvenstvima nije bio prvi na konju s hvataljkama - gubio je od Rusa. Kad je u Beogradu od žirija dobio ocenu “samo” 9,85, publika je negodovala, a njegovog direktnog konkurenta za medalju Rusa Borisa Sahlina, koji je nastupio sledeći, ometala je zvižducima. Cerar je tada izašao pred publiku i zamolio je da Sahlinu omogući da vežbu izvede što bolje može.

Novinari su 1969. godine izračunali da je Miroslav Cerar tada imao 29 medalja - 15 zlatnih, pet srebrnih i devet bronzanih - više nego svi ostali jugoslovenski sportisti zajedno. Tada nije stao, već je ukupno osvojio 18 zlatnih medalja.

Miroslav Cerar prestao je da se takmiči 1971, nakon povrede koju je doživeo na takmičenju u Japanu. Dobitnik je najviše državne nagrade u SFRJ - Nagrade AVNOJ.

Za jugoslovenskog sportistu godine izabran je tri puta - 1961, 1963. i 1964. Obavljao je počasne dužnosti u Jugoslovenskom sportskom komitetu. Bio je prvi predsednik Slovenačkog olimpijskog komiteta, a sada je predsednik Slovenačke olimpijske akademije.

Vreme amaterizma

O svojim takmičarskim danima rekao je: “Primio sam sva najveća priznanja, moralna naravno. To je bilo vrijeme amaterizma, zato treba gledati kroz te naočare. Sada je sasvim drugačije, sada su sponzori zainteresovani, marketing itd. Ja se ne žalim na to, ali s druge strane, teško je uporediti ono moje doba i sadašnje. Ja sam svojom prošlošću zadovoljan, mnogo sam radio, trenirao, a s druge strane, nisam zanemario obrazovanje. Završio sam Pravni fakultet, radio posle kao advokat, završio i dve godine Fakulteta za fizičku kulturu. Vrlo je bitno da sportisti, bez obzira na to da li su više ili manje profesionalci, ne zaborave na svoju egzistenciju. Da se na neki način doškoluju do nekog zvanja. Da ne budu teret društva posle završetka karijere.”

U leto 2012. godine slovenačka vlada ukinula je zbog štednje dodatak na penziju od 350 evra koji je isplaćivala Miroslavu Ceraru i još desetorici istaknutih sportista.

U braku sa Zdenkom, gimnastičarkom i istaknutom pravnicom, dobio je ćerku i sina. Njegov sin Miro danas je premijer Slovenije.
3. Atina Bojadži: Ohridski delfin

Legendarna plivačica iz Makedonije prva je žena s Balkana koja je preplivala Lamanš

Atina Bojadži, legenda jugoslovenskog maratonskog plivanja, prva je žena s Balkana koja je preplivala kanal Lamanš.

Objedinila titule

Rođena je 1944. u kući na samoj obali Ohridskog jezera. Već sa 11 godina oborila je sve makedonske rekorde u plivanju na kratkim stazama u slobodnom i delfin stilu. Oca nije imala, majka joj je bila paralizovana i nije blagonaklono gledala na ćerkinu strast. Jedinu podršku Atini pružali su brat Diki i suprug Mićo Vidaković, za koga se udala u 19. godini.

On je bio uz nju i godinu dana ranije, kad je postala najmlađi pobednik u istoriji Ohridskog maratona, na stazi dugoj 35 kilometara, i kad ju je prvi put obasjala slava. Iste godine osvojila je prvo mesto na stazi Kapri-Napoli i tako objedinila titule svetskog prvaka u slatkim i slanima vodama.

Te godine ova krhka mlada žena ostvarila je još jedan podvig: isplivala je stazu Bejrut-Said, dugu 48 kilometara. Sa starta, tačno u ponoć, pošlo je četrdesetak takmičara, među njima samo nekoliko žena. Zbog visokih talasa Atina je dobila morsku bolesti i povraćala. Izgubila je iz vida pratnju u čamcima i zalutala u nepreglednom moru. “Usta su joj bila otečena od slane vode. Oči zapaljene jer su joj naočari propuštale vodu. Kostim joj je sekao ruke i noge...” zabeležili su novinari u svojim izveštajima. Stigla je na cilj posle sedamnaest sati, jedino ona i još trojica muškaraca. Ostali su odustali. Predsednik Libana dodelio je Atini Orden za hrabrost, a zbog opasnosti taj maraton više nikada nije bio održan.

