Milioni ljudi pune dvorane širom sveta, gledanost na malim ekranima je ogromna a finansijski obrt ide u nebesa... Nije u pitanju fudbal, košarka, američki fudbal...već MMA ili kako kod nas vole da kažu - ultimejt fajt.
Svako ko je bar jednom pokušao da se bori u oktagonu ili ringu sanja o ulasku u UFC, najprestižniju svetsku promociju.

Ali, mesta u eliti ima samo za odbrane. A tamo je i Bojan Veličković, momak iz Novog Sada. On je prvi naš borac koji je uspeo da se domogne UFC. Taj put bio je užasno težak, a Bojan je usput pokupio nadimak Serbijan stil (Srpski čelik), što dovoljno govori šta je sve prošao.


- Ljudi kod nas su počeli da shvataju koliko je MMA popularan sport. UFC je 1993. godine je kupljen za dva miliona dolara, a prošle godine su ga vlasnici prodali za 4,3 milijarde. To sve govori. Mnoge stvari se menjaju i sada borci više ne moraju da traže svoje sponzore već su sponzorisani od strane jedne velike kompanije - priča Veličković za Kurir.
Da li je UFC, ono što je NBA u košarci?
- Moglo bi se reći, s tim što je UFC američka organizacija koja pravi događaje svuda po svetu. Prošle godine sam se borio u Roterdamu i Stokholmu, pa krajem godine u Australiji.
Ti si prvi od srpskih boraca uspeo da se probišeš do UFC?
- Jesam, a sada je ušao Darko Stošić, mislim da je tu i Bojan Mihajlović. Ja sam otišao iz Srbije pre šest godina da ispunim san i da postanem prvi Srbin u UFC. Bio je dug put, ali uspeo sam.
Koliko ti je bilo teško da napustiš roditelje, Novi Sad, fakultet?
- Bio sam na trećoj godini prirodno-matematičkog fakulteta kada sam otišao kao pobednik rijalitija "Put ka vatrenom ringu". Tamo sam taj meč odradio sjajno i akademija "Ameriken top tim" mi je ponudila da ostanem. Nisu verovali da želim da se vratim u Srbiju. Ipak, njihova ponuda je ostala. Kada sam kao član srpke reprezentacije pobedio na Svetskom prvenstvu u rvanju u neolimpijskim disciplinama, obećana mi je stipendija od koje na kraju nije bilo ništa. Razočarao sam se.
Da li je to zapravo bila prekretnica u tvojoj odluci da definitivno odeš u SAD?
- Da, imao sam jedan meč u Srbiji u kojem sam pobedio i ljudi su mi rekli da ovde više nemam šta da tražim i da ne mogu da napredujem. Tada sam za mečeve dobijao duplo manje novca nego što sam trošio za pripreme i bio sam stalno u minusu. A nisam mogao da radim jer sam studirao i nisam imao vremena. Mnogi su mi u Srbiji obećavali pomoć, ali kada treba da se izvade pare, onda krenu da hvataju krivine. Tada sam definitivno odlučio da prihvatim onaj poziv iz SAD.
Ali nije bilo lako ni u Americi?
- Ma kakvi. I tamo sam morao da se borim za status. Bio sam član organizacija koje su bile na nižem nivou od UFC. Borio sam se, ali opet nisam mogao da zaradim dovoljno da bih imao stabilnu situaciju. Morao sam da radim i dodatne poslove, bio sam konobar u Majamiju, pošto sam tamo bio na fakultetu menadžment u hotelijersvu, pa mi je to bila i praksa. Tako sam dve godine usklađivao posao i treninge. Borio sam za RFA organizaciju i ostvario pet pobeda u nizu, računajući i onu za šampionsku titulu.
To je praktično bila ulaznica za najjaču promociju UFC?
- Tako je. Oni imaju skaute koji gledaju sve borbe i videli su me. U januaru 2015, nakon što sam osvojio pojas, dobio poziv od UFC i bio sam presrećan.
Usledio je prvi meč za njih i to baš u Zagrebu. Kako to?
