(VIDEO) ONE SU MAMILE UZDAHE: 7 sportistkinja ikona bivše Jugoslavije

Njima se divila ne samo cela Jugoslavija već i čitav svet

Mačevanje je izabrala kao petnaestogodišnjakinja jer je želela da bude drugačija od vršnjakinja koje su uglavnom trenirale odbojku u to vreme. Aristokratski sport odgovarao je njenom temperamentu.
- Slučajno sam ubola sport koji odgovara mom borilačkom karakteru. Za mene je mačevanje bilo borba na život i smrt. Moto mi je bio ili prva, ili ništa. Svaki neuspeh me je dovodio do očaja, ali me nikad nije zaustavio. A kad sam pobeđivala, htela sam još. Nikad nisam bila zadovoljna, ni dan-danas u životu ne prihvatam poraz - ume da kaže Vera, kojoj je sport koji je izabrala doneo i veliku ljubav.

Poraz nije podnosila

Budući da je uvek htela samo da pobedi, Vera nije bila omiljena među rivalkama. Jednostavno je, kaže, nisu volele, pa je na brojnim takmičenjima morala da vodi računa i o raznim smicalicama. Dobacivanja sa tribina i u svlačionici bila su normalna pojava, a Vera se seća i da je nekoliko puta došlo do tuče. Jaki nervi uz moć koncentracije pomogli su joj da istraje. Ipak, kada je stigla do 14. titule prvaka države, Vera je doživela nešto neočekivano i za nju neshvatljivo. Sve rivalke su joj prišle i od srca čestitale.
- Bila sam iznenađena korektnošću rivalki pre takmičenja i posle njega. Nisam mogla da verujem da mi sve redom prilaze i čestitaju. Da budem iskrena, ja to ne bih mogla da sam, recimo, doživela neuspeh. Ne mogu da podnesem poraz i čini mi se da bih pre umrla nego da priđem i čestitam protivnici.

Osvojila više od 80 trofeja

Karijera naše legendarne sportistkinje potrajala je do 1979. godine, a pored državnih titula, uzela je više od 80 trofeja. Najveći rezultati su joj drugo mesto na Balkanu i treće u Evropi.

Zahvaljujući mačevanju Vera je pronašla sreću i u ljubavi. Posle dva braka, a zahvaljujući mačevanju i putovanjima po svetu, upoznala je životnog partnera Marija. Oboje su arhitekte po zanimanju i imaju sina Marka, profesora istorije i teorije arhitekture u Londonu. Kako njena porodica potiče iz jednog malog mesta na obroncima Olimpa, Vera često posećuje Grčku iako tamo nema familiju i uvek ističe da je ponosna na svoje poreklo, pa odatle i zanimljiv muzički ukus legendarne sportistkinje.
- Posebno otkidam na grčku muziku!

Ðurđica Bjedov

Heroina Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968, koja je zapanjila svet ulazom na 100 metara prsnim stilom

Niko nije mogao da zamisli da će Ðurđica Bjedov, jugoslovenska plivačica iz Splita, na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. šokirati planetu! Članica plivačkog kluba Mornar tada je, na opšte iznenađenje, osvojila zlatnu medalju na 100 metara prsno i srebrnu na dvostruko dužoj deonici.

A samo mesec dana pre Igara nije ni bila kandidat za odlazak na najveću svetsku smotru sportista.

Čudo u Meksiku

Ðurđica, koja je rođena 5. aprila 1947, obrela se u Meksiku kao članica štafete sastavljene na brzinu, ali joj je, iako je smatrana autsajderkom, dozvoljeno da se takmiči i u pojedinačnim disciplinama. Međutim, sjajna Splićanka je u finale nove olimpijske discipline ušla kao peta, da bi u borbi za medalje otplivala trku života.
- Jedino čega se sećam bilo je onih pola sata pre trke. Kakva nervoza, srce ti tuče kao ludo. Ali tada sam shvatila da i moje suparnice osećaju isti strah. Nemaju prednost o kojoj se govorilo. To je živa istina. Bila sam jaka u sebi. Čuveni sportski komentator Mladen Delić s novinarskog mesta mi je pokazivao da sam prva.