U leto 1969. godine odlučila je da prepliva Lamanš. U julu je otputovala u Englesku s malim timom koji su činili njen muž, lekar i jedan novinar koji je trebalo da sve opiše. Tu je bio i jedan kapetan, zadužen da je prati, čovek zadužen da nadgleda regularnost poduhvata, i Norman Trast, plivač čija je dužnost bila da povremeno Atini pravi društvo u vodi. Atina je mesec dana čekala povoljne vremenske prilike. Mužu je istekao odmor i morao je da se vrati na posao. Redakcija je povukla novinara. Samo je lekar ostao uz nju.

Povlačenje

Zaplivala je s francuske strane na mestu gde je Lamanš širok 34 kilometra 9. avgusta. Bilo je jutro, petnaest do sedam. More mirno. Sedam sati je ravnomernim pokretima sekla talase, a onda je nastupila prva kriza. Norman Trasti je skočio iz čamca i plivao uz nju neko vreme, a onda je upala u jaku struju. Izgledalo je da se ne pomera ni metar. Zatim su se digli talasi, što ju je dodatno usporilo. Plakala je i plivala. U vodi čija je temperatura bila 14 stepeni provela je 13 sati i 20 minuta pre nego što je isplivala na englesku obalu. Onog trenutka kad je stala na suvo, onesvestila se. Šest godina kasnije, ovaj veliki uspeh ovekovečen je filmom Aleksandra Đurčinova “Ispravi se, Delfina”, u kojem je Atinu glumila Neda Arnerić.

Poslednji maraton Atina Bojadži isplivala je s povređenom rukom u Nilu 1971, a onda se posvetila porodici. S diplomom Više pedagoške škole zaposlila se kao vaspitačica u dečjem vrtiću.

Kasnije je bila trener najpre u Crvenoj zvezdi, a potom u sportskom centru u Los Anđelesu. Bila je selektor plivačke reprezentacije BiH. Polovinom devedesetih vratila se u Makedoniju, gde je živela povučeno i krajnje skromno.

Umrla je 29. decembra 2010. godine.

4. Dragutin Šurbek: Učio Japance stonom tenisu

Momak iz radničkog predgrađa Zagreba napravio je veliku karijeru i pobedio na čak 91 međunarodnom takmičenju

Dragutin Šurbek rođen je 1946. u radničkom predgrađu Zagreba i tu je, u osnovnoj školi, na času tehničkog napravio sebi reket od šperploče i došao u prvi dodir sa sportom u kojem će se proslaviti. Kao talentovani petnaestogodišnjak proveo je letnji raspust u letnjoj stonoteniskoj školi u Senti, koju je vodio čuveni Vilim Harangozo, a tri godine kasnije (1964) Šurbek postaje prvak Balkana, godinu dana kasnije osvaja i prvenstvo Jugoslavije. U karijeri koja je usledila ukupno će 30 puta biti prvak SFRJ i 30 puta prvak Balkana.

Tri decenije na vrhu

Obeležio je gotovo tri decenije jugoslovenskog i svetskog stonog tenisa. Na prvenstvo Evrope u Lionu 1968. otišao je kao autsajder, ali je seriju dobrih igara krunisao pobedom u finalu. Uporedo igra i u dublu s Antunom Stipančićem: na Svetskom prvenstvu u Japanu 1971. bili su treći; u Indiji 1975. osvojili su drugo mesto, u Engleskoj 1977. treće i u Severnoj Koreji 1979. konačno postaju prvaci sveta. Taj uspeh ponoviće i u Tokiju 1983. godine, ovog puta u paru sa Zoranom Kalinićem.

Dragutin Šurbek osvojio je u stonom tenisu 37 medalja na svetskim i evropskim prvenstvima. Ukupno je pobedio na 91 međunarodnom takmičenju. Još pre nego što je dostigao vrhunac karijere 1969. godine zvali su ga u Japan da im pokaže kako se igra stoni tenis.

“U svakom kutu dvorane postojala je kamera koja je trebalo da otkrije moju stolnotenisku vještinu. Japan je tada bio vrlo jak, a Kinezi su bili u fazi kulturne revolucije, pa se stolnoteniska kvaliteta zagubila. U tadašnjim okvirima smatrali su me velikim atletom, sportskim virtuozom, iz čijih metoda treninga i načina igre treba učiti.”

Za njegov uspeh, osim talenta i redovnog treniranja, bila je zaslužna i fizička konstitucija: u vreme kad je bio u najboljoj formi, imao je 37 otkucaja srca u minutu, a pod opterećenjem taj broj se peo do 220.

