Doping Bena Džonsona obeležio Igre u Seulu

Ni 24. Olimpijske igre, održane od 17. septembra do 2. oktobra 1988. godine u Seulu, nisu protekle bez bojkota pojedinih članica Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), pa među 8.391 sportista iz 159 zemalja, iz političkih razloga nije bilo takmičara iz Severne Koreje, Kube, Etiopije i Nikaragve.

Severna Koreja je bojkotovala seulske Igre zbog činjenice da Južna Koreja nije pristala da podele organizaciju, Kuba je sledila njihov primer ostavši usamljena među komunističkim zemljama, tako da je, uz izostanak Etiopije i Nikaragve, bojkot ostao manjeg obima i nije uticao na kvalitet takmičenja u 25 sportova, odnosno 237 disciplina.

Za razliku od tri prethodna izdanja najznačajnije planetarne smotre sporta, održanih u Montrealu 1976, Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984. godine, na Igrama u Južnoj Koreji učestvovale su sve tadašnje sportske velesile.

Očekivanja da će se pomeriti rezultatske granice obistinila su se, no ne bez skandala, od kojih je najveći izazvao pobednik u trci na 100 metara uz svetski rekord, kanadski atletičarBen Džonson. Naime, naknadno je u jednoj od najvećih doping afera u istoriji olimpijskog pokreta utvrđeno da je koristio nedozvoljena sredstva, medalja i rekord su mu oduzeti, a pobeda je pripala Amerikancu Karlu Luisu.

Na sportskim borilištima Seula, koji je u trci za organizaciju Igara pobedio Nagoju, takmičio se do tada rekordan broj zemalja, a trofeje su osvojili predstavnici 52 države, uzdominaciju SSSR-a sa osvojenih 132 medalje (55 zlatnih, 31 srebrna i 46 bronzanih), Istočne Nemačke - 102 (37-35-30) i SAD - 94 (36-31-27).

Jugoslaviju je predstavljalo 155 sportista u 17 sportova i sa 12 medalja (tri zlatne, četiri srebrne i pet bronzanih) pripalo joj je 16. mesto među zemljama osvajačima olimpijskih odličja.Zlatne medalje osvojili su strelci Jasna Šekarić (vazdušni pištolj) i Goran Maksimović (vazdušna puška ) i vaterpolisti, "srebra" su pripala košarkašima i košarkašicama, rvaču Šabanu Trsteni (slobodnim stilom) i muškom stonoteniskom dublu Ilija Lupulesku/ Zoran Primorac, a "bronze" rukometašima, bokseru Damiru Škaru u poluteškoj kategoriji, veslačkom dvojcu Sadik Mujkić/Bojan Prešern, ženskom stonoteniskom dublu Gordana Perkučin/ Jasna Fazlić i Šekarić u disciplini sportski pištolj.

Najbolji sportisti planete rušili su i u Seulu rekorde i pomerali sportske i granice izdržljivosti, a najuspešnija među njima sa šest zlatnih medalja bila je plivačica iz IstočneNemačke Kristin Oto.

Tik uz nju bio je Amerikanac Mat Bjondi sa pet zlatnih medalja u plivanju, dok je njegova sunarodnica Dženet Evans uspela da "dopliva" do tri najsjajnija odličja.Kada se svode računi sa plivačkih nadmetanja u Seulu ne može se zaobići ni Entoni Nesti iz Surinama, koji je pobedivši na 100 metara delfin stilom postao prvi crnac kome je pripalo olimpijsko zlato.

Dešavanja na atletskoj stazi, ali i van nje, obeležila je vrhunskim rezultatima i ekscentričnim izgledom Amerikanka Florans Grifit-Džojner osvojivši tri zlatne i jednu srebrnu medalju u sprinterskim disciplinama, uz svetski rekord u trci na 200 metara.

Tradicionalno uspešni gimanastičari iz SSSR-a ni ovoga puta nisu ostali bez olimpijskih trofeja, za šta se potrudio četvorostruki pobednik Vladimir Artemov, a izvanredna je bila itakmičarka iz Rumunije Danijela Silivas kojoj su pripala tri odličja.Na specifičan način u istoriju olimpizma ušla je i Krista Rotenburger iz Istočne Nemačke, jedinoj kojoj je uspelo da se upiše na listu osvajača medalja i na zimskim i na letnjim Igrama i to u istoj godini.Rotenburg je u Seulu bila drugoplasirana u biciklizmu, dok je u Kalgariju zabeležila pobedu u brzom klizanju, a pošto se letnje i zimske Olimpijske igre ne održavaju od tada u istoj godini njeno dostignuće ostaće jedinstveno.

Svaki "Festival proleća ljudskog uma", kako je Igre nazvao njihov "otac" Pjer de Kuberten, ne ostane upamćen samo potakmičarskom aspektu, već i po sudbinama nekih od aktera planetarne smotre sporta koje dostupne javnosti postanu nekada i mnogo kasnije.

U Seulu je američki skakač u vodu Greg Luganis odbranio titule sa Igara u Los Anđelesu (toranj i daska), ali je veće interesovanje javnosti izazvao posle neuspešnog skoka kada jeglavom udario u odskočnu dasku, ostavivši na njoj i u bazenu krvavi trag.

Njegova povreda nije bila teže prirode, no izazvala je "buru" nekoliko godina kasnije kada je Luganis javno objavio da je bio zaražen virusom HIV-a i za vreme Igara u Južnoj Koreji.Da strahu sportista koji su u tom danu bili Luganisovi protivnici u bazenu nije bilo mesta, dokazali su tokom kasnijih istraživanja naučnici, utvrdivši da virus HIV-a ne može da"preživi" ni u vazduhu, ni u vodi. Ova "olimpijska epizoda", kao i čitav Luganisov život, bili su i inspiracija za film "Skok života", koji je po scenariju Anana Hajnsa 1997. režirao Stven Hilijard Stern, a čija je osnova bio roman autora Luganisa i Erika Markusa.Lepšu stranu života viteškim ponašanjem demonstrirao je kanadsku jedriličar Lorens Lemju, koji je šansu da osvoji medalju "zamenio" humanim delom.

Prekinuvši trku u trenutku dok je bio na drugoj poziciji da bi ukazao pomoć jednom povređenom takmičaru, Lemju je završio na 22. mestu ali je primio posebnu nagradu za ponašanje u duhu najsvetlijih olimpijskih ideja.

Napuštajući krute amaterske principe MOK je posle 64 godine u program Igara u Seulu vratio tenis i dozvolio učešće profesionalnim igračima. Sportskoj javnosti bila je to još jedna potvrda spremnosti i želje predstavnika najznačajnijeg sportskog pokreta da, prateći i ne remeteći diktate tradicije, novim idejama osvežavaju i osnažuju olimpizam.