VLASTIMIR GOLUBOVIĆ: Srbija je PRVA u svetu sprečila diskriminaciju sportista sa invaliditetom

Vlastimir Golubović, atletski trener specijalizovan za rad sa osobama sa invaliditetom, za Kurir priča o specifičnostima u radu sa paraolimpijcima i drugim sportistima sa invaliditetom, ali i detaljima koji će vam možda pomoći da razumete zašto rezultate ovih svojevrsnih sportski i životnih heroja ne treba porediti sa zdravim sportistima.

Pogledao sam je, posle nekog vremena, sa obzirom na to da o tome, nisam imao pojma pitao kakvi su rezultati u tom sportu? Odgovorila je da je ona najbolja u Jugoslaviji i višestruki šampion u bacanju kugle i diska. Video sam da jedva baca kuglu 5 do 6 metara i rekao joj kakve su onda druge kada si ti najbolja? Pitao sam je kadi ima to Evropsko prvenstvo? Rekla je u septembru. Sećam se bila je pomalo nadmena i uplašena zbog mojeg pitanja. Ali video sam da ima talenta i rekao joj da može da ostvari znatno bolje rezultate, već na Evropskom prvenstvu da osvoji medalju i ako nemam pojma kakvi su rezultati. Nada mi je tada rekla „ izvinite ali Vi onda nemate pojma!

Rekao sam da, u pravu si ali znam ako prihvatiš moj poziv i dođeš da se posvetiš pravom treningu postaćeš neko o kome će se pričati. Nada Vuksanović je otišla kući i posle nekoliko dana tačnije 05.05.1985. godine došla na trening! Te godine na Evropskom prvenstvu održanom u Rimu osvojila je srebrnu medalju u disku i bronzanu u kugli.

Epilog našeg rada su 23 medalje (3 zlatne i 1 srebrna paraolimpijska, 4 zlata sa svetskog i 6 sa evropskog prvenstva uz 7 svetskih rekorda u disku i kugli, ostalo se ne računa. smeh)."

Sa obzirom na specifičnosti, sa takvim osobama nije lako raditi?

"Sećam se da sam u prvom kontaktu sa Nadom bio malo grub i da sam joj na prvom susretu rekao "Žali Bože kakve su druge, ako si ti ovakva", jer je bacala kuglu i bežala unazad. Ali prihvatila je da su znoj krv i suze jedini put do uspeha i svetskih rezultata. Znoj od treninga, krv kada padneš od treninga i suze što si se razbila. To je šok terapija koja povredi, ali i probudi. Taj način ponašanja dovodi kasnije do uspeha. "

Kako, kada u slučaju osoba sa invaliditetom (OSI) ne postoji jedinstven metod treninga?

"Nemate ni dve iste osobe. U našem sportu mnogo je onih sa istim stanjem, invaliditeta i deformitetom, ali tu je mnogo razlika. Ako recimo imate paraplegičare sa istim stepenom povrede ali sa razlićitim sposobnostima, a ja sam ih mnoge trenirao, neophodno je imati mnogo znanja iz raznih oblasti. Jer morate imati izvesna znanja iz neorologije, urologijje, fizijatrije,drugih naučnih disciplina i struka,morate znati, razne limitirajuće faktore sa kojima se te osobe susreću. Ja sam više od tri decenije u tome kao trener volonter. Kao trenu su mi poznate razne definicije šta je sportski trening ali ja cenim jednu, da je trening pomeranje granice bola i ko dalje pomeri tu granicu postigne bolji (vrhunski) rezultat. Priznajem trening samo onda kada ste spremni da pomerate granice bola."

Dok govorite iz Vas i sada izbija ogromna strast i motiv ka sportu OSI?

"Ja sam u atletici opšte populacije u redovnom atletskom programu imao dobre rezultate, ali kada sam razgovarao sa tadašnjim selektorom paraolimpijaca Predragom Križanom i rekao mu da krećem rad sa Nadom, on me je pogledao i onako po srpski rekao "Ako ona postane šampion, ja ću..." To je bio motiv više i izazov da napravim veliki rezultat. I jesam.

Šta kada se pokolebaju, kako ih ponovo motivišete?

"Osobe sa invaliditetom često misle da su svemoguće. A kada im se u susretu sa opštom populacijom pokaže gde im je mesto, često kažu da je to diskriminacija. Mnogo njih je psihički labilno kada se javi problem. Ali to su generalno borci koji žele da umanje nedostatke i uticaj invaliiditeta. Ima i onih koji greše i traže samilost. To kod mene ne prolazi. Mnogo sam se bavio psihologijom , razgovarao sa stručnjacima različitih profila i struka, jer kod nas se uz sve ovo borite i sa predrasudama što je možda i najveći problem i velika je prepreka u radu sa ovom populacijom."

Sa obzirom na nove tehnologije i razvoj nauke, da li je sada lakše izbeći povrede, koje mogu biti i opasne?

"Nikada nisam imao sportistu, koji je na treningu imao neku ozbiljnu povredu, van standardnih sportskih. A i njih je bilo malo. Kolege treneri, koji su danas obrazovaniji nego što sam ja bio na početku, ne vide da savremena tehnologija može i da smeta, ako nemate osnovno znanje o specifičnostima sposobnosti ove populacije. Ja sada vidim da kako vreme prolazi da ima mnogo toga što treba da naučim i znam. Znanje mora da se usavršava sve dok čovek živi i radi.

I sam sam 2000. godine povredio vratni pršljen kada sam hteo da pomognem fudbaleru Bežanije. Njih sam tada trenirao i bio izuzetno spreman jer sam sam trčao 30 do 40 kilometara dnevno, plivao i dodatno sa njima radio. Pao mi je teg na vrat i odrubio pršljen. Ranija iskustva su mi tada mnogo pomogla".

Kad već pominjemo nauku, imali li ona dokaz ili objašnjenja za pojedine rezultate, recimo, Oskara Pistorijusa?

"Ima i svežijih primera i Kurir je o tome pisao. Na Paraolimpijskim igrama u Riju, na koje zbog nerazumnih odluka drugih nisam otišao, Agdi Bala je na 1500 metara u kategoriji T20 imao bolji rezultat nego Amerikanac na Olimpijskim igrama. To ne treba mešati niti upoređivati, jer je on, koji ima blagi mentalni hendikep trčao svetski rekord u svojoj kategoriji, dok je Amerikanac trčao taktičku trku. Tvrdim da paraolimpijac ne bi rezultatski mogao da uopšte učestvuje na olimpijskim igrama. On je trčao 3:48 minuta a norma za OI na 1500 m je bila 3:35 minuta. Namerno ne govorim rezultate sa stotinkama jer one u ovom poređenju nisu bitne.

Oskar Pistorijus je slična priča i on je po mom mišljenju zloupotrebio svoj hendikep. Zašto? On je vrhunski takmičatr u svojoj kategoriji i u njoj treba da se takmiči iz mnogo razloga. Laboratorijska merenja su pokazala da nema potencijal za rezultat koji je ostvario uz pomoć proteza, koje rade na bazi opruga. On je sa njima umesto nogu hendikepiran samo u prvih 30 metara trče, dok ne uspostavi ravnotežu i frekfrenciju pokreta. Posle toga korak „normalnog“ atletičarta je do najviše 1,80 metara, a Oskarov od 2,30 pa i do 2,60. To nije korak već skok, dakle, tu je u prednosti u odnosu na trkače bez invaliditeta. Zato ponavljam, da ne treba mešati i upoređivati sport opšte populacije sa sportom osoba sa invaliditetom."

Recite nam nešto o uslovima u kojima rade sportisti sa invaliditetom?

