Kao kajakaš nastupao sam za BiH, zbog koje me se odrekao otac i koja mi je ubila majku, kaže Aleksandar Ðurić, koji je posle postao uspešan fudbaler

Čuveni kajakaš koji je napravio zavidnu fudbalsku karijeru u Singapuru Aleksandar Grujić objavio je autobiografiju „Beyond Borders“.

U toj knjizi do detalja je opisao kako je s jednim veslom išao na OI u Barselonu da se takmiči za Bosnu i Hercegovinu, kako ga se zbog toga otac odrekao i kako mu je majka samo godinu dana kasnije baš od granata Armije BiH poginula u rodnom Doboju, te kako je postao cenjen i priznat fudbaler u Singapuru i trener u Australiji.

Najbolji golgeter

O njemu su pisali i brojni svetski mediji još u leto 2011, kada ga je Institut za fudbalsku statistiku u njegovoj 41. godini sa 328 golova u 444 ligaške utakmice proglasio najboljim golgeterom među aktivnim fudbalerima na svetu! Igračku karijeru završio je u oktobru 2014, u 44. godini.
- Početkom 1992. Jugoslavija je počela da se raspada, a ja sam došao u Pančevo da treniram s kajakaškom reprezentacijom. U aprilu, kada se Bosna odvojila, tadašnji selektor Milenković rekao mi je da više nisam kandidat, pošto Bosna više nije deo Jugoslavije - rekao je Ðurić za portal Mondo i dodao:
- Bio sam u Mađarskoj kad su me pronašli ljudi iz OK BiH. Dobio sam poziv da nastupam za BiH u Barseloni 1992. Ja sam Srbin i to je bio problem, rat je već buktao u rodnom Doboju, brat i otac su mi već bili u vojsci i morao sam dobro da razmislim šta da ću uraditi.

Tada je doneo odluku zbog koje ga se otac odrekao.
- Ja sam sportista. Nisam nikad delio ljude na veru i veroispovest, već na one s dobrim i one s lošim srcem. Odlučio sam da idem, iako sam razmišljao o ocu. Posle Olimpijskih igara otac više nikad, sve do svoje smrti, nije razgovarao sa mnom. Kao da me se odrekao... Brat i majka su bili uz mene. Na kraju, ispalo je da mi je ta bosanska zastava pod kojom sam išao na OI 1993. godine ubila majku. To je sudbina, ne krivim nikoga!

Svi se čudili

Zanimljiv je njegov put u Barselonu.
- Nisam imao čamac, skupio sam za veslo, ali nisam trenirao. Para nisam imao, pa sam auto-stopom s veslom u ruci krenuo za Barselonu. Čudili su mi se carinici na austrijskoj granici, ali sam nekako stigao do Slovenije. Tamo me je čekao avion i otišao sam u Barselonu. Imao sam svoje veslo, a opremu i čamac sam dobio od španske vlade i grada Barselone - setio se Ðurić.

Humanista
Taksirao, pa darovao siromašne

Aleksandar Ðurić sa suprugom Natašom, koju je 1998. godine upoznao u Australiji, ima troje dece - Izabelu Ninu, Alesandra Huga i Masima Luku Dontija, koga su usvojili. Mnogo vremena provodi u humanitarnom radu, a više od decenije volontira u jednom sirotištu. Učesnik je brojnih humanitarnih akcija, poput polumaratona koji je 2011. istrčao da prikupi novac za pomoć deci, a sledeće godine vozio je taksi 12 dana i tako prikupio 2.567 dolara za pomoć siromašnim klincima.