- Bila mi je to velika satisfakcija. Jer sam napustio ovaj deo bivše Jugoslavije sa željom da trenirajući i sparingujući sa velikim zvezdama MMA stignem do UFC. I onda sam dobio priliku da debitujem baš u Zagrebu. Imao sam neverovatno prijateljski tretman, od organizatora pa do ljudi na ulicama. Naši bilbordi su bili svuda po gradu i prepoznavali su me, prilazili i poželeli sreću. Zaista sa se osećao kao u svojoj zemlji.
Kada će UFC doći kod nas i šta bi to donelo Srbiji?
- Pošto sada imamo tri borca u eliti, do bi bila zaista velika prilika za našu zemlju. Ne samo za fanove MMA iz Srbije, već iz Evrope. Na događajima na kojima sam učestvovao dolazili su ljudi iz celog sveta. Naprimer, u Roterdamu, moji roditelji nisu mogli da nađu smeštaj jer je sve bukvalno bilo prebukirano zbog UFC događaja. Hala od 20.000 mesta je bila prepuna. Mislim da bi naša država trebalo da nešto preduzme po tom pitanju jer smo zaista zemlja ratnika, imamo fantastične borce. Posedujemo mnogo neiskorišćenog potencijala jer momci koji treniraju prosto ne veruju da tako velika organizacija može da dođe ovde.
Šta te najčešće pitaju mlađi koji počinju da se bave MMA?
- Dešava mi se da me pitaju zašto ja da treniram kada kod nas ne mogu da zaradim ni da pokrijem troškove. Ja im kažem, pa šta mislite, da sam ja ovde postao milioner ili tako nešto. Sastavljao sam kraj s krajem, radio svakakve poslove, konobarisao, bio obezbeđenje...tako sam hteo da omogućim napredovanje. Svaki posao zahteva neku vrstu žrtve, pa i ovaj sport koji definitivno nije najlakši.
Mnogi vaše borbe smatraju brutalnim, krvavim...kažu da to i nije sport.
- Drago mi je što postavljate to pitanje. Ne krivim nikoga kome taj sport deluje surovo, ali bih im približio i drugu stranu priče. Po meni je čak humaniji od nekih drugih sportova. Naprimer u boksu, ako pogledate statistiku, borci razmene 500 udaraca, a većina od toga je u glavu. Da nekog udarite šampitom 500 puta, pa imaćete posledice. U MMA je broj udaraca od 50 do 100, ponekad i samo 20 jer postoji dosta rvanja. To je mešavina borilačkih veština. Tako može da se primenjuje ceo spektar drugih tehnika na parketu kojima mogu da primoram protivnika da se preda na human način. To mi je i cilj, jer tada osećam da smo obojica pobedili. A ne da udaram nekog dok se ne onesvesti.
Koje su tvoje prednosti, da li si bolji u parteru ili sned-apu?
- Moj prvi borilački sport bio je džudo, a kasnije sam počeo da treniram kik-boks i tajlandski boks. Takmičio sam se neokoliko godine pre nego što sam počeo sa MMA. tako da kao svoju prednost vidim udaračke tehnike.
Svi vrhunski borci su u perfektnoj fizičkoj formi i imaju odličnu tehniku. Šta odvaja šampione od ostalih?
- Nijanse. Zavisi od kreativnosti i strategije i ono što mu je raspoloživo. A ima zaista mnogo toga. Što ste bolji ponavalac raznih tehnika, to bolje. Treba unaprediti najslabiju stranu i to trenirajući sa najjačima.
Kada ti je bilo najteže u oktagonu?
- Poslednji meč u Australiji mi je teško pao. Borio sam se protiv domaćeg borca, svi su bili na njegovoj strani. Znao sam da sam kvalitetniji, ali on nije hteo da uđe u udaračke razmene, forsirao je parter. Uspeo je da umrtvi borbu i nisam imao prostora da pokažem potencijal. Teško je kad treniraš tri puta dnevno godinama i onda dobiješ priliku pred celim svetom, a ne iskoristiš je. S druge strane, prošle godine sam odradio najbolju borbu uživotu u Stokholmu protiv sjajnog Norvežanina. Bio sam totalni autsajder, ali sam uspeo da ga nokautiram u trećoj rundi i dobijem priznanje od UFC za najboljeg borca večeri.
Gde vidiš sebe u bliskoj budućnosti?
- Ne bih trenirao ovolio i gubio vreme da se ne vidim kao najboljeg. Mislim da imam sve kvalitete da budem među deset najboljih za godinu, dve. Sada sam na UFC listi među 30 ili 40 najboljih u svojoj kategoriji.
