SVETSKI PRVAK U DŽUDOU NEMANJA MAJDOV ZA KURIR: Ako svojim radom i uspehom motivišem bar jedno dete da postane šampion i da me nasledi - ZNAM DA SAM USPEO!

Mladi treba da imaju veliki cilj, jer ko ima mali cilj doći će do njega lako i tu ostaje, a ko stvori veliki cilj i napravi viziju Bog će da obezbedi, pomogne i nađe put do njega jer vidi svaki uloženi trud, kaže Nemanja Majdov u opširnom razgovoru za Portal Kurira

Sa srebrnom medaljom koje je prošle godine osvojio u Izraelu, Nemanja Majdov je tako postao najuspešniji džudista svih vremena na prostorima nekadašnje Jugoslavije i Balkana.

Svetski prvak u džudou u opširnom intervjuu za Portal Kurira govori o proteklom SP, Gren slemu u Brazilu, veri kao svom snažnom uporištu, budućim planovima, Olimpijskim igrama, porodici, humanitarnom radu...

Kako ocenjuješ svoj nastup na nedavno održnom Svetskom prvenstvu u Japanu, s obzirom da si nastupao rovit od povrede (operacije) kao i na Gren slemu u Braziliji. Na oba takmičenja okitio si se bronzanom medaljom. Koliko si zadovoljan?

Iskreno prezadovoljan sam sa oba turnira posebno sa Svetskim prvenstvom u Japanu, što je moja druga svetska medalja. Ako uzmemo sve okolnosti koje su me snašle pre dva meseca, sav pritisak i rizik pod kojim sam otišao, ova bronza možda sija i sjajnije nego ono zlato iz Budimpešte, naravno ako gledamo s jedne strane, a sa druge strane ipak - svetski šampion je svetski šampion.

Ali ova medalja stvarno ima posebnu priču jer sam imao operaciju kolena dva meseca pre prventsva. Otišao sam bez posebnih priprema, ali sam hvala Bogu i sa jednom nogom uspeo da pobedim pet mečeva u jednom danu i da se opet popnem na postolje svetskog šampionata, po drugi put u istoriji Srbije i drugi put u mojoj karijeri. Posle toga sam se bazirao na nastavak procesa oporavka i jačanja kolena ali sam odlučio da idem u Braziliju takođe zbog bodova za Olimpijske Igre i došao sam do bronze, tako da sam zadovoljan ovim poslednjim mesecom.

Džudo stručnjaci su saglasni da si poznat kao borac koji izuzetno teško pada i koji je veoma nepredvidljiv, jer raspolažeš i koristiš raznovrsne tehnike. Kako to komentarišeš?

Pa da, džudo stručnjaci su saglasni da teško padam. To je tačno i to je možda jedna od najvećih vrlina džudista u svetu – ko teško pada niko ga ne voli videti u žrebu. Raznovrsne tehnike koje koristim mi je od malena usadio moj trener i otac Ljubiša Majdov Doktore.

Vežbali smo da koji god nam borac dođe i u kojoj god poziciji da se nađemo da imamo par rešenja, da se ne može desiti ništa nepredvidivo. Ne možemo doći u poziciju da pre žreba molimo Boga da nam ne dođe određeni stil ili vrsta borca, već da imamo uvek dva-tri odgovora u rukavu, jer da bi bili najbolji morate da imate odgovor na sve i da pobedite sve i mi smo zato postali to što jesmo danas.

Poznato je da duhovnu snagu i mir potreban za vrhunske rezultate pronalaziš u velikim srpskim svetinjama – Hilandaru, Ostrogu ...

Na SP u Mađarskoj krenuo si celivajući ćivot Svetog Vasilija Ostroškog. Šta je za tebe vera?

Vera je za mene sve, najveća ljubav i ona treba da je najveća ljubav svih nas. Glavna motivacija i snaga i sve što me pokreće u ovom svetu je vera i ljubav prema Bogu, jer On nam je dao sve. Sa strane sporta meni je dao najviše nego što je bilo kom Srbinu u ovom sportu.