U drugoj polovini prošlog veka stoni tenis uživao je mnogo veću popularnost nego danas: mečevi su se igrali u arenama u koje je odlazilo više od deset hiljada ljudi. Igra je bila sporija, ali i atraktivnija - dobri igrači vraćali su lopticu i sa deset metara udaljenosti. Titule su mu donosile povlašćen status u socijalizmu. Nekoliko puta primao ga je lično Tito, a država mu je, na ime stipendije i hranarine, mesečno davala dve prosečne plate. Pravila su tada zabranjivala vrhunskim sportistima da pre 30. godine nastupaju za inostrane klubove. Kad je ispunio taj uslov, Šurbek je otišao u Nemačku, gde je nastupao u više klubova, ali se nije odrekao nastupa u jugoslovenskoj reprezentaciji. A kad se Hrvatska osamostalila, odazivao se i pozivima hrvatskog selektora. Ostao je iznad nacionalističkih podela i uvek je s toplinom govorio o Zoranu Kaliniću, s kojim se popeo na svetski tron.

Fizički napad

Neposredno pred raspad SFRJ, na jednom turniru u Češkoj bio je izložen uvredama, a zatim i fizičkom napadu nekih Srba. “To su bili zlonamjerni individualci, a ja i dan-danas imam dobre odnose s nekim ljudima iz Jugoslavije”, govorio je kasnije Dragutin Šurbek. Sada je trener i sportski funkcioner u Stonoteniskom savezu Hrvatske. Njegov sin Dado hrvatski je reprezentativac u stonom tenisu. Na nekoliko takmičenja u istoj ekipi igrali su otac i sin.

5. Vera Nikolić: Balkanski linč

Jugoslavija je od trkačice očekivala da na Olimpijskim igrama osvoji zlato i kad je u finalnoj trci odustala, usledile su najteže optužbe

Niko u jugoslovenskom sportu nije tako lako vinut i visine i s toliko mržnje spušten u blato kao Vera Nikolić.

Trke uz Veliku Moravu

Rođena je 1948. u selu Grabovica kraj Despotovca u porodici kovača Mike Nikolića. U 13 godini pobedila je na jednom školskom krosu u Ćupriji. Tu ju je zapazio atletski stručnjak Aleksandar Petrović i uzeo je pod svoje. Posle samo godinu dana treninga na nasipu uz Veliku Moravu Vera je počela da pobeđuje na krosevima. Sa 16 godina postala je reprezentativka u atletici, pa čak i prvakinja Balkana, a 1966. s nepunih 18 godina u trci na 800 metara osvaja prvo mesto na Evropskom prvenstvu u Budimpešti. To je bila prva zlatna medalja na evropskim atletskim prvenstvima za Jugoslaviju. Novinari je zovu “zlatna Vera”, a list Sport proglašava je sportistom godine u Jugoslaviji. Do zvezda se vinula 20. jula 1968, kad je na londonskom Kristal palasu rezultatom 2:00:5 na 800 metara postavila svetski rekord.

“Došla sam na stadion u Londonu s najboljim rezultatom sezone. Međutim, novinari i foto-reporteri trčali su isključivo oko pokojne Lilijan Bord, Engleskinje. Mene je to povredilo i zarekla sam se: u ovoj trci mogu biti i pretposlednja, ali Lilijan će biti iza mene, poslednja. Povela sam trku znajući da nemam šta da čekam pošto je ona bila odlična četiristometrašica. Želela sam da nametnem brz tempo, ali prvih 400 metara prošle smo sa sporih 60.08. Onda je počela sumanuta jurnjava do cilja. Srušila sam svetski rekord. Nastalo je pravo oduševljenje čak i među hladnim Englezima. Od sreće sam pala u travu. Ta slika s mojim srećnim brojem 44 brzo je obišla svet”, pričala je kasnije. Euforija s kojom danas dočekujemo naše sportiste, osvajače zlatnih odličja, nije ništa prema raspoloženju koje je naciju zahvatilo onda kad su nam sve zlatne medalje bile prve. Vera Nikolić se pod tim teretom slomila: samo tri meseca kasnije, kad se od nje na Olimpijskim igrama u Meksiku očekivalo - šta: očekivalo... zahtevalo! - zlato, ona je u finalnoj trci odustala. Usledio je balkanski linč. Optužbe su se ređale: “Tolike pare potrošila je na pripremama u Sent Morisu, a nije ni potrčala”, optuživali su je da je pre trke na travu bacila verenički prsten (a bio je to, u stvari, ručni sat), govorili su: “Pa ona je trudna - zato nije mogla da trči!” Odlučila je da promeni sredinu i prešla u Zagreb kod trenera Lea Langa. Samopouzdanje su joj, pričala je posle, povratili roditelji i Josip Broz lično. Na prijemu za olimpijce, dok se krila iza vaterpolista, pozvao ju je rekavši: “Vera, glavu gore. Hoću ponovo da slušam našu himnu u tvoju čast!”

