TREĆI ATLETIČAR EVROPE DONEO BRONZANU MEDALJU U KURIR Strahinja Jovančević: Ceo život to sanjam! Ja sam taj koji nosi zastavu, ja sam taj koji ima medalju oko vrata... (KURIR TV)

Strahinja Jovančević osvajanjem bronzane medalje u skoku udalj, ostvario je na Evropskom prvenstvu u Glazgovu, najveći uspeh u karijeri. Plus, skokom od 8,03 metra postavio je i novi nacionalni rekord u dvorani.

Kakav je osećaj biti ogrnut srpskom zastavom svestan da si svojoj državi doneo medalju?
- Ceo život to sanjam! Kada sam to doživeo u prvi mah nisam verovao. Ja sam taj koji nosi zastavu, ja sam taj koji ima medalju oko vrata... U tim trenucima su mi kroz glavu prolazile razne slike, kako sam se mučio, setio se nekih misli o odustajanju... I tada još više ceniš tu medalju.

Kako gledate na EP u Škotskoj?
- Došao sam kao potpuni anonimus i autsajder na EP. Ulazak u finale bio je ogroman uspeh, jer je moj lični rekord bio 7,45 metara u dvorani. Osvajanje medalje bio je šok za sve, ponajviše za konkurenciju. Za mene ne, jer sam verovao u sebe i očekivao da mogu napraviti ovakav rezultat.

Koliko vam je značila velika pomoć od strane trenera Gorana Obradovića i šampionke Ivane Španović?
- Pozitivna energija! Upravo u toj rečenici se najbolje opisuje moj odnos sa njima. To mi daju! Ivana je kraljica skoka udalj! Tu nema šta da se priča! Ona mi je prenela veliko iskustvo koje ima na velikim takmičenjima. Imao sam sreću da sa njom odradim nekoliko treninga, gde mi je ukazala na neke tehničke greške.

Kako je raditi sa ocem, pošto vam je on i trener?
- Ima dosta vrlina i mana. Baš su izražene. Mane su da iznosiš mnogo emocija koje ne bi trebalo da se pojavljuju u odnosu trenera i takmičara. Često oca zovem na treningu po imenu ili nadimku, a kod kuće uvek "tata". (smeh) U telefonu mi je upisan kao "tata". Iz tih problema se rode neke stvari, pa frustracije izbacim na njega. Vrline su to što me odlično poznaje i što me je sačuvao od loših i teških trenera. Izuzetno sam sačuvan sportista, imam 26 godina, ali sma prilično mlad u telu. Samo zahvaljujući ocu. Plus, prilagođavao se mojim treninzima dok sam išao na fakultet, što mi je mnogo značilo.

Koliko je porodica bitna za ovako veliki rezultat?
- Presrećan sam zbog ovog uspeha, ali mislim da je otac srećniji nego ja. Cela porodica je stala uz mene. I moja majka i brat i svi oko mene. Deluje mi da su mnogo srećni, više od mene.

Trenirali ste fudbal i atletiku. Kako ste se opredelili za atletiku?
- Počeo sam u školi fudbala "Vukelić Mogul" i čak smo bili prvi u Mekdonalds ligi. Onda sam nastavio u Crvenoj zvezdi, a trener mi je bio Ivan Adžić. Nažalost, niko iz te moje generacije nije uradio ništa u karijeri. Atletiku sam zavoleo pored oca, a zašto sam je izabrao umesto fudbal je što mi je dozvoljavalo redovno školovanje. Slušao sam roditelje. Majka koja je gastroenteorolog forsirala je školu. Zahvalan sam joj zbog toga.

S ove distance izgleda da ste napravili pravi izbor, zar ne?
- Veoma mali broj fudbalera uspe da napravi veliku karijeru, a odricanja su ogromna, najviše trpi škola. To su uništeni mladi životi. Nisam to želeo. Sa ove tačke gledišta, sebi kao dečaku bih rekao - treniraj atletiku i uči školu! Nije sve u finansijskoj koristi.

Šta vam je omogućila atletika?
- Mnogo, zaista mnogo. Mi dosta putujemo, obilazimo razne zemlje. Imamo veliko i različito društvo.