S druge strane ja se ne vežem ni za šta materijalno, ni za jedan rezultat nego se vežem za neke ljudske vrednosti, za to kakav je ko čovek. Trudim se da budem na toj strani što bolji.

Iskreno pre svakog bitnijeg turnira idem na duhovne pripreme, obilazim manastire. Na Svetoj Gori sam zadnje četiri godine, u kontaktu sam sa duhovnicima. Tako da mi to daje najveću energiju i snagu i to mi pre mečeva daje najveće smirenje.

Svaki sportista ima neki svoj način da dođe u stanje blagostanja ili tog nekog idealnog osećaja, a ja tu dolazim kroz veru. Pre svakog turnira čitam neke crkvene knjige, slušam crkvenu muziku. Čak pred meč pevam u sebi ili čak i na glas crkvene pesme, pevam „Svjati Bože, Svjati krijepki, Svjati besmrtni, pomiluj nas!“.

Tada sve prepuštam Bogu, jer sve je u Njegovim rukama. Možemo mi da se maksimalno trudimo, i da se na glavu posadimo, ali ako Bog kaže da taj dan to nije za nas onda to neće ni biti, i ne trebamo neki rezultat ili poraz doživljavati tužno. Sve ono što treba da bude kod nas Bog će nam dati, a ako ne treba onda to i nije bilo za nas. Slava Bogu za sve!

Uzor si mnogim mladim džudistima koji već duže vreme prate džudo i raduju se tvojim nastupima. Da li si ti imao uzore kada si počinjao?

Iskreno, jako mi je drago što sam ja uzor deci, jer u današnjem svetu imamo mnogo samoprozvanih zvezda i loših uzora našoj deci. Drago mi je da ja budem jedan od svetlih primera, a ima nas sigurno još mnogo na koga će se mladi ugledati. Trudim se da se pokažem u najboljem svetlu. To mi takođe daje jednu dodatnu motivaciju koja me pokreće kada ostanem bez goriva, jer znam da će deca gledati u mene i da će nekome moj uspeh biti podstrek da i oni budu šampioni.

I ja sam bio takvo dete, i ja sam imao uzore, i gledao sam i znao da šta god oni urade i ja moram to tako da uradim, da postanem i budem bolji. Jer ako ja svojim radom i uspehom motivišem bar jedno dete da sutra postane šampion i da me nasledi, da sutra ono motiviše nekoga drugog, znam da sam uspeo.

Koja je tvoja poruka mladim sportistima, pre svega džudistima?

Moja poruka mladima, posebno džudistima i svim sportistima je da sanjaju velike snove, da veruju u sebe i da se mole Bogu da im da snage da se mogu posvetiti tome. Treba da imaju veliki cilj, jer ko ima mali cilj doći će do njega lako i tu ostaje, a ko stvori veliki cilj i napravi viziju Bog će da obezbedi, pomogne i nađe put do njega jer vidi svaki uloženi trud.

Verujte u sebe, verujte da i mi sa ovih prostora možemo da budemo na vrhu sveta, ne mora to da se vidi na meni, ima još mnogo lepih primera u drugim sportovima. Nemojte da imate predrasude koje postoje ne samo kod dece već i kod roditelja i trenera tipa „Baš će moje dete da bude najbolje na svetu...“, svi mi isto spavamo, isto jedemo, imamo dve noge i dve ruke....tako da nemojte da imate te predrasude već verujte u sebe i s Božijom pomoći doći ćete do cilja.

Kakvi su ti planovi za dalja takmičenja do kraja ove godine? Na kojima planiraš nastupe i šta očekuješ?

Nemamo sada neke velike ciljeve, poslednji baš veliki cilj je bilo to Svetsko prvenstvo na kojem sam osvojio medalju, sledeći cilj jesu Olimpijske igre.

Ja sam trenutno u normi, ali kod nas se norma seče u toku naredne godine, tako da sada moram da održavam normu i da sačuvam bodove. Moja naredna takmičenja su svi Gren slemovi i Gran prijevi do kraja godine....Abu Dabi, Australija...svaki je na svoju ruku bitan i ima svoju priču a imaću i Ligu šampiona u Lisabonu sa Crvenom Zvezdom.

