Morao sam da radim svakakve poslove da bih opstao, od konobarisanja do obezbeđenja, ali sam se mukotrpnim radom probio u svetsku elitu, kaže momak iz Novog Sada

Milioni ljudi pune dvorane širom sveta, gledanost na malim ekranima je ogromna, a finansijski obrt ide u nebesa... Nije u pitanju fudbal, košarka, američki fudbal, već MMA ili kako kod nas vole da kažu - ultimejt fajt.


Svako ko je bar jednom pokušao da se bori u oktagonu ili ringu sanja o ulasku u UFC, najprestižniju svetsku promociju. Ali mesta u eliti ima samo za odbrane. A tamo je i jedan Srbin. Bojan Veličković, momak iz Novog Sada, prvi je naš borac koji je uspeo da se domogne UFC. Taj put bio je užasno težak, a Bojan je usput pokupio nadimak Srpski Čelik (Serbian Steel), što dovoljno govori šta je sve prošao.

- Ljudi kod nas su počeli da shvataju koliko je MMA popularan. UFC je 1993. kupljen za dva miliona dolara, a prošle godine su ga vlasnici prodali za 4,3 milijarde. To sve govori - priča Veličković za Kurir.


Ti si prvi od srpskih boraca uspeo da se probiješ do UFC?

- Jesam, a sada je ušao Darko Stošić, mislim da je tu i Bojan Mihajlović. Ja sam otišao iz Srbije pre šest godina da ispunim san i postanem prvi Srbin u UFC. Bio je to dug put, ali uspeo sam.


Koliko ti je bilo teško da napustiš roditelje, Novi Sad, fakultet?

- Bio sam na trećoj godini fakulteta kad sam otišao kao pobednik rijalitija „Put ka vatrenom ringu“. Tamo sam taj meč odradio sjajno i akademija „Ameriken top tim“ ponudila mi je da ostanem. Nisu verovali da želim da se vratim u Srbiju. Ipak, njihova ponuda je ostala. Kada sam kao član srpske reprezentacije pobedio na Svetskom prvenstvu u rvanju u neolimpijskim disciplinama, obećana mi je stipendija, od koje na kraju nije bilo ništa. Razočarao sam se.

3003-bojan.jpg
Printscreen 


Da li je to zapravo bila prekretnica da odeš u SAD?

- Da, ljudi su mi rekli da ovde više nemam šta da tražim i da ne mogu da napredujem. Tada sam za mečeve dobijao duplo manje novca nego što sam trošio za pripreme i bio sam stalno u minusu. Mnogi su mi u Srbiji obećavali pomoć, ali kad treba da se izvade pare, onda krenu da hvataju krivine.


Nije ti bilo lako ni u Americi?

- Ma kakvi. Bio sam član organizacija koje su bile na nižem nivou od UFC. Morao sam da radim kao konobar u Majamiju, pošto sam tamo bio na fakultetu za menadžment u hotelijerstvu, pa mi je to bila i praksa. Tako sam dve godine usklađivao posao i treninge. Borio sam za RFA organizaciju i ostvario pet pobeda u nizu, računajući i onu za šampionsku titulu.

Uvek smiren

ESKIVIRAM PROVOKACIJE


Da li zbog toga što se zna čime se baviš doživljavaš provokacije na javnim mestima?

- Nekad mi se dešavalo da naletim na sitne prozivke, ali mnogo ih ležerno zaobilazim i ne volim da ulazim u konflikte. Energiju usmeravam kroz ovaj sport, koji smatram umetnošću, a i jako retko izlazim, prosto nemam vremena.


Kako je došlo do toga da te zovu Srpski Čelik?

- Kad sam se preselio u Denver, treneri i partneri su počeli da komentarišu moj stil, koji je čvrst, i do nekih granica surovu radnu etiku. Oni su me pitali otkud da sam takav, a ja sam im objasnio da je moje odrastanje u Srbiji takvo da smo svi bili takmičarski usmerni odmalena, da smo prošli tri rata, bombardovanje. I još kad se doda naš čuveni inat... I onda su mi rekli, to je to, Serbijan Stil.


Šta te najčešće pitaju mlađi koji počinju da se bave MMA?

- Dešava mi se da me pitaju zašto ja da treniram kad kod nas ne mogu da zaradim ni da pokrijem troškove. Ja im kažem, pa šta mislite, da sam ja ovde postao milioner ili tako nešto. Sastavljao sam kraj s krajem, radio svakakve poslove, konobarisao, bio obezbeđenje... Tako sam hteo da omogućim napredovanje. Svaki posao zahteva neku vrstu žrtve, pa i ovaj sport, koji definitivno nije najlakši.


Mnogi vaše borbe smatraju brutalnim, krvavim... Kažu da to i nije sport.

- Drago mi je što postavljate baš to pitanje. Ne krivim nikoga kome taj sport deluje surovo, ali bih im približio i drugu stranu priče. Po meni je čak humaniji od nekih drugih sportova. Na primer, u boksu, ako pogledate statistiku, borci razmene 500 udaraca, a većina od toga je u glavu. Da nekog udarite šampitom 500 puta, pa imaćete posledice. U MMA je broj udaraca od 50 do 100, ponekad i samo 20 jer postoji dosta rvanja. To je mešavina borilačkih veština. Tako može da se primenjuje ceo spektar drugih tehnika na parketu kojima mogu da primoram protivnika da se preda na human način.


Gde vidiš sebe u bliskoj budućnosti?

- Ne bih trenirao ovoliko i gubio vreme da sebe ne vidim kao najboljeg. Mislim da imam sve kvalitete da budem među deset najboljih.


Jedan je Konor

ŽALOSNO JE ŠTO MNOGI KOPIRAJU MEKGREGORA


A šta misliš o Konoru Mekgregoru?

- On je izašao iz sfere borilačkih sportova, toliko je popularan. Na kraju je izazvao Mejvedera, najboljeg boksera, i izdržao deset rundi iako su mu predviđali da neće stići ni do treće. Time je mnoge ućutkao. Cenim ga kao sportistu jer sam nedavno pročitao knjigu njegovog trenera gde objašnjava da je Konorov nadmeni stav zapravo vrsta psihološke borbe. Žalosno je po naš sport što su borci širom sveta usvojili kao način za ličnu promociju i smatraju da će postići isti efekat kao Mekgregor. Ali on je to što jeste i ne pokušava da bude neko drugi.

Kurir / Predrag Gajić

Foto: Printscreen, Dado Đilas