Nisam verovala i uperila sam prst u samu sebe, odatle i ta moja iznenađujuća gestikulacija u stilu nemoguće da sam to ja! Bile su to prejake emocije i prebrzo se sve to događalo, previše toga u dve sekunde.

Predivno je što je kamera u tom trenutku išla prema meni i to zabeležila. To ostaje kao jedan lep ljudski gest da se ne zaboravi, da u jednom velikom trenutku uspeha čovek ostaje čovek - pričala je kasnije novinarima Ðurđica.

Dočekalo je 100.000 ljudi

Ðurdicu Bjedov je u Splitu na Rivi dočekalo više od sto hiljada ljudi. Svi su želeli da pozdrave „splitsku delfinu“, kako su je prozvali. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupala je 46 puta.

Od 1962. do 1968. bila je prva na prvenstvima Jugoslavije u plivanju 19 puta u sledećim disciplinama: 200 m prsno (1962-68), 400 m mešovito (1965-68), 100 m prsno (1968), 100 m delfin (1968), 200 m mešovito (1968) i u štafetama 4x100 m mešovito (1965-68) i 4x100 m slobodno (1966-67).

Sport ju je posle fantastičnih rezultata u Meksiku proglasio najboljim sportistom Jugoslavije. Međutim, u rodnom Splitu su joj obećavali kule i gradove, ali, kako je sama rekla, malo toga je i ispunjeno.

Preselila se u Švajcarsku, gde je otvorila plivačku školu, a zbog svojih rezultata i doprinosa razvoju plivačkog sporta 1987. primljena je u Međunarodnu kuću slavnih vodenih sportova.

Monika Seleš

Nož u leđa prekinuo je jednu od najneverovatnijih karijera u istoriji tenisa koju je ispisala naša Mala Mo

Svi su je smatrali čudom od deteta, što je bivša teniserka Jugoslavije Monika Seleš i opravdala, ali ono što se desilo 30. aprila 1993. godine, kada ju je umno poremećeni Nemac Ginter Parhe na turniru u Hamburgu ubo nožem u kičmu, promenilo je njenu karijeru, ali i istoriju ovog sporta. Do tada je talentovana igračica suvereno vladala svetskim tenisom, međutim, od tog trenutka sve je krenulo nizbrdo i dugi niz godina se posle tog incidenta borila s depresijom.

Mala Mo je rođena u Novom Sadu 1973. godine i već sa šest godina počela je da trenira u prestonici Vojvodine, a trener joj je bio otac Karolj. Prvi turnir osvojila je sa devet godina, a sa 11 je stigla do trofeja na Orindž bolu, od kada kreće njena neverovatna karijera. Profesionalni tenis počela je da igra sa 14 godina. Mesec dana kasnije stigla je do polufinala Otvorenog prvenstva Francuske, kada je izgubila od čuvene Nemice Štefi Graf.

Grend slem sa samo 16 godina

Prvi grend slem osvojila je sa 16 godina i postala je najmlađa teniserka u istoriji koja je stigla do trofeja na tako prestižnom turniru. U finalu je do tada pobedila neprikosonovenu Štefi Graf. Bila je prepoznatljiva po jakom forhendu i bekhendu, ali je takođe poznata i po glasnom stenjanju prilikom udaraca, zbog čega su se neke teniserke žalile, a sudije je veoma često upozoravale da bude malo tiša.

Monika je tokom karijere znala samo za uspehe. Monika Seleš dominira svetskim tenisom 1991. i 1992. godine, kada je osvojila šest grend slem titula (po dve u Australiji, Francuskoj i Americi), uz finale Vimbldona 1992. Prvo mesto na listi preuzela je 11. marta 1991. godine, a iste godine je, sa Goranom Prpićem, za Jugoslaviju osvojila prestižni Hopman kup.

Koliko je Monika Seleš imala dominantan uticaj u tenisu, govori i podatak da je u periodu od januara 1991. do februara 1993. igrala u 33 finala, od 34 turnira na kojima je učestvovala, a osvojila je 22 titule. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza, uključujući neverovatan skor na grend slem turnirima u istom periodu - 55 trijumfa i samo jedan izgubljen meč. Jedini poraz nanela joj je, u finalu Vimbldona 1992. godine, Štefi Graf. Revanš je usledio u finalu Otvorenog prvenstva Australije, januara 1993.