Na tom polju napadamo zlato, prošle godine smo uzeli bronzu što je bila prva klupska medalja u istoriji Srbije i to je veliki uspjeh, a ove godine ciljamo neku veću medalju, odnosno zlato. To je, dakle, jedan od timskih ciljeva. Zatim moj dalji cilj je Masters u decembru u Kini, 30 najboljih džudista na svetu i on nosi velike bodove za OI, to je moj cilj što se tiče forme. A što se tiče daljih nastupa cilj su OI, da se osvoji što veći broj bodava i da se ne povredim. Nije cilj samo odlazak na OI, nego kako sam već svetski šampion, da osvojim i medalju ako Bog da.

Kakva je bila tvoja karijera do sada? Koliko je bilo uspona i padova? Koliko si zadovoljan postignutim?

Moja karijera do sada je bila, da kažem, sjajna. Da sam kao mali sanjao da će mi karijera biti ovakva, ni ja, ni moj otac i trener, ni brat Stefan ni moja majka Biljana koja sve to prati, ne bismo verovali da ću uspeti ostvariti ovakvu karijeru. Naravno uvek nam je cilj bio da daleko doguramo ali da će to biti ovako, da ću biti najbolji jugoslovenski borac ikada sigurno da nismo pomišljali. Ali naravno Bog nagradi svaki trud i sigurno da ništa nije slučajno.

Kao pionir sam bio jako dobar, sa preko 200 medalja, i čak sam u periodu od 2006. do 2009. godine bio neporažen sa 198 uzastopnih pobeda. Prešao sam u kadete gde sam osvojio 8 medalja sa evropskih kupova, bio sam vicešampion Evrope i prvi na svetskoj rang listi.

U juniorima sam bio 2 puta šampion Evrope, takođe sam kao junior nastupao na prvenstvu Srbije za seniore i postao najmlađi prvak u istoriji do 81kg, i taj tron sam odbranio sledeće dve godine. Onda sam prešao u seniore gde sam bio šampion sveta sa 21 godinom, najmlađi iz Evrope ikada u mojoj kategoriji do 90kg, pa onda vicešampion Evrope, pa svetska bronza ove godine, i osvojio sam Gren slem i Gren pri turnire.

Bilo je dosta uspona i padova, dosta povreda. Imao sam nekoliko teških povreda koje su me odaljile od strunjače, u poslednjih 4-5 godina, po 5-6 meseci. Moj Doca Aleksandar Jakovljević me svaki put vratio iz teških situacija, ali to je nešto što me ojačalo i sve desilo se s nekim Božijim razlogom, vraćao sam se još jači i uvek sam posle povreda pravio velike rezultate. To je dosta uticalo na moju psihu, nekoga to ubije a nekoga očeliči.

Moja karijera od malena je neprestana borba, jedan put preko trnja do zvezda, ne samo mene već i mojih roditelja i porodice. Mi smo tim koji je zajedno savladao sve moguće prepreke i borio se zajedno. Naravno veliku zahvalnost dugujem gospodinu Ivanu Todorovu koji me je 2013. godine doveo u Crvenu zvezdu i kome bi i cela Srbija trebala da bude zahvalna što je prepoznao moj talenat i doveo me u Srbiju i u Crvenu Zvezdu.

U toku karijere osvojio sam dosta nagrada, bio sam najbolji sportista SD Crvena Zvezda, jedan od najboljih sportista Srbije, najbolji sportista grada Beograda, najbolji sportista Republike Srpske. Dobio sam orden zasluga za narod od predsednika Milorada Dodika, takođe smo ja i otac ove godine proglašeni za srpske vitezove. Naravno da sam ponosan na sve te nagrade i one su podstrek i motivacija za dalji rad.

Raspolažeš raskošnim tehnikama. Koje su ti najomiljenije?

Ima tu dosta tehnika koje volim i koristim, teško je izdvojiti neku posebno. Ali ako moram da biram onda bi to bila Uči mata koja je kraljica džudoa, kraljica bacanja.