Nove medalje

Već na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. osvaja bronzanu medalju, na onom sledećem 1971. u Helsinkiju osvaja zlato, a na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. zauzima peto mesto s novim jugoslovenskim rekordom - 1:59:5.

Atletiku je napustila 1974. Zaposlila se kao činovnik u jednoj zagrebačkoj opštini i posvetila porodici. U vreme raspada SFRJ 1991. dobija otkaz i s decom se vraća kod roditelja u Ćupriju. Supruga, Srbina iz Hrvatske, nove hrvatske vlasti hapse, ali se kasnije i on pridružuje porodici.

Vera Nikolić danas živi u Kruševcu. Do 2007. radila je kao atletski trener, a sada je u penziji.
6. Mate Parlov: Najjači Jugosloven

Legendarni bokser bio je nepobediv u ringu, a van njega obožavao je kafane, život i poeziju

Mate Parlov jedini je bokser u istoriji tog sporta koji je osvojio olimpijsku, evropsku i svetsku amatersku i evropsku i svetsku profesionalnu titulu.

Nokaut kao škola

“On je bio najjači Jugosloven. Kao sportista bio je savršen. Kao čovek bio je otelotvorenje onoga što znači Jugosloven - ljubitelj kafane, ljubitelj života, poezije, ljudi... Kao bokser bio je najbolji na svetu. Na vrhuncu karijere bio je nepobediv, ali bukvalno!”, opisivali su ga novinari.

Rođen je 1948. godine u Splitu. Karijeru je počeo 1964. godine u Puli, a već 1967. godine Parlov osvaja svoj prvi od osam uzastopnih naslova prvaka Jugoslavije u poluteškoj kategoriji.

“Mislio sam da može kuća da padne na mene i da mi ništa neće biti kad sam bio mlađi. Bio sam nagao, hteo sam da rešavam stvari na silu. Sve dok 1970. godine nisam poražen, nokautirao me je jedan Nemac. Posle tog poraza sam se prizemljio. Shvatio sam, nije manje važno znati uzmaknuti od znanja udaračkog. Tad sam stekao strpljivost, znao sam da čekam i udarim kad treba”, pričao je kasnije u jednom intervjuu.

To je bio jedini nokaut u karijeri. Kao amater još dvanaest puta bio je poražen na poene. A pobeda je imao 297.

U amaterskom boksu, osim što je bio osmostruki šampion države (1967-1974), pet puta je bio prvak Balkana (1971-1974), dva puta prvak Evrope (1971. i 1973.) i svetski prvak na Kubi 1974. godine. Olimpijsko zlato osvojio je 1972. godine u Minhenu.

U profesionalnom boksu imao je 24 pobede i tri poraza. Postao je prvi jugoslovenski profesionalni šampion sveta 1978. godine.

Od boksa se oprostio 1984. godine kao selektor reprezentacije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Njegovi izabranici osvojili su tada zlato, srebro i dve bronze.

Bio je uglađen, kulturan, obrazovan, diplomirao je ekonomiju i dogurao do poslednjeg ispita na postdiplomskim studijama. Otvorio je kafanu “Mate” u Puli i uvek je ljubazno dočekivao namernike. Devedesetih godina prošlog veka u jednom intervjuu otkrio je da mu je tajna ljubav - poezija. Tu mu je ljubav, objasnio je, usadio brat, profesor hrvatsko-srpskog jezika. Voleo je Branka Radičevića, Lazu Kostića, Petra Preradovića... Ali omiljeni pesnik bio mu je veliki Tin Ujević. Uoči mečeva Mate Parlov čitao je pesme.

Nisam nacionalista

Bio je tih čovek velikih gestova: kad je već bio profesionalac, ispostavilo se da Jugoslovenska radio-televizija nema para da plati prenos jednog njegovog meča. Publika širom Jugoslavije bila je ožalošćena, a onda je Mate iz svog džepa platio celu sumu.

