"Spartanska olimpijada" u Londonu

Prve Olimpijske igre posle Drugog Svetskog rata održane su 1948. godine u Londonu koji se oporavljao od posledica ogromnog razaranja koje su prouzrokovali bombarderi nemačkog Luftvafea.

Organizacija 12. Igara, zakazanih za 1940. godinu, poverena je najpre Tokiju, a nakon izbijanja Drugog japanskog-kineskog rata dodeljena je Helsinkiju. To takmičenje je, međutim, otkazano zbog Drugog Svetskog rata, kao i sledeće Igre, čiji je domaćin trebalo da budeLondon 1944.

Igre su održane pod svežim utiscima iz rata. Engleska je tada oskudevala u svemu, najviše u hrani, odeći i obući ali je, ipak, na sjajan način organizovala 14. Igre. Zbog ograničenog sistema snabdevanja hranom, mnoge zemlje učesnice su morale sa sobom da ponesu osnovne životne namirnice, a takmičari su, umesto u Olimpijskom selu koje nije bilo izgrađeno, bili smešteni u londonskim kasarnama i koledžima. Zbog tih uočljivih problema sa snabdevanjem i smeštajem londonske Igre su novinari proglasili "Spartanskom Olimpijadom".

Međunarodni olimpijski komitet (MOK) nije dozvolio da se na Igrama takmiče sportisti iz Japana i Nemačke, zemalja koje su se nalazile pod savezničkom okupacijom. Londonsku manifestaciju "preskočio" je i SSSR, jer nije bio član MOK-a, ali su prvi put, kao nezavisne zemlje, učestvovale Indija i Pakistan. Posle pauze od 12 godina samo dvoje takmičara odbranilo je zlatne olimpijske medalje upojedinačnim disciplinama. Mađarska takmičarka u mačevanju, desetostruka svetska šampionka Ilona Elek, odbanila je zlatnu medalju iz Berlina 1936. u disciplini mač, dok je čehoslovačkom reprezentativcu Janu Brzaku isto to uspelo u kanuu.

Junak londonskih Igara bila je holandska atletičarka Fani Blankers Koen. “Leteća domaćica”, kako su je novinari zvali, trijumfovala je, iako je bila trudna, u trkama na 100, 200, 4x100 i 80 metara prepone. Izvanredan nastup sjajne Holanđanke bio bi još upečatljiviji da joj je MOK dozvolio da se takmiči i u skokovima u dalj i vis, disciplinama u kojoj je uoči Igara oborila svetske rekorde.

Amerikanac Robert Matijas pobedom u desetoboju, sa 17 godina i devet meseci, postao je najmlađi olimpijski šampion svih vremena u atletici, a prvu olimpijsku medalju u Londonu, u trci na 10.000 metara, osvojio je i slavni češki dugoprugaš Emil Zatopek.

U gimanstičkim takmičenjima zablistao je Finac Veiko Huhtanen - osvajač tri zlatne, jedne srebrne i jedne bronzane medalje.

Jugoslaviju je na Igrama u Londonu predstavljalo, čak, 96 sportista - u atletici, biciklizmu, vaterpolu, veslanju, gimnastici, plivanju i fudbalu, a medalje su osvojili Ivan Gubijan u bacanju kladiva i fudbalska reprezentacija. Gubijan je hicem od 54,27 metara stigao do srebne medalje iako je malo nedostajalo da uoči finala, sudijskom greškom, bude eliminisan sa takmičenja. Sudije su, naime, propustile da zabeleže njegov najbolji hitac u kvalifikacijama kojim je osvojio šesto mesto. Tek naintervenciju rukovodstva jugoslovenskog tima Artura Takača i Milana Kovačevića sudije su ispravile grešku i dozvolile Gubijanu da se takmiči u finalu.

Jugoslovenski atletičar je u Londonu koristio novu tehniku, pošto je kladivo bacao tek posle četvrtog okreta. Znatno krupniji i snažniji bacači tada su kladivo izbacivali posle drugog ili trećeg okreta, a Gubijanova tehnika se i danas koristi. Zlatnu medalju u bacanju kladiva osvojio je Mađar Imre Nemet sa 56,07 metara.

Fudbalska reprezentacija do finala je pobedila selekcije Luksemburga, Turske i domaćina takmičenja Veliku Britaniju, a u meču za zlatnu medalju poražena je u duelu sa Švedskom, koju su predvodili sjajni asovi Gunar Gren, Gunar Nordal i Nils Lidholm.