"U Jugoslaviji je postojao jak savez za sport invalida (tada je važio taj naziv). Mnogo je bilo onih koji su želeli da se bave njime, a cifra se kretala od 500 do 1500 ljudi u organizovanom sportu. Raspadom Jugoslavije stanje je postalo drugačije, lošije. Za to smo svi krivi, a možda najviše te osobe, koje u većini smatraju da je invaliditet sramota. Nije! U selima i manjim gradovima se takve osobe kriju od javnosti. Umesto da ih dovedete u sportske klubove i te osobe se uključe u sve tokove društvene zajednice ravnopravno.

Ja sam vukao atletiku, Zlatko Kesler stoni tenis, Safet Hodžić plivanje, a Nenad Pajić streljaštvo, ali tih ljudi kao što smo mi nema mnogo."

Da ne zvuči grubo, čisto da približimo ljudima, možete li reći koliko košta stvaranje jednog šampiona među OSI?

“Posle Olimpijakih igara u Atalanti Amerikanci su pričali da ih svako zlato košta po 2,5 miliona dolara, dok je u naše medalje uloženo oko 120.000 maraka po medalji. U sportu opšte populacije. Kod Paraolimppijaca je to drugačije i teško je precizno proceniti. Ali za medalju godišnje treba između 15 i 30 hiljada evra po sportisti. Govorim o sportovima i disciplinama u kojima naši paraolimpijci osvajaju medalje. Mi nismo u prilici da upražnjavamo i razvijamo sportove za koje treba imati specifična pomagala i opremu. Jer tu je i rad i oprema, kolica i proteze znatno skuplja, primera radi proteze i trkačka kolica se kreću od devet do 25.000 evra.

Evo primera. Nemica bez obe noge, je svetska rekorderka u atletici na 100 i 200 m i dalju. Ona je od jedne kompanije dobija kompjuterizovane proteze, koje vrede 50.000 evra a mora da ima tri para znači 150.000 evra. To je poslednji krik tehnike i nije zabranjeno. A mene pitaju, zašto mi nemamo trkača u kolicima? Zato što jedna takmičarska kolica koštaju od 12 do 25 hiljada evra. Jedna, a treba vam najmanje troje po jednom trkaču pa Vi vidite koliko je to. Plus trening, pripreme, ishrana... oprema nas limitira.

Činjenica da nemamo bazu podataka osoba sa invaliditetom nas dosta ometa ne znamo gde su te osobe kojeg su stepena i koje vrste invaliditeta."

Ipak, čini se da se stvari pomeraju na bolje?

"U poslednje vreme država radi mnogo na razvoju sporta ovih osoba. Srbija je prva zemlja u svetu, koja je izjednačila osobe sa invalididetom sa sportistima opšte populacije. U smislu nacionalnih priznanja i nagrada. To je izuzetno civilizacijsko dostignuće za nas, koje se nažalost zloupotrebljava pre svega od strane sportista, ali o tome, ne bih da pričam sada.

Važno je naglasiti jedno. Uredbe o nacionalnim priznanjima je osvojila vlada Republike Srbije 2006. godine. Sadašnja vlada Uredbu korigovala i uspešno je sprovodi i to na dobar način. Ministar Udovičić se kao vrhunski sportista, koji neke stvari prepoznaje kroz lično iskustvo se mnogo trudi da poboljša uslove. Ali osnovni problem je naći osobe sa invaliditetom i uvući ih u sport, bilo kao takmičare ili rekreativce. To je posao za stručne osobe a njih ima malo u ovom sportu.

Jer, sada mnogi kažu, hoću u sport da zaradim priznanje i da osvojim nagradu. To ne može da bude motiv i cilj već posledica bavljenja sportom. POKS mora da odredi stručnjaka koji će da krene po lokalnim srdinama - samoupravama i da znajući šta i kako traži, pronađe te osobe i približi im sve specifičnosti sporta osoba sa invaliditetom. Nama cilj ne treba da budu medalje, već masovnost koja će iznedriti kvalitet."

Šta je sledeći cilj Vlastimira Golubovića?

"Želim da u naredne dve godine nađemo 50 novih takmičara. Ja ih već imam troje i pozivam i njih i kolege da nam se priključe. Da vide kako se to kod nas radi i kako osvajamo paraolimpijske medalje.