Kad se zemlja za koju se takmičio već uveliko bila raspala, Mate Parlov je govorio: “Kako ja mogu biti nacionalista ako sam svetski prvak? Mnogi ne razumeju to. Nisu bili ni prvaci države, a često ni sami sebe nisu uspeli da pobede. Svet se divio mojim rezultatima. Svi su me prihvatali kao svoga, i crni i beli. Upoznao sam svet i ne mogu biti ništa drugo nego kosmopolita. Tako ja gledam i na sport i na život.”

U martu 2008. dijagnostikovan mu je rak pluća. Preminuo je četiri meseca kasnije.

Još za života proglašen je najboljim hrvatskim sportistom 20. veka.

7. Nenad Stekić: Od skoka među zvezde do blata

Atletičar iz Beograda, koji je preskočio rekordnih 8,45 metara, karijeru je počeo kao skakač uvis

Nenad Stekić, najbolji skakač udalj koga je Jugoslavija ikada imala, sportsku karijeru počeo je kao skakač uvis. Rođen u Beogradu 1951. godine, na atletsku stazu kročio je kao dvanaestogodišnjak, a već sa 14 pobeđivao je na takmičenjima u svojoj kategoriji - bio je pionirski prvak grada, republike i J0ugoslavije. U osamnaestoj godini postigao je visinu od 1,95 metara, a tek posle toga promenio je disciplinu i opredelio se za skok udalj. Prvi mu je rezultat bio 6,26 m, a samo dve godine kasnije prešao je “začaranu” granicu od sedam metara.

Beli kralj atletike

U istoriju svetske atletike upisao se na predolimpijskom mitingu u Montrealu 25. jula 1975. godine, kad je skočio 8,45 metara. To je bio evropski rekord i drugi najbolji rezultat svih vremena u ovom sportu. Dalje od Nenada Stekića do tada skočio je samo Bob Bimon - fantastičnih 8,90.

Jugoslavija je bila u euforiji: “Imamo belog kralja atletike!” Novinari su slikali bulevare, objašnjavajući čitaocima da Stekić može da ih preskoči. Računalo se da je zlatna medalja na Olimpijadi 1976. naša i ničija. Zvali su ga “beli Bimon” i “meteor na skakalištu” i pisali da je “najatraktivniji stilista” i “najmarkantnija figura jugoslovenske atletike”.

I onda su političari kao i danas voleli da se hvale uspesima sportista. Mimo rasporeda treninga i postizanja vrhunske forme Stekića je ondašnja vlast poslala u Italiju na neki tromeč, “da pokaže svetu šta to mi imamo”.

“To me je potpuno izbacilo iz ritma potrebnog za velike rezultate”, pričao je kasnije atletičar. “Na Olimpijskim igrama nisam skočio preko osam metara i medalja se istopila. Iz peska sam bačen u blato, mada sam godinu dana ranije bio nacionalni heroj. Išlo se dotle da su mi brojali svaku pojedenu pomorandžu, tvrdeći da dok se ja sladim, njihova deca nemaju šta da jedu.”

Nema predaje

Stekić se nije predavao, svake naredne godine imao je najbolji sezonski rezultat u svetu: 1976. leteo je 8,32 metra, 1977. skočio je 8,30 i bio najbolji na svetu te godine. Tih godina je na svim svetskim atletskim listama bio broj jedan u svojoj disciplini.

Ugledni francuski sportski list Ekip analizirao je onovremenih deset najboljih skakača udalj i za Stekića su napisali da ima fantastičnu eksplozivnost, što je osobina koja ne može da se nauči, već se čovek s njom rađa, a treningom je podržava.

“Bilo je nabildovanih tamnoputih Amerikanaca i Kubanaca, ali te godine nisu mogli da me biju iako su bili brži od mene i bolje skakali iz mesta. Sve predispozicije bile su na njihovoj strani, ali sam ja bio bolji u ključnoj stvari”, govorio je Nenad Stekić.

Na prvenstvima Evrope osvojio je tri srebrne medalje: u Rimu 1974. skočio je 8,06, dve godine kasnije u Pragu 8,12 i u dvorani u Zindelfingenu 1980. godine 7,91 metar. Na Svetskom prvenstvu u Helsinkiju 1983. bio je peti sa 8,09 m. U timu Evrope takmičio se na Svetskom kupu 1977. godine, a za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je 64 puta.

Danas živi i radi u Beogradu. Iz dva braka ima tri ćerke i zaposlen je u Ministarstvu rada.