POSLEDNJI POZDRAV LEGENDI JUGOSLOVENSKOG RINGA: Ne brini čika Srele, svi bokseri idu u raj...

Legenda jugoslovenog boksa Sreten Mirković posle duge i teške bolesti preminuo je u 58. godini života.

Bokserski šampioni koje je iznedrio nikada neće zaboravti svog učitelja. Jedan od Sretenovih učenika odlučio je da mu se obrati poslednji put, a veoma emotivno pismo dirnuće i najtvrđa srca.

"E moj čika Srele,

Ovih dana će se nažalost puno pisati o tebi, ostavio si i previše materijala, a eto i ja se nekako osećam pozvanim da kažem nešto.

Nešto subjektivno.

Uvek sam znao da ti kažem hvala, ali se ne sećam da smo imali neki dubok, emotivan razgovor, kakav možda i ne dolikuje nama, čeličnim momcima, u kome bih ti detaljno objasnio koliko si ostavio dubok trag u mom životu.
Sećaš se, ja sam imao neku sreću da u vreme kada sam poželeo da treniram boks nije bilo ovoliko "trenera", "boksera" i "bokserskih klubova". BK "Mladi Radnik" dugo nije postojao. U Kostolcu 30-40 godina ni b od boksa.

Najbliži klub mi je bio u Smederevu, a to baš i nije bilo rešenje. Posle nekog vremena sam čuo da u Požarevcu živi neki Sreten Mirković. Moj deka kaže legenda jugoslovenskog boksa. "Bio ih je kao tuđe!" uz osmeh mi je govorio.

Kao u nekom filmu, prelistao sam imenik, našao ime i prezime, i bez mnogo premišljanja okrenuo tvoj broj.Verovatno nikada neću saznati da li je tetka Šana bila iskrena kada mi je na prvih pet poziva učtivo odgovarala da nisi kod kuće. Ipak, upornost se isplati, i šesti put si se javio ti.

"Gospodine Sretene, ja obožavam boks. I imam ogromnu želju da treniram. Čuo sam od svog deke da ste vi bili veliki šampion. Da li biste hteli da me trenirate?" , bile su moje reči. Ne sećam se da je razgovor bio dug. Posle kratkog premišljanja, predložio si da dođem ispred hale da se upoznamo.

15.11.2000. smo počeli. Ponedeljak, sreda i petak, tačno u 15 do 10, čekao bih te ispred zgrade u centru i zajedno bismo se odvezli do hipodroma. Tri meseca smo radili na hipodromu sami. Nisam imao salu, svlačionicu, ni džak, ni vijaču, ali sam imao legendu, Sretena Mirkovića, za trenera. San je počeo da mi se ostvaruje.

Posle ta tri meseca ušli smo u Halu sportova. Pridružili su nam se još neki čelični, mladi momci. Uključio se Pop, koga si i ranije trenirao, tvoj sin Miljan, i sve je počelo da dobija novu dimenziju.

Tih nekoliko godina, do odlaska na fakultet, provedenih uz tebe, su me svakako obeležile, a i uticale na svaki aspekt mog daljeg života.

A ono što je najvažnije, bio sam bezbrižan i srećan, živeo sam svoj san.

Tada sam prošao školu boksa Sretena Mirkovića. Naučio si me kako da se zaštitim i pokrijem. Kako da udarim, kako da eskiviram. Kako da se krećem, kako da budem stabilan. Ali ono što je najvažnije, naučio si me šta je čast, viteštvo, fer-plej i zašto se boks naziva plemenitom veštinom. Naučio si me apsurdu, da se hrabrost dokazuje u trenucima straha. I da treba biti veliki kada je najteže.

Interesanta je činjenica da svih tih godina nisi pomenuo, niti mi ikada zatražio jedan jedini dinar, a koliko si vremena potrošio na mene.

Znaš da nisam vernik u smislu u kom oni to definišu i ne volim ništa da ostavljam sudbini, ali možda ima nečeg što mi je dozvolilo da te vidim poslednji put živog... Bio si slab, ponovo lakaš, ali ne toliko slab da mi se ne nasmeješ kada si me prepoznao u bolnici, gde smo se sreli. Poljubio si me, i pitao me kako sam. Nisi mi odgovorio na pitanje šta ćeš na tom mestu. Učtivo si mi rekao da moraš da požuriš za doktorom, sitan kao nikada, a opet veliki kao zauvek!

Ovo je jebena godina moj čika Srele, jedna usrana, jebena godina, ali ne brini, svi bokseri idu u raj! I pozdravi mi tamo Stefu mog i dedu...".