NAĐA HIGL PRVI PUT OTVORENO O SVEMU: U najtežim trenucima pomogao mi je sport!

Ova predivna riđokosa devojka imala je 22 godine kada je na Svetskom prvenstvu u Rimu 2009. osvojila zlato. Niko na svetu nije bio bolji od Nađe Higl u disciplini 200 metara prsno. Olimpijski komitet Srbije proglasio ju je za sportistu godine. Nažalost, u rodnom Pančevu jedva se izborila da dođe do sopstvene škole plivanja, a prošle godine je otkrila da se leči od teške autoimune bolesti.

- Kao što ste rekli, dugo sam se borila, ali sam se izborila. Sport me je naučio da ne odustajem i kada nešto mnogo želiš, to će se i ispuniti ukoliko sebe potpuno uložiš. Naravno, nisam čekala da mi rešenje samo dođe, nego sam kucala na sva vrata i borila se za ono što želim. Još ne stižem da se osvestim da konačno pokrećem školu plivanja od obaveza u vezi sa samom organizacijom, ali verujem da će taj prvi dan za mene biti izuzetno emotivan.

UČIĆU DECU DA PRAVILNO PLIVAJU

Koji će biti vaš posao u školi?

- U školi plivanja ću ja biti glavni trener. Moj zadatak će biti da na decu prenesem znanje i iskustvo. Planirano je da počnemo s radom od prvog oktobra ove godine. Treninzi će se odvijati na bazenu u Pančevu svakog dana u popodnevnim terminima. Postoje individualni i grupni program. S obzirom na to da se treninzi odvijaju u velikom bazenu, neophodno je da svi polaznici uzrasta od pet do 15 godina umeju da se održavaju na vodi bez rekvizita.

Da li je to škola i za one sa velikim ambicijama?

- Glavni cilj mi je da decu naučim da pravilno plivaju sve četiri tehnike plivanja. Kada to usavršimo, možemo preći i na takmičarski sport. S obzirom na to da deca najviše uče preko primera, biće i pokaznih treninga u vodi. Kada su individualni treninzi u pitanju, oni obuhvataju rad jedan na jedan. Deca će raditi s vrhunskom opremom koju su obezbedili prijatelji moje škole "Arena voter inskrinkt".

MATERINSTVO KAO MOTIV

Nakon sportskih uspeha, usledilo je vaše narušeno zdravstveno stanje, ulcerozni kolitis. Kako vam je sada?

- I dalje idem na biološku terapiju, ali mnogo se bolje osećam i najbitnije mi je da na dnevnom nivou mogu da funkcionišem. Verujem da će mi boravak u vodi i rad s decom potpuno izbrisati sve simptome ove bolesti.

U čemu vas bolest najviše ograničava?

- Bolest me je ograničavala u svemu. Nisam mogla da izađem iz kuće jer sam bila vezana za toalet i krevet. Sada ne želim ni da se prisećam tih dana, oni su daleko iza mene...

Imate dvoje dece. Kako izgleda svakodnevica s njima?

- Imam dva energična dečaka s kojima nijedan dan nije isti. Nakon što ih pokupim iz vrtića, počinju naše aktivnosti. Uvek gledamo da što više vremena provedemo na svežem vazduhu. Do osam uveče ne stajemo. Ovog septembra su krenuli u školicu sporta "Bušido" i vidi se da uživaju baveći se fizičkom aktivnošću. Pokazuju afinitet ka sportu.

Koliko je materinstvo uticalo na to da na svoju bolest gledate pozitivno?

- Materinstvo je uticalo da na sve u životu gledam pozitivno. Kada su deca zdrava i vesela, onda ne postoji problem koji nije rešiv. Oni su moja najjača motivacija i razlog što želim da se što pre rešim ove bolesti, da uđem u remisiju. Dali su mi podstrek da se još jače borim za ono što želim. Mi smo njima uzori i moramo svojim primerom da im pokažemo kako je sve moguće i da se ne služimo izgovorima.

PODRŠKA RODITELJA

Na koji način vaspitavate svoju decu? Kakve vrednosti želite da im prenesete?

- Svoju decu učim da budu dobri ljudi, hrabri i dostojanstveni, iskreni i pravični. Učim ih da svaki problem ima rešenje, ali da moraju sami da pronađu način. Bitno mi je da poštuju druge, da nikoga ne omalovažavaju. Ukoliko su nemirni, desi se da povisim ton, ali najčešće sve rešavamo razgovorom. Izmišljam priče koje su prikladne za njihov uzrast i oni iz tih izmišljenih primera najviše uče.

Da li su vam sportska etika i psihologija pomogle da pregurate teške trenutke?

Koji vam je trenutak bio najteži?

- Sport mi je najviše pomogao da preguram sve teške situacije u životu. Nije mi ni dok sam trenirala sve bilo potaman, pa sam osvojila svetsko zlato. Tako pristupam i životu. U postojećim uslovima nastojim da izvučem maksimum i da to usmerim ka krajnjem cilju. Ni bolest ni saplitanja ne mogu me demotivisati i sprečiti da radim ono u čemu sam dokazala da sam najbolja. Najteži trenutak je bio da se podignem nakon druge trudnoće i spoznaje da sam bolesna, makar mi je tako u tom trenutku izgledalo.

I SPORTISTKINJE SU ŽENSTVENE

Kada ste najsrećniji?

- Uh, teško pitanje. Da ste me ovo pitali pre nego što sam postala majka, definitivno bih vam rekla da sam najsrećnija kada sam u vodi. Sada sam najsrećnija kada me oni zagrle, kada me poljube i kada im se osmeh ne skida s lica. Ako se uz to još potkrade: "Mama, volim te", onda mojoj sreći nema kraja. Deca me ispunjavaju i zato sam uverena da će mi biti uživanje da radim s njima, kao i da će oni prepoznati moju energiju.

Nekad davno, sportistkinje nisu naročitu pažnju posvećivale svom izgledu. Danas o tome vode računa. Po vama, kako se slažu sport, maskara, lakirani nokti...?

- Žena mora biti žena. Sportistkinje su to neretko zaboravljale. Ja prva. Meni je u glavi bio samo sport, a najmanje mi je bilo bitno kako izgledam. Žena ne mora da pobegne od sebe kako bi uspela u sportu ili bilo čemu drugom. To su dokazale i današnje sportistkinje, koje plene lepotom i ženstvenošću i ostvaruju vrhunske rezultate.

SPARTANSKO VASPITANJE

Kako biste opisali porodicu Higl? Čemu su vas učili roditelji?

- Odrastala sam na spartanski način. Nisam imala detinjstvo kakvo su imali moji vršnjaci. Intenzivni treninzi i često odsustvo činili su da se osetim izolovanom od drugova i drugarica. Imam sreću da su me roditelji motivisali i gurali. Oni su bili uz mene i uvek su me vraćali na pravi put kada sam pomišljala da odustanem. Kasnije, kada su obaveze sa plivanjem bile još zahtevnije i obimnije, roditelji su mnoge obaveze preuzeli na sebe i zaštitili me od nepravde, loših ljudi. Moje je bilo samo da plivam i potpuno se tome posvetim. Učili su me da budem poštena, pravična, hrabra, dostojanstvena, skromna i da se uvek ponašam u skladu s načinom na koji sam vaspitana. Brat i roditelji su mi bili velika podrška.

(Ljilja Jorgovanović, Foto:Printscreen)