Kobni duel u Hamburgu

Vratimo se 30. aprilu 1993. godine, kada ju je poremećeni Nemac ubo nožem u leđa. Od tada je sve krenulo nizbrdo. Ubrzo je odvedena u bolnicu, oporavila se za nekoliko nedelja, ali psihički nije uspela, slobodno se može reći, do kraja karijere. Profesionalnom tenisu se vratila 1995. godine, odmah zatim je osvojila Otvoreno prvenstvo Australije, ali ovo će biti njen i poslednji grend slem na kom je stigla do trofeja. Borila se da dođe do prave forme, ali nikako nije uspela da bude ona s početka devedesetih prošlog veka.

Mateja Svet

Nikada pre Jugoslavija nije imala tako lepu, a tako uspešnu skijašicu.

Došla je tiho i ušla u legendu - u tih nekoliko reči staje sjajna karijera Slovenke Mateje Svet, jugoslovenske skijaške heroine osamdesetih. Rođena je 16. avgusta 1968. godine u Ljubljani, a njoj, kao i većini dece iz Slovenije, bilo je sasvim prirodno da se bavi skijanjem. Mateja je još kao devojčica pokazivala izuzetan talenat za ovaj sport, ali ono što je uradila 1983. ostalo je nezabeleženo u istoriji.

Kao 15-godišnjakinja bila je probni vozač na jednoj slalomskoj trci i trebalo je da praktično utaba stazu tadašnjim najvećim zvezdama, a kada su zvaničnici videli njeno nezvanično vreme, nisu mogli da veruju - bila je ubedljivo najbrža od svih! Da bi sprečili haos među devojkama, vešto su prikrili njen rezultat. Međutim, nisu mogli da spreče strašan uzlet tinejdžerke iz Ljubljane.

Zvanično je u Svetskom kupu debitovala baš te sezone, istovremeno je postala i juniorska šampionka sveta u veleslalomu, a napravila je još jedan podvig debitujući za Jugoslaviju na ZOI u Sarajevu. Već naredne sezone (1985/86) stigla je do prve pobede u Svetskom kupu, a to je bio trijumf u veleslalomu u slovačkoj Jasni. Tako je postala prva Jugoslovenka koja se u elitnom takmičenju popela na najvišu stepenicu postolja. Bio je to samo početak...

Postajala je sve sigurnija, kroz kapije je prolazila kao munja, a sa nepunih 19 godina na Svetskom prvenstvu u Kran Montani osvojila je tri medalje: srebro u veleslalomu i bronzane medalje u slalomu i superveleslalomu. Dileme nije bilo - proglašena je sportistom godine u Jugoslaviji. Konačno je prigrabila i mali kristalni globus Svetskog kupa u veleslalomu, a 1989. u Vejlu pokorila je svet postavši najbolja slalomašica planete. Jugoslovensko skijanje dobilo je prvu zlatnu medalju sa svetskih prvenstava. Pred Matejom je tada poklekla i neprokosnovena Freni Šnajder. Na tom takmičenju osvojila je i bronzu u veleslalomu.

„Ovakav talenat nije viđen u istoriji“, „Talentovanija skijašica neće se pojaviti u narednih 100 godina, možda ni tada“, neki su od citata svetskih skijaških stručnjaka tih godina, a onda naglo, kao grom iz vedra neba, odjeknula je vest da Mateja prekida profesionalnu karijeru. A imala je samo 22 godine... Šokantna odluka nikada nije do kraja rastumačena.

Teško je i pretpostaviti kako bi tekla njena karijera da je odlučila da se takmiči još nekoliko sezona. To nikada nećemo saznati.

Svetlana Kitić

Zanosna Tuzlanka od Beograda i Crvenog krsta napravila je svetsku prestonicu ženskog rukometa

Nije rođena u Beogradu, nego u Tuzli, ali je Svetlana Kitić iz srpske prestonice počela da gradi blistavu sportsku karijeru, koju je krunisala titulom zvanično najbolje rukometašice sveta svih vremena. Najveće priznanje koje je jedna srpska sportistkinja ikada dobila, a kako sada stvari stoje, teško da će je neka u skorije vreme dostići.

