Nije Maradona prvi Argentinac sa statusom poluboga - to je bio Huan Manuel Fanđo, najveća legenda Formule 1 svih vremena.

A nekada su svi hteli da budu kao on i da ga nadmaše. Klark, Stjuart, Lauda, Prost, Mensel, Sena i Šumaher, svi su želeli da osvoje više Gran prija od Fanđa. Više od toga, želeli su da budu kao on, da se o njima priča kao o njemu. Po broju nagrada, jedino je Šumaheru pošlo za rukom da nadmaši Fanđa, ali je i on priznao da nije veći vozač od njega.

Tokom karijere Fanđo je smatran šampionom, iako prema fizičkim predispozicijama kao da nije bio predodređen za to; krivonog, piskavog glasa, nizak. Takvom kakav je bio, niko mu ne bi dao šansu za uspeh u sportu. Međutim, iz prodornih plavih očiju isijavala je nesalomiva volja za uspehom.

"Uvek morate težiti da budete najbolji, ali nikada ne smete pomisliti da to zaista i jeste", rekao je Fanđo jednom prilikom.

Potomak italijanskih imigranata koji su se naselili u Balkarkeu, gradiću nedaleko od Buenos Ajresa, Fanđo je prvo postao automehaničar. Fudbalska karijera prekinuta mu je zapaljenjem pluća, koje je jedva preživeo. Potom se uključio u kros kantri trke, isprva vozeći „Fordov“ „model T“, a kasnije nešto snažniji „V8“. Komšije su mu pomogle da kupi „ševrolet“ i nakon toga se sedam godina nadmetao sa glavnim rivalom Oskarom Galvezom.

Grupa najboljih evropskih vozača, među kojima je bio i Žan Pjer Vimil, došla je 1948. na trke za Veliku nagradu Argentine. Na velikoj nagradi Argentine između njih dvojice rodilo se čvrsto ali kratkotrajno prijateljstvo, jer Vimil je poginuo iduće godine. Vimil je bio impresioniran Fanđovim vozačkim sposobnostima, što je Argentinca ponukalo da pokuša da se okuša u Evropi.

Uz pomoć Argentinske vlade i Auto-kluba Argentine, on i Galvez odlaze u Evropu. Fanđo debituje za Veliku nagradu Francuske u Remsu, ali tokom trke odustaje. Neuspeh na debiju ga ne obeshrabruje, menja automobil, umesto „simke gordini“ seda u „alfa romeo 4CLT“ i pobeđuje u San Remu, Perpinjanu, Marseju, Pauu, Albiju i Monci. Od Krivonogog, kako mu je bio nadimak iz detinjstva, postaje El maestro.

Od tada, pa do 2003, kada ga je u broju osvojenih Velikih nagrada nadmašio Mihael Šumaher, Fanđo je postao čovek koga su svi želeli da nadmaše. Hladan, smiren, snažan i izdržljiv, uvek je vozio taman toliko brzo koliko mu je bilo potrebno da pobedi.

Međutim, do pobede nije uvek stizao lako. Po sopstvenom priznanju, najteža trka bila je ona koju je vozio u Nirburgringu u Nemačkoj 1957. Iako je krenuo dobro i ubrzo zauzeo prvu poziciju, dva puta je gubio vođstvo. Međutim, hladne glave se vraćao u trku i uspeo da pobedi tadašnje engleske „mlade lavove“, Majka Hotorna i Pitera Kolinsa.

Tih i skroman, Fanđo je bio težak protivnik pobedničkog instinkta. Nikada ga nije grizla savest kada bi menjao ekipe, čak i usred sezone. Instinkt ga je vodio u ekipu koja je imala veće šanse da pobedi. Kada se „Alfa romeo“ povukao iz takmičenja 1952, Fanđo je prešao u „Maserati“, koji je napusti usred sezone dve godine kasnije prešavši u „Mercedes“, a kada se „Mercedes“ iduće godine povukao, prešao je u „Ferari“. Karijeru je okončao vrativši se u „Maserati“.

Iako je bio u pravom smislu reči superstar, obožavan od miliona širom sveta, Fanđo je vodio miran život. Nije menjao žene, nije trošio novac po kockarnicama, nije se mešao u politiku. Bio je posvećen autosportu.

Politika, međutim, nije mogla da ga mimoiđe, pa je tokom održavanja trke za veliku nagradu Kube 1958. bio kidnapovan. Otmičari, pripadnici pokreta koji je predvodio Fidel Kastro želeli su da kompromituju režim tadašnjeg kubanskog diktatora Fulhensija Batiste. I uspeli su u tome.

Batistini vojnici nisu uspeli da pronađu Fanđa koji se nenadano, posle 29 sati pojavio u argentinskoj ambasadi. Sa otmičarima se sprijateljio.

„To je samo jedna avantura više. Ako je ono što su pobunjenici uradili bilo u svrhu dobra, ja to kao Argentinac prihvatam“, lakonski je rekao Fanđo posle otmice.

Iste godine kada je kidnapovan, Fanđo se povukao iz Formule 1. Ostatak života proveo je kao direktor.

(rs-lat.sputniknews.com)