Vaterpolo klub Partizan sa sedam titula prvaka Evrope je jedan od najtrofejnijih klubova "starog kontinenta", ali sada preživljava najteže trenutke u istoriji.

U tom svetlu, prenosimo komentar jednog specijalizovanog sportskog portala:

"Sumornu situaciju u našem klupskom sportu potresa još jedna neispričana priča na koju je došao red da se ispriča. Naš najtrofejniji sportski kolektiv, VK Partizan pored svih muka i nedaća o kojima smo pisali ove godine, o hladnoj vodi, problema oko vlasničkog titulara nad bazenom, odlaska sve mlađih igrača u inostranstvo i jedne bespoštedne borbe za nemaštinom, pritisla je muka da nekada najdominantnija škola vaterpola u Evropi, ma na svetu, pokazuje ozbiljne simptome bolesti! Možda i neizlečive ako se ubrzo ne izvrši hirurška intervencija odstranjenja stranog tela iz nje! Gangrena je već nastupila!

Na velika vrata i sa velikom pompom na Banjicu je stigao dr Zoran Bratuša, bivši igrač i trener VK Partizan, profesor na fakultetu, majstor plivanja. Obećani su novi treneri, moderan pristup treninzima, pravilna selekcija, novi vrhunski igrači! Kako je sam rekao Partizan mora da bude avangarda, što je i bio dok se nije pojavio! I eksperimenti profesora su počeli!
Raspuštene su selekcije, pomešana su godišta, naređeno je trenerima da zaborave sve na čemu su insistirali, treneri Manojlović, Milanović, Vujasinović, došlo je vreme profesora omniscientnog i od tog trenutka na Banjici se služi samo litije Bratušino.

Bratosluženje je počelo i ubrzo se uvidelo da od novog i jakog Partizana nema ništa! Gle čuda, Partizanova deca su u plivanju lošija od druge dece na testiranjima u reprezentativnim kampovima, tehnički sve slabije obučena, sve manje se pozivaju u selekcije, samim tim i rezultati nacionalnih selekcija u tom uzrstu su sve lošiji! I to sve dok je na Banjici profesor plivanja i vaterpolo alhemičar Zoran Bratuša! Dodatna selekcija je počela da se vrši dodavanjem dece iz klubova gde se deca rekreativno bave vaterpolom, iz Crne Gore, koja je na Banjici, uvek imala kvalitetne igrače, počelo se sa dovođenjem dece ne po kvalitetu već po poznastvu sa profesorom! Intezitet treninga je smanjen, grupe imaju po 30 i kusur dece, nemogući uslovi za rad, treneri odlaze, prepodnevni trening ne postoji, ne postoji trener golmana! U kući u kojoj sedi domaćin to ne može da se desi. Međutim profesora često nema, volšebno uvek ima uz osmeh odgovor na sve, kao da mu je smešno dok mu se na kući krune zidovi! Gledajući sa strane često taj lov roditelja, u potrazi za odgovorima; na profesora po Banjici izgleda ko stampedo paparaca za Stingom ili Bonom! Jer i oni se samo smeškaju, odmahuju rukom i odvoze se u nepoznatom pravcu!

Gde su treneri sa DIFa o kojima je pričao profesor? Nećemo ovog puta lamentirati o tome da je profesor jedan veliki klub, njegove principe rada i ponašanja sveo na nivo amaterizma i diletantatizma. Tek slučaj Zagreb ne treba spominjati...Kolegijumi trenera se ne drže, treneri imaju preveliku autonomiju koja prerasta u anarhiju a u nekim slučajevima i u nepotizam, roditeljski sastanci se izbegavaju jer profesor odbija da ih zakazuje i daje odgovore roditeljima, nepostoji kalendar takmičenja i sparinga, i ako su deca školarci, na iste se ide adhoc ili kada profesor odluči, ako odgovori ili pročita par stotina mailova koji mu stoje u Inboxu! Nažalost ključ svega je da deca odlaze, dovode se i protežiraju isključivo deca koja su došla sa strane ili ih je profesor „otkrio“, deca ponikla na Banjici odjednom posle 50 godina postojanja škole nisu dovoljno dobra i brišu se cele generacije! Po principu 400 dece potrošim da bih dobio jednog igrača. To je potez štetočine jer ne brine o tome da pored vrhunskih igrača Partizan treba da proizvede i igrače koji će držati kvalitet lige i u drugim klubovima kada odu sa Banjice. Takav stav profesora nije znanje nego izričito sreća, jer treba pitati trenere u Herceg Novom, Subotici, Segedu, Kragujevcu, kako od tridesetoro ili četrdesetoro dece prave čitave timove! Uz sve ove hokus pokus ekspirimente uspeo je naš profa i da zapostavi saradnju sa klubovima iz regiona i da od škole napravi turističku firmu za spektakularne ekskurzije put Kanade i Australije! Tako da ako se ne umešaju Partizanovi bivši igrači i treneri, kao zimus Andrija, Mića i Žile sa 2002 godištem, VK Partizan u goste više niko nebi zvao, osim preko Okeana!