U borbi uvek volim da prevarim protivnika na neki način, da iskoristim njegovu grešku i iskombinujem bacanje. Kao što sam rekao, u svakoj situaciji imamo pripremljena dva-tri odgovora. Najviše se ponosim na to što za svakog borca imam neki odgovor i što znam da niko ne voli videti moje ime na žrebu.

Otac Ljubiša je nekada bio džudista, sada ti je trener. Brat Stefan je takođe uspešan džudista. Ko je najjači u porodici Majdov?

Tako je, otac je bio džudista, moj pokojni deda je takođe bio instruktor džudoa u vojsci tako da mogu da kažem da nam je to u porodičnoj tradiciji. To nam je u krvi. Brat je uspešan džudista, dve godine je stariji od mene, i on mi je bio uzor koji me je izveo na put, pratio sam ga kao i svaki mlađi brat što radi. Stefan je višestruki prvak Balkana i Srbije. Bio je treći na Evropskom prvenstvu za juniore, tada sam ja bio prvi i to je bilo prvi put u istoriji ovog sporta da se dva brata penju na pobedničko postolje u istoj kategoriji, a na klupi kao trener sedi otac, koji nas je od malih nogu uzeo pod svoj spartanski režim odgoja i treninga, tako da je to bio poseban momenat.

Veliku zaslugu ima majka Biljana koja je glavna podrška, koja je da tako kažem, mozak porodice. To je žena koja je mnogo pretrpela zajedno sa nama, možda čak i najviše jer joj je kao majci jako teško gledati našu borbu sa strane, iz daleka i sa velikim strahom. Iako smo možda nas trojica fizički jači ona je ipak taj stub koji nas drži na visini zadatka svojom snagom duha i volje. Otac je proglašen za najboljeg trenera Evrope za 2017. godinu i to je prvi put da je neki džudo trener iz Srbije dobio tu nagradu.

Poznato je da si veliki patriota. Šta za tebe znače Republika Srpska, Kosovo i Metohija i Republika Srbija?

Trudim se i mislim da jesam patriota. Ja volim Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju i Srbiju, kao i sve Srbe na planeti. Ponosan sam što sam Srbin i pokušavam da predstavim Srbiju u svetu u najboljem svetlu i Srbe kao jedne od najboljih, najsposobnijih, najjačih i najpametnijih ljudi na svetu.

Trudim se da svojim radom dokažem da ne može niko lako da nas pregazi i da ne damo lako na sebe. Kako ja to volim da kažem „Ne damo te zemljo Dušanova!“... Da li me sada to definiše kao patriotu ne mogu da kažem, ali sigurno volim ovaj narod i ovu državu, volim to što jesam.

Repubilika Srpska je moja otadžbina iz koje sam potekao, a zajedno sa njom ja gledam na Srbiju i na Kosovo i Metohiju kao na jednu državu i jedan narod. Za mene je to jedan poseban vid ljubavi koja daje dodatnu snagu da na najbolji način odbranim boje našeg naroda koji je mnogo pretpeo kroz istoriju.

Kako izgleda jedan tvoj prosečan dan kada si u punom trenažnom procesu?

Moj prosečan dan izgleda tako da ustanem oko 9,00 – ne ranim mnogo jer je san mnogo bitan, doručkujem i idem na jutarnji trening oko 10,00 koji traje do nekih 12,00 -12,30 časova. Onda odmaram do drugog dnevnog treninga oko 15,00 sati.

Opet nastupa odmor i obrok do narednog, večernjeg treninga u 20,00č. Posle toga oporavak do jedno 12 i tako u krug. Slobodno vreme između treninga uglavnom provodim spavajuću. Tako da u punom trenažnom procesu i nema nekog posebnog života, ali ja sam tako odabrao da bih postao najbolji i da bih postao to što sam danas. Da mogu ponovo da izaberem opet bih izabrao tako. To čovek ne treba da posmatra kao obavezu već kao uživanje što i za mene i jeste tako i ja to posmatram kao Božiju blagodat.

Kako provodiš slobodno vreme i da li imaš neke hobije?

