Prošlo je dvadesetak dana od trke koja je našem kajaku donela prvu medalju nakon 32 godine, a Milenko i Marko opisuju kako se osećaju. - Slegli su se utisci, sad je bolji osećaj nego neposredno posle trke. Sad znamo da smo napravili pravu stvar, ljudi nas sreću, čestitaju... Vidimo da smo ih usrećili i to nam mnogo znači. Lepo je posle svega. Sama činjenica da smo bili na Igrama, pa još i stigli do medalje značajnija je od svih nagrada koje smo dobili. Mi u Riju nismo ni pomišljali na nagrade. Medalja znači mnogo više od novca, ali sada kad je sve prošlo i kad je euforija splasla, lepo je što ima nešto i na računu.
Kako ste doživeli boravak u olimpijskom selu? - Mnogo ljudi sve vreme i svuda. To su sve šampioni svojih država. Lep osećaj stvarno, mnogo njih ne znamo, pa smo po izgledu procenjivali ko se kojom disciplinom bavi, da li trči ili pliva, i tako. Ono što je za nas bitno, jer smo kao kajakaši uglavnom izdvojeni, jeste što smo tokom Igara bili smešteni u olimpijskom selu sa svim sportistima. Ne znam da li ćemo imati priliku da to ponovo doživimo jer su naša takmičenja uglavnom daleko, pa ne budemo smešteni sa svim sportistima kao što je to bilo u Riju.
Jeste li napravili neku fotografiju s poznatim svetskim facama? - Nismo, jer smo mi face (smeh). Imali smo malo čudan termin trka, morali smo rano da ustajemo, pa smo rano i legali. Sretali smo ih po selu, ali nismo pravili fotografije.Osim s našim sportistima. Druženje među nama je bilo sjajno, baš smo svi bili kao jedno. Pratili smo sve naše sportiste, navijali zajedno jedni za druge. Posebno jer je sve krenulo onako kako je krenulo, pa onda kad je Štefanek uzeo medalju, pa Tijana i Ivana, to je bio baš podstrek za sve. Nismo mogli da budemo na borilištima jer je to bilo pre naših trka, a hteli smo da izbegnemo gubljenje energije, ali smo u našem štabu pratili sve uz televizor. Neverovatna je to atmosfera, koliko se navija i kako se svi zajedno raduju uspehu.
Dragana Udovičić
O vašoj trci se mnogo pisalo zbog činjenice da ste bili blizu i zlatne medalje. Da li je i vama u čamcu izgledalo da vam fali nekoliko metara da prestignete Nemce? - Imali smo osećaj da možemo da nastavimo, ali to je to. Hiljadu metara. Mi smo izveslali dobru trku, oni su bili malo bolji. Padali su na kraju, mi smo ih stizali... Svi govore da je falilo još nekoliko metara, ali to bi onda bila trka na hiljadu i nešto metara, a ne na hiljadu. Čujemo pitanja što nismo ranije krenuli u finiš, pa da ih stignemo, ali mi smo imali našu taktiku u dogovoru s trenerom Miroslavom Aleksićem koja nas je dovela do srebrne medalje.
Da li već imate u glavi OI u Tokiju 2020? - Ne razmišljamo o Tokiju. Idemo takmičenje po takmičenje, godinu po godinu, pa će nas to odvesti do tamo. Trebalo bi da za četiri godine budemo najspremniji, samo da nas zdravlje posluži.
Doček u Dubaiju je bio uvertira u sve one dočeke koji su vam priređeni. Kako ste to doživeli? - Nas nije bilo tamo (smeh). Imali smo neke probleme s brojevima pasoša nas dvojica i dve odbojkašice. Prošli smo pola sata posle ostalih sportista, a tad se već sve bilo razišlo.
Stigli ste na avion, a onda je usledilo odlaganje leta zbog kvara. Kako je tada bilo? - Mnogo vruće. Nas mnogo, avion stoji, klima ne radi jer nije uključen motor aviona, javljaju da kasni dvadeset minuta, pa još dvadeset. Stoji avion na suncu, a klime nema i tako skoro tri sata. Ipak, atmosfera je bila baš dobra. Svi srećni i zadovoljni, ekipni sportovi bolje slave od nas jer ih je više.
Ko je najbolji pevač među njima? - Sale Đorđević i Miroslav Nikolić!
A onda doček u Beogradu? - Toliki ljudi došli da nas podrže, toliko su navijali, videli smo da su srećni zbog naših rezultata. Neopisiv osećaj. Vredi sve što smo radili kad vidiš koliko si usrećio ljude. To je podstrek za dalje jer se vidi da je uspeh na Olimpijskih igrama zaista obradovao ljude u Srbiji. Velika je trema kad treba izaći pred onoliko ljudi. Smisliš šta ćeš da kažeš, pa pomisliš da nije dobro, i onda izađeš i izgovoriš nešto treće. Sjajan osećaj koji treba doživeti. Predobro, mnogo emocija. To su momenti koji se pamte celog života. Posle svih tih dočeka sledi jedno nedelju dana emotivne ispražnjenosti.
Dado Đilas
Kako ste vas dvojica sami proslavili medalju? - Nismo u Riju nešto posebno proslavljali. Kad smo došli u naše gradove, svako se izdivljao sa svojim društvom. U Čurugu, tamo gde smo trenirali, svi smo se okupili, treneri, mlađi kajakaši... i tu je bilo lepo druženje, muzike, prasića.
Uz koju pesmu ste proslavili srebro? - „Ti, moje zlato“ Milice Todorović.
Jeste li imali priliku da je upoznate, pa da je otpeva samo za vas? - Nismo još, a voleli bismo.
Velika čast BOGOVI NAM ČESTITALI
Kako biste ocenili podršku koju ste imali od Olimpijskog komiteta? - Maksimalna podrška. Imali smo sredstva za opremu, za pripreme, suplemente. Nema šta da se zameri. Stvarno su nam izašli u susret, imali smo sve uslove kao i naši konkurenti. A s obzirom na situaciju u zemlji, to je veoma dobro. Zato smo i mogli da se nosimo s rivalima.
Predsednik OKS Vlade Divac umeo je da pruži i drugu vrstu podrške tokom Igara u Riju. - Gledao je našu trku, čestitao nam je kad smo osvojili medalju, družili smo se. Pored toga što je predsednik OKS, on je za nas čovek kome smo se divili kad smo bili mali i mnogo je lepo kad on dođe i čestita nam. Isto tako i Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević... Ljudi koje smo gledali kao bogove kad smo bili klinci i sad oni nama čestitaju. Stvarno je velika čast.
Ulazi mušterija u pekaru s maskom preko očiju. - Molim vas, dajte mi jednu integralnu kiflu. - U redu, gospodine. A zašto ste masku podigli preko očiju? - Da ne vidim burek.
VUČIĆ ODRŽAO SASTANAK SA VOJNIM VRHOM I ŠEFOVIMA SLUŽBI: Srbija mora biti sposobna da zaštiti svoj narod od svakog agresora! (FOTO)