Onda nije čudo što osim par saigrača iz njegov igračke prošlosti, profesor Bratuša je izgubio podršku svih stručnih tela u VSS, pa i u Partizanu. Zbog njegove želje da se upliće u posao jednom talentovanom treneru isti je ostao bez klupe Partizana. I sada se postavlja pitanje; koje mračne sile drže profesora u fotelji?

A u regionu se sa decom dobro radi; i Hrvati i Crnogorci, o Mađarima da ne pričamo. Nažalost ne prestiže Partizan samo region već se gube titule i u domaćem prvenstvu! Već je profesor pod njegovim maestralnim vođstvom uspeo da sa svim selekcijama izgubi regionalne titule, u Novom Sadu sa 2002. drugi, izgubio od Mornara, koga su ta ista deca tukla šest meseci ranije, sa 2001. drugi bolji Kataro (ko ne zna privatan klub iz Kotora, broj polaznika škole vaterpola 60), 2003. u Herceg Novom ubedljivo poslednji bez pobede!

U VK Partizan je dugo vremena teška situacija i ona nije od juče, ali taj klub je držala škola vaterpola, regionalno dominatnta jer se radilo po principima postavljenim šezdesetih godina prošlog veka, međutim Bratuša ludo verujući sebi i samo sebi prelazi na princip, ne treba nam škola već samo individualci, raspušta druge ekipe i preranom selekcijom more talentovane dece odlazi na druge sportove! Laički i nesmotreno odbacivši princip baze, da se iz mase izrađa talenat onda isti obrađuje što grupnim što individualnim radom! Bratuša inače ne drži individualne treninge, i ti treninzi se na Banjici ne praktikuju od kada je on na Banjici! Eksperimentiše sa ranom selekcijom dece sa 12 godina u kojoj se forsiraju akceleranti i ne čeka se prirodno emocionalno i fizičko sazrevanje dece. Zato deca već u 14 godini odustaju. Svoju teoriju punu manjkavosti pravda da ga roditelji ne razumeju, da ga klub ne podržava! Hokus pokus profesore, kakav nonsens! Svako ko se bavio sportom zna o čemu se ovde radi i da takva vrsta selekcije je neprihvatljiva za bilo koji drugi sport a kamoli za vaterpolo koji je fizički izuzetno naporan sport i gde deca zbog težine sporta lako odustaju. Godinama se radilo na omasovljenju vaterpola, na bazi, uloženo je mnogo znoja trenera i igrača da se osvoje medelje: svetske, olimpijske, evropske., u marketing, samo da se deca dovedu na bazen. Međutim jedan čovek je svojom sujetom i apsolutnom ne kompetencijom uspeo da proizvede samo balon obmane o svom gabaritu, ali faktički da tornadom neznanja pokvari dizel mašinu koju je skoro nemoguće bilo pokvariti!

Partizanu je potreban čovek koji zna i na bazenu je po ceo dan, koji svako dete zna u glavu, a ne profesor sa radnim vremenom majke osmorki od sat i po! Stav većine vaterpolo struke, roditelja pa i dela uprave je da je vreme profesora, vaterpolo beogradizacije i amaterizacije Partizana prošlo i da je odlazak neminovan!

Vremena i novca više nema za sumanute eksperimente, rez je neophodan, i ovo je jasna poruka rukovodstvu da u sklopu rešavanja izuzetno teške situacije u klubu jedan od prvih koraka je vraćanje škole svojim osnovama kao i odstranjivanje svih onih koji remete hijerarhiju i odnose u klubu! To se ne odnasi samo na profesora već i na pojedine trenere koji ovaj sport shvataju kao tezgu i ne trude se da se usavršavaju i prate nove trendove u ovom sportu! Bez trenera vaterpolo je mrtav i to je profesorov najveći greh, loš kriterijum u izboru istih, bez dodatne edukacije, loš odnos sa stručnim telima VSS. Sada je apsolutno neophodno da se stručni rad kluba sinhronizuje sa radom i idejama koje sprovode Savić i Vujasinović, podržati trenere kao što su braća Ćirić, Kontić. Mijalkovski, Maljković, Nikolić, Jovović boriti se za svakog od njih da dodju na Banjicu, pružiti im maksimalnu podršku i ako zatreba obračunati se sa recidivima prošlosti iz svojih redova koji još sede u VSS zaboravljajuči na fleke koje su u tom istom klubu napravili! Nije sporno da predsednik Šoštar i njegov tim na Banjici bije bitku života svaki dan i bore se za klub, ali ako se stremi boljem rezovi su neophodni Taj put je bolan, možda nekad nepraverdan ali i neophodan".

(Đ. Stefanović)