Otac i majka su me vukli, nosili uz stepenice dok sam spavao kad sam se vraćao s treninga, oni su me izgurali, kaže Stefan Mitrović

Srpski vaterpolista Stefan Mitrović prisetio se svojih prvih treninga i početka karijere. Zasluge za to što je uspeo i izdržao sve probleme i iskušenja pripisuje porodici, koju ističe kao najvažniji faktor u uspehu svakog pojedinca.

Možeš li i danas da dozoveš u sećanje osećanja s prvih treninga?
- Uvek mogu da se vratim u prve dane. Pamtim iščekivanje pred početak treninga, da se što pre završi škola i da što pre počnemo s treninzima. Recept je jednostavan - voleti sport kojim se baviš.

Aktuelna medalja s tek završenog Evropskog prvenstva zapravo je treća u nizu kad govorimo o ovom takmičenju.Da li si tada mogao da zamisliš da ćeš biti toliko uspešan?
- Da mi je neko, kad sam počinjao da se bavim vaterpolom, rekao da ću jednu jedinu medalju da osvojim, zadovoljio bih se time.

Osim ljubavi prema sportu, koju si naveo kao razlog za uspeh, šta bi još izdvojio?

- Veoma je bitno imati i roditelje koji te podržavaju. Oni su me vukli, nosili uz stepenice dok sam spavao kad sam se vraćao s treninga. Na prvom mestu hvala njima, a pogotovo ocu. On me je izgurao. Bilo je tu i teških momenata, svi znamo kako je kad društvo ide negde, a ti moraš na trening. Od njih sam uvek imao podršku i veru s njihove strane i, zaista, porodica je ta koja na kraju stoji iza svih naših uspeha - rekao nam je Mitrović i zaključio da će pokušati da isto oseti i njegova ćerkica Vasilisa:
- Nadam se da ću i ja biti takav otac. Dajem sve od sebe! Stefan Mitrović, kao i ostali vaterpolisti Srbije, nema mnogo vremena za odmor. Posle reprezentativnih obaveza on se već okrenuo klupskim izazovima. Bar će imati motiva.

Podrška s tribina
NAVIJAČI SU NAS GURALI DO ZLATA

Jedna od najvažnijih stvari i sigurno najvrednija uspomena s Evropskog prvenstva u Beogradu za vaterpoliste jeste podrška koju su imali u Kombank areni, ali i na dočeku nakon osvojenog zlata.
- Verujte da znači i nama kad izađemo pred punu Arenu i osetimo onakvo bodrenje. Da nije bilo toga, ne bismo došli tu gde jesmo. Ne bismo stigli do kraja. Drago mi je da se sve završilo, kako se bližio kraj, tako je postajalo sve teže, ali završilo se na najbolji mogući način, a to je ono što je najbitnije. Svaka čast ljudima što su došli i na dočeku po onoj hladnoći, to samo još jednom pokazuje koliko im znači ovako nešto.