Pri tome, na hiljade takmičara pokušavaju da se domognu elite?
- Pa samo u UFC u mojoj kategoriji ima stotinjak boraca. A još recimo deset hiljada širom sveta koji se trude da uđu među tih sto. I onda ima onih koji kažu, eto, u UFC je, a nije uspeo da prikaže bog zna šta. Tako neke sitne provokacije, ali ako neko misli da je lako, neka dođe i pokuša. A ovde se ulazi samo ako si šampion u nekoj nižoj organizaciji ili kao povežeš pet-šest pobeda. Tako da je konkurencija strašna. Zato i raste popularnost UFC jer svaki meč gleda i 50 miliona ljudi.
Kako je došlo da te zovu Serbijan stil ili Srpski čelik?
- Kada sam se preselio u Denver, treneri i partneri su počeli da komentarišu moj stil koji je čvrst i do nekih granica surovu radnu etiku. Oni su me pitali odkud da sam takav, a ja sam im objasnio da je moje odrastanje u Srbiji takvo da smo svi bili takmičarski usperni odmalena, da smo prošli tri rada, bombardovanje. Pa u novom sadu smo organizovali turnir u fzudbalu sklonište protiv skloništa. I još kada se spoji naš čuveni inat... I onda su mi rekli, to je to, Serbijan stil. Čuveni voditelj pet Miletić, poreklom sa ovih prostora je jednom najavljivao moj meč i šalili smo se na račun porekla, a on pe upitao imam li nadimak. Ja rekoh, nemam, a moj trener kaže, ne laži, imaš Serbija stil. I Miletić se oduševi. I tako je ostalo.
Koliko ti znači podrška naših ljudi koji te gledaju i podržavaju gde god se pojaviš?
- Dosta me vole, jer se pojavlujem svuda sa srpskom zastavom, tako da dolazi dosta naših. Kada se borim pred prepunom halom ipak čujem kako me bodre, vidim srpske zastave. I uvek s ponosim ističem svoje poreklo, a to se ceni. Drago mi je što sam svoje prijatelje i trenere Amerikance doveo u Srbiju, a oni su oduševljeni onim što su videli. Tako da su uživali u našoj kulturi, hrani, običajima...Posle su oni u SAD hvalili našu zemlju mnogo više od mene (smeh).
Ko je tvoj idol?
- Ne volim da idealizujem ljude. Ipak, imam uzore, a najveće ime je Fedor Emelianenko, Rus koji je dugi niz bio godina neporažen. Veliki je gospodin, vernik. Uz pomoć sport došao je do pozicije u skuštini, bio je Putinov savetnik. fantastičan ambasador svoje zemlje, vere, kulture...Tome i sam težim. Od mlađih, uzor mi je moj timski kolega Nil Megni, koji je trenutno u top 10. On mi je i glvni sparing partner. Uvek je bio potcenjen jer nije preterano atleski jak, nije ni mnogo talentovan, ali je uz naporan rad i strašnu volju uspeo da signe do vrha.
A šta misliš o Konoru Mekgregoru?
- On je izašao iz sfere borilačkih sportova. Toliko je popularan. Na kraju je izazvao Majvejdera, najboljeg boksera i izdržao deset rundi iako su mu predviđali da neće stići ni do treće. Time je mnoge ućutkao. Cenim ga kao sporistu jer sam nedavno pročitao knjigu njegovog trenera gde objašnjava da je Konorov nadmeni stav zapravo vrsta psihološke borbe. Žalosno je po naš sport što su borci širom sveta usvojili kao način za ličnu promociju i smatraju da će postići isti efekat kao Mekgregor. Ali on je to što jeste i ne pokušava da bude neko drugi. On dolazi iz tog dela dabila gde su svi mangupi u tom fazonu.
Da li zbog činjenice da se zna čime se baviš doživljavaš provokacije?
- Nekada mi se dešavalo da sam naleto na sitne prozivke, ali mnogo ležerno zaobilazim i ne volim da ulazim u konflikte. Energiju usmeravam kroz ovaj sport koji smatram umetnošću. A i jako retko izlazim, prosto nemam vremena.

Predrag Gajić/ foto: Kurir, Marina Lopičić