Ceca je rođena pre 56 godina u Tuzli, gde je kao klinka maštala da bude košarkašica, da bi potom, kako to život obično inscenira, sasvim slučajno otišla na rukomet i dodeljena joj je uloga golmana. Na toj poziciji se zadržala onoliko dugo koliko joj je bilo potrebno da je lopta prvi put pogodi u glavu i tad je odlučila da pređe u polje i postane igračica. I to kakva.

Krila od oca da trenira

Budući da joj je otac bio strog, prvih godinu dana je krila da trenira rukomet, ali o njenom talentu je počela da bruji cela Tuzla, pa je i tata vrlo brzo počeo da gleda njene mečeve. Nedugo posle toga se seli u Beograd, gde potpisuje za Radnički s Crvenog krsta, i to nakon godinu dana pauze jer joj bivši klub nije odmah dao papire. S ovom ekipom je dva puta bila šampion Evrope. Kasnije je igrala u nekoliko inostranih klubova, ali se uvek vraćala svom Radničkom, gde je čak kao direktorka štrajkovala glađu kad je ovom klubu isključena struja.
- Prvih godinu dana u Beogradu mi je bilo najteže, a onda sam igrala u Nemačkoj, Italiji, Bosni... Ipak, oduvek sam bila vezana za ovaj grad, u njemu se osećam kao kod kuće i nikada se više neću seliti - ume često da kaže Svetlana Kitić.

Osvojila i olimpijsko zlato

Ceca je s 16 godina debitovala za nacionalni tim nekadašnje Jugoslavije, a samo godinu dana kasnije proglašena je za najbolju mladu rukometašicu sveta, dok je u seniorskoj konkurenciji to priznanje dobila 1988. godine. Osvajala je zlatnu olimpijsku medalju 1984. godine u Los Anđelesu i srebrnu 1980. u Moskvi, kao i bronzu na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj 1982. godine. Ipak, najveću čast doživela je 2010, kad je u anketi Svetske rukometne federacije (IHF) proglašena za zvanično najbolju igračicu sveta svih vremena, i to s neverovatnih 84,1 odsto glasova.

Koliko god njena karijera, koju je okončala u 46. godini, bila fantastična, toliko je Svetlana Kitić preživela tragedija i boli na privatnom planu. Imala je četiri muža, s kojima je uglavnom doživljavala probleme zbog njihove ljubomore, a imala je tu nesreću da joj jednog supruga ubiju, dok je drugi misteriozno nestao. Iz pomenutih bračnih i vanbračnih zajednica ima troje dece, a oprobala se u politici i kao učesnik jednog poznatog rijaliti šoua.

Anđelija Arbutina

Košarku je zavolela sa ulice, a ostala je upamćena po košu na OI koji nam je osigurao medalju u Seulu

I koš, koš! Provukla se kroz odbranu Australijanki, promašila, pokupila otpadak, pa pogodila za 57:56 i plasman Jugoslavije u finale Olimpijskih igara u Seulu 1988. godine. Ona je Anđelija Arbutina, a poslednji sekundi gorepomenutog meča obeležili su uspešnu karijeru i svrstali je u legende ženskog sporta na ovim prostorima.

Dva evropska srebra (1987. i 1991), jedno svetsko (1989) i najznačajnije olimpijsko iz Seula odslikavaju 81 utakmicu, koliko ih je odigrala za nacionalni tim. Ne treba zaboraviti ni najsjajnije odličje sa Univerzijade u Zagrebu 1987. godine. U klupskoj karijeri može se pohvaliti sa dve titule prvaka države i dva osvojena kupa, i to s kapitenskom trakom oko ruke u Crvenoj zvezdi.