Svo slobodno vreme provodim sa porodicom i prijateljima. Trenutno nemam mnogo slobodnog vremena jer pokušavam da kroz rad obezbedim sebi dosta toga i da posle karijere mogu mnogo više da uživam u slobodnom vremenu i ljudima koje volim.

Sada većinu slobodnog vremena provodim sa svojom devojkom Anjom koja mi je trenutno i velika podrška i motivacija. To je naravno drugačija vrsta motivacije od one od porodice, dece i ostalih vidova motivacije. Svaka nova motivacija je bolja od prethodne, jer je svežija i ima svoju priču. Bog mi je poslao Anju taman pred Svetsko prvenstvo i ona mi je bila tada najveća motivacija da pobedim iako sam bio povređen. Dosla je baš kad je bilo najpotrebnije, odmah u vatru i sve je izdržala.

Što se hobija tiče volim da pucam, nisam lovac, ali volim da pucam iz svih vrsta oružja i to je još jedan način na koji se rešavam pritiska. Od malena igram igrice u kojima se puca, i to mi je takođe jedan od hobija koji sam stekao kao mlađi zajedno sa mojim bratom Stefanom. To me odmara i oslobađa glavu od svog pritiska koji nosim kao profesionalni sportista.

Učestvovao si u humanitarnoj akciji za teško obolelu devojčicu Lejnu. Kako doživljavaš humanitarni rad?

To je jedna od akcija koja je izazvala dosta medijske pažnje jer se desila posle Gren slema u Bakuu koji sam osvojio i svu nagradu sam donirao za lečenje male Lejne. Iskreno ja nisam hteo da to bude javno, jer smatram da te stvari nisu za javnost. Kada pomažete nekome onda to treba da je od srca, a kao vernik gledam na to kroz reči Božije da ako pomognete nekome i kažete za to učinili ste veći greh nego da niste pomogli uopšte.

Takođe se vodim i rečima „Pomozi tajno i ja ću te nagraditi javno“. Ali ispalo je tako da to dođe do medija i ode u javnost i na kraju je, po Božijoj zamisli, bilo i bolje tako jer je mnogo ljudi van Sarajeva čulo za akciju i uspela su skupiti sredsta za Lejnu.

Lejna je kćerka mog prijatelja i džudiste, poruku da se prikupljaju sredstva za njeno lečenje sam video na Fejsbuku veče pre nastupa u Bakuu i obećao sam sebi, zamolio Boga da mi da snagu da osvojim turnir, i ako pobedim nagradu doniram Lejni. Skinuo sam i njenu sliku na telefon da me podsjeća da se ja više ne borim za sport i pobedu već da se borim za jedan ljudski život i pobedio sam. A taj dan sam se borio na dan Svetog Vasilija Ostroškog tako da sam znao da imam potpunu snagu.

Čak sam rekao prije nego što sam ušao u salu, a i na kraju kada sam pobedio, „Ne znaju oni koja je danas svetinja,“ a mi smo znali i to nas je i vodilo. Tako da je to bio jedan fenomenalan dan, i ako Bog da da se mala Lejna uspešno izlečiti.

Počinje pripreme

NA OLIMPIJADI PUCAM NA ZLATO

Sledeće godine je najvažnije sportsko takmičenje – Olimpijske igre u kolevci džudoa u Japanu. Sa kakvim ambicijama ideš i kada planiraš pripreme?

Sledeće godine su OI što je moj cilj od malena, jedina medalja koja nedostaje mojoj kolekciji od 7 evropskih i 2 svetske medalje. Fali još samo ova, što će da bude moj vrhunac.

Moj cilj i očekivanje nije samo da se plasiram na OI, jer ja sam već šampion sveta i šta god da se desi uvek ću biti šampion sveta a ne samo olimpijac.

Zato želim da bude olimpijska medalja, olimpijski šampion i sigurno ću sve da podvrgnem tome jer nemam šta da izgubim.

Što se tiče priprema pokušaću da do kraja ove godine obezbedim stopostotnu normu, da budem u njoj kako bih u toku naredne godine mogao lepo da resporedim dalje pripreme i oporavim se od povreda. Imam nekih povredica koje treba još da se saniraju pa da budem spreman za OI.

Kurir.rs / P. P.