DRAMA SRPSKOG ULTRAMARATONCA Jovica Spajić, specijalac SAJ, trčao stotine kilometara na -50

Trčao je po nesnosnim vrelinama pustinja, kao i strašnim minusima Anktartika. Upravo je ultramaratonu Jukon na severu Kanade Jovica posvetio svoj poslednji blog u kojem nam dočarava utiske sa 480 kilometara duge surove rute.

"U carstvo snega, hladnoće, carstvo senki u kome vladaju ljudski strahovi, gde tišina poprima obličja živih bića, a nepregledna divljina vas poput najsnažnijeg magnetnog polja uvlači u svoju dubinu, poneo sam ono najvrednije, poneo sam znamenje i nasleđe svojih predaka u srcu, poneo sam toplinu svog doma u duši i kao spartansku falangu neprobojnu i jaku veru da mogu da završim ovaj veliki poduhvat", počinje Jovica Spajić esej i nastavlja:

"Neko će se tokom trke i dugotrajnih napora osloniti na sopstveno iskustvo i samopouzdanje stečeno dugotrajnim treningom u ekstremnim vremenskim uslovima. Drugi će nadu pronaći u kvalitetnoj opremi i logistici. Treći ce motivaciju crpeti iz želje za dokazivanjem, lična ambicija će biti 'vetar u leđa' i pokretač. Četvrti ce se upustiti u avanturu vođeni svojim pustolovnim duhom, i tako redom..."

Motivi i različiti ideali i ideje u glavama protagonista „Yukon Arctic Ultra" priče sudaraće se i ukrštati brzinom svetlosti, čineći tako jedan mozaik nadanja, želja, htenja i ciljeva...

Da bi uspešno završili Yukon Arctic Ultra trku, neophodno je da, pored izuzetne fizičke čvrstine i telesne sposobnosti, da se adaptirate na uslove ekstremno niskih temperatura, posedujete mentalnu stabilnost, otpornost na stresne situacije izazvane nedostatkom sna, hrane, vode, visoku toleranciju na bol, koji je neminovnost na ovakvom tipu trke. Od vitalne je važnosti poznavati svoje telo, ali sve ovo ništa neće vredeti ako nemate 'koren'. 'Koren' toliko dubok i čvrst da ga ni najjači uragan ne može iščupati iz svog jezgra. 'Koren' je ono što vi nosite u sebi, ono što predstavljate, ono što ispunjava celo vaše biće. 'Korenu' neće nauditi ni -50 stepeni Celzijusa, ni ledeni vetar ga neće pomeriti, ni nepregledna daljina, ni daleki horizont pun neocekivanih prepreka za njega neće biti kobni."

"Moj 'koren' je hranjen iz čarobne kutije koju sam nosio duboko u svojim nedrima. Gotovo netaknuta, misteriozna i vrlo surova priroda Jukona mi je tokom trke, kao mitska Sfinga zalutalim putnicima, postavljala skoro nerešive enigme i prepreke, dovodeći moje telo na ivicu totalne iscrpljenosti, lomeći ujedno i moj duh i moju veru. Ali onda bi u nedrima zasijala moja čarobna kutija i neizreciva toplota bi se raširila celim mojim bićem, korak bi postajao mekan i lagan, skladan i u savršenoj harmoniji sa telom, teret sanki koje sam vukao sa sobom, a u kojima je bila spakovana obavezna oprema, više nije bio tako težak, hladnoća se pretvarala u nekakav prijatan osećaj jeze, savršena tišina svuda oko mene nije više bila zlokobna, vec prijateljska, a cak se i Mesec na nebeskom svodu postarao da mi osvetli puteve, tako da tokom noći čeona lampa skoro i da nije bila potrebna."

"Odaću vam tajnu...

Moja čarobna kutija bila je ispunjena najdivnijim ovozemaljskim blagom. To blago nije ni srebro, ni zlato. Blago čini velika ljubav, vera i nada smeštene u kutiju. Ljubav prema svojoj porodici, prijateljima, dragim ljudima i svojoj zemlji, ljubav koja vas nadahnjuje, ljubav koja vas zagreje u hladnim jukonskim noćima, ljubav koja vam da krila i nosi vas u visine i daljine o kojima niste ni sanjali. Vera i nada koje vas guraju napred. Vera da ćete vašim primerom i istrajnošću svet učiniti boljim mestom, makar to bilo i na mikroprostoru. Vera i nada da ćete vi baš ovom trkom nekom podariti inspiraciju u svojim životnim pozitivnim borbama i povratiti osmeh na lice. Za taj osmeh sam bio spreman da predem pola sveta i da iz moje Srbije, moje Itake, krenem put severa i legendarne trke Yukon Arctic Ultra."

"Lepota sirena i milozvučna pesma nisu bile pogubne za Odiseja...Mene je ipak surova lepota Jukona, poput zvuka Panove frule, lagano privlačila i neprimetno pravila ožiljke i rane po licu i telu. Na jednom ček-pointu ljudi iz organizacije i tima trke su odlučili da me isključe zbog promrzlina koje su se pojavile na mom licu i rukama. Iako me moja kutija i dalje snažno grejala i širila toplotu celim mojim bićem, kao i pored činjenice da sam se sjajno osećao, pun motiva i želje, pravila su bila neumoljiva, trka je bila završena za mene. Prvobitni osećaj ljutnje i bola, zamenilo je spokojstvo i osećaj ponosa. Dao sam sve od sebe, nijednog trenutka ne ispuštajući carobnu kutiju iz svojih nedara i ne odričući se svog 'korena'...

Do sledeće godine i novog susreta sa Jukonom..."

Izvor: https://jovicaspajic.wordpress.com