Umela i da se pobije

Rođena je 29. marta 1967. i, kako kaže, od malih nogu je bila pravi zvrk. Kuća je u detinjstvu bila mesto u kom se jede i spava, a ostalo vreme provodila je s drugarima na ulici. Nije joj bilo strano ni da se pobije...
- Kod nas u kraju izbila bi tuča svaki put kada bismo se delili ko će biti Prle, a ko Tihi... Baš često smo se igrali „Otpisanih“, svi smo imali one drvene puške, a naravno da niko nije hteo da bude Švabo. A voleli smo i „Kapelske kresove“ - priseća se rado Anđelija svog detinjstva u kom je bilo i drugih igara.

I ljubav prema lopti, kaže naša bivša košarkašica, potiče iz najmlađih dana. U brojnim intervjuima prisetila se prvih proturanja lopte kroz obruč.
- Bilo je i igara s lutkama, ali fascinacija loptom počela je već od prvih koraka. Nisam se libila ni da igram fudbal sa dečacima i znam da nisam mnogo zaostajala. Imali smo i nekakav drveni koš u koji smo ubacivali loptu do besomučnosti.

Zbog drugarice na prvi trening

Posle slučajnog prvog treninga, na koji je ispratila drugaricu, počela je da otkriva ljubav prema basketari, pa je košarka postala njen život.

Završila je Petu beogradsku gimnaziju, želela da upiše veterinu, ali je završila na poljoprivredi. Ipak, samo na godinu dana. Stigla je stipendija, pa stan od Crvene zvezde i odustajanje od fakulteta.

Udata je za našeg sportskog komentatora Slobodana Šarenca i imaju dve ćerke.

Jasna Šekarić

Predstojeće Olimpijske igre u Rio de Žaneiru biće osme po redu za ovu neverovatnu strelkinju

Ona je živa legenda, heroina, sportska diva... Srbija nema još jednu takvu šampionku, a retke su i u svetu. Šta god napisali ili rekli za Jasnu Šekarić, neće biti preterivanje jer pripada onoj vrsti sportista za koje se nekad govorilo to majka jednom u sto godina rađa.

Iz Beograda u Osijek i nazad

Nabrajanje njenih trofeja zahtevalo bi feljton. Mnogo je toga osvojeno, a iza svake medalje krije se jedna lepa priča. Njena, životna, počela je 17. decembra 1965. Rođena je u Beogradu, ali je odrastala u Osijeku, gde se kao osnovac pridružila streljačkoj sekciji, a sa 15 godina lokalnom streljačkom klubu, i pokazala veliki talenat. Na prvom većem takmičenju, Svetskom prvenstvu u Budimpešti 1987. godine, postaje šampionka u disciplini vazdušni pištolj, a sportska publika u Jugoslaviji tada nije ni slutila da će ista devojka, godinu dana kasnije, postati heroj nacije. Bile su to njene prve Olimpijske igre, u Seulu 1988. godine.
- Pa da, sećam se Seula... Ali kao u magli. Tamo sam išla kao totalni anonimus iako sam bila evropski i svetski prvak. Tada je bila stara Jugoslavija, toliko velikih sportista na svetskom nivou, prvaka, olimpijskih pobednika. Sve sam to gledala nekako sa strane. Onda sam osvojila dve medalje i sve se odjedanput okrenulo - prisetila za Kurir Jasna Šekarić.

Od Seula do Rija

Kao „totalni anonimus“ okitila se zlatom prvo sa vazdušnim pištoljem, da bi kasnije došla i bronza sa sportskim pištoljem. Od Seula više nije propustila nijedne Igre, a osvajala je srebra u Barseloni 1992, u Sidneju 2000. i Atini 2004. godine, bila četvrta u Atlanti 1996. i šesta u Pekingu 2008. godine.
- Olimpijske igre u Riju su mi osme po redu, a biće i poslednje, pošto sam nedavno odlučila da se povučem iz takmičenja. Iako su mnogi pokušavali da me odgovore, rešena sam u tome da se na ovom takmičenju oprostim od ovog dela moje sportske karijere, ali i dalje ću biti u streljaštvu i posvetiću se trenerskom pozivu - saopštila je nedavno srpska šampionka.

U izboru zagrebačkih Sportskih novosti čak četiri puta je proglašavana za najbolju sportistkinju SFRJ (1986, 1987, 1988. i 1989), dok joj je beogradski Sport istu čast ukazao 1988. i 1994. godine.