Kako se desilo da upišeš Ekonomski fakultet?
- U početku sam mrzeo ekonomiju. Mislio sam da su to brojke, novac... A, onda se desilo jedno predavanje u mojoj Desetoj gimnaziji i upoznao ekonomiju. Svidelo mi se, otišao sam na takmičenje na Ekonomskom fakultetu i osvojio drugo mesto. Tad sam shvatio da meni to ide. Upisao sam fakultet i svake godine bio na budžetu. Nažalost, zbog priprema nisam išao na predavanja u letnjem semestru i ostalo mi je još pet ispita. Verujem da ću do kraja godine i diplomirati.

Dekan Ekonomskog fakulteta Branislav Boričić napisao je na svom fejsbuk profilu jednu zanimljivost vezanu za vas, odnosno da ste mu rekli da vučete poreklo iz istog kraja, ali tek po davanju ispita, ne pre toga?
- Smešim se i ježim dok mi postavljate ovo pitanje... To mi je jako drag momenat kad sam video taj status. Nisam očekivao da se on toga i seća, jer mi je polaganje kod njega bilo jedno od prvih na fakultetu. Baš me je prijatno iznenadilo. Nisam koristio status profesionalnog sportiste, niti neka lična poznanstva da bih hvatao krivine. Sad se sretnemo na selu u Crnoj Gori, ispričamo se.

Koliko je operacija bubrega mogla da utiče na vašu karijeru, jer nije bilo nimalo naivno?
- Postojao je veliki strah. I danas strahujem kad treba da idem na kontrolu, da se nešto nije promenilo. Dok sam čekao operaciju takmičio sam se, ali mentalno nisam bio prisutan. Posle operacije usledila je pauza od tri meseca. I kad je sve prošlo dobio sam mnogo veću želju da treniram. Kad vam se to dešava u 25. godini, a nisi napravio veliki rezultat naravno da dođu neke crne misli. Zapitaš se, dokle će ovo trajati? Kad će mi se sreća osmehnuti? Ali, borac sam, nisam poklekao.

Vaš otac je pomenuo da je vas i brata Aleksu "dualno obrazovao" od malih nogu. Da li je istina da umete sve da popravite, od kućnog aparata do automobila?
- Jeste. (smeh) To smo nas dvojica pokazali kao klinci. Kako dobijemo neku igračku mi je rastavimo, da vidimo kako radi. (smeh) Svestran sam, volim sve da znam. Mada, možda je to i mana. Postoji ona izreka - Ako želite da budete izvanredni u jednoj stvari, morate biti veoma loši u nekim drugima.

Koliko ste svestrani?
- Volim ekonomiju, psihologiju, istoriju, umetnost... Da popravim sve što kući, što treba. (smeh) Međutim, pokušavam u zadnje vreme da smanjim tu svoju radoznalost i fokusiran se na atletiku.

Koga voliš od poznatih atletičara, ko ti je bio omiljeni sportista?
- Navešću Irvinga Saladina, skakača u dalj iz Paname. On je skočio 8,71 metar. Sviđaju mi se njegova tehnika i pozitivno ponašanje. Tu je i Alison Feliks, žena koja ima najviše osvojenih medalja na olimpijskim igrama, što mnogi ne znaju. Ona mi je uzor.

Kakvi su planovi za SP u Dohi ove jeseni i OI u Tokiju 2020?
- Ljudi bi trebalo da znaju da je veoma teško kvalifikovati se za veliko takmičenje u tehničkim disciplinama. Često norme budu toliko visoke da se sa njima uzima medalja. Moj cilj je da pravim dve forme. Za SP koje je u septembru i za neke od jačih mitinga, jer sam sada dobio priliku. Fokus je na OI u Tokiju, to mi je glavni cilj u karijeri.

Kakav je Strahinja privatno?
- Volim muziku, otkako je izašao film "Boemska raspodija" zaluđen sam grupom Kvin, iako sam ih slušao i ranije. Opuštam se i tako što čitam knjige. Uglavnom klasike, ruske i domaće, jer tu nalazim mudre životne misli.

Za kratko vreme postali ste miljenik ženskog dela nacije, pa je neizostavno pitanje imate li devojku?
- Nemam! Nemam devojku. (smeh) Slobodan sam! Nadam se da će se uskoro naći i vremena za devojku - nasmejao se Strahinja.

kurir.rs / Aleksandar Radonić

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: