Na današnji dan boks je dobio prvog i do sada jedinog svetskog šampiona koji se iz ovog sporta povukao neporažen. Reč je o čuvenom Rokiju Marćanu.

Roki Marćano je 27. aprila 1956. godine otišao sa ringa. Nepobeđen. Idalje je na pijedestalu najvećih sportskih dostignuća.

Šampion teške kategorije je boksovao 49 mečeva i isto toliko pobedio, a više od 80% bilo je nokautom.

Konkurencija je strašna: Lari Holms, Soni Liston, Muhamed Ali, Džo Luis, Džo Frejzer, Džordž Formen, Flojd Paterson, Ivander Holifild, Majk Tajson, ali Roki je broj 1.

Istina, Flojd Mejveder junior u velter kategoriji zabaležio je isto 49 pobeda i nema poraz, ali nije kao Roki.

Mladić iz Broktona je daleko više od bokserskog šampiona u najtežoj kategoriji. Primer je da treba imati san, verovati u njega i nikad ne odustati. Početak priče je klasičan. Siromašno detinjstvo u Masačusecu. Socijalni milje prepoznatljiv: sin italijanskih emigranata, otac (Pjerino) radnik u fabrici cipela. Brojna lutanja, pad na ivicu zakona, ali, posle svega, direkt za klasičan nokaut životnim problemima i iskušenjima.

Rođen je kao velika beba 5,450 kg. Imao je godinu i po kad je dobio jaku upalu pluća. Mnogi su bili skeptični kako će se to odraziti na njegovo odrastanje. Mnogo vremena kasnije američki eksperti izneli su mišljenje da je, zapravo, to bio početak velike karijere. Terapija koju je uzimao pa rehabilitacija imali su pozitivan efekat. Svakim danom u svakom pogledu, nekad slabunjavi dečak, izrastao je u snažnog mladića.

Roki je imao je izražen takmičarski duh. Želeo je da se dokaže kao igrač bejzbola i američkog fudbala, školu je napustio u desetom razredu. Od roditelja nije dobijao džeparac pa se latio krampa i lopate. Za nadnicu kopao je kanale, pa i radio kao stolarski pomoćnik. Vozački ispit položio je tek iz trećeg pokušaja. Oprobao se i kao kamiondžija.

– Nisam mogao da ostanem u fabrici ili za volanom. Vazduh me je privlačio.

Izlazak na boksersku scenu dogodio se ratne 1943. godine kad je mobilisan, pa upućen u Veliku Britaniju gde je bio angažovan u velikoj savezničkoj operaciji “Bitka za Normandiju”. Voleo je da se bori na vojničkim turnirima. Plemenita veština se uselila u Rokijevu glavu i ruke. Po povratku iz Evrope, preko Pacifika, učestvovao je na nekoliko poluprofesionalnih turnira po njujorškim dokovima, a onda odlučio za povratak u rodni Brokton sa dve želje – da zaradi i pokori svet!

Mnogi nisu verovali da će uspeti da se pokrene. Pušio je dve paklice dnevno, pio i lumpovao. Na prijemnom u lokalni boks klub doživeo je fijasko. Vičan uličnim tučama udario je protivnika nogom u prepone i zaradio diskvalifikaciju. Ipak, 1947. baca cigare, ostavlja čašu i silazi među boks vreće. Sa drugom iz detinjstva Alijem Kalombom počeo je ozbiljno da trenira. Rezultati su brzo dolazili, gong je kucao sve brže.

Priča o nasledniku “Crnog Bobardera”, Džoa Luisa, brzo je napustila meridijane Amerike i postala zanimljiva za ceo svet. Rokijev moto bio je “Ubij telo, glava će sama pasti” i rivali su padali, snoplje se slagalo pored njegovih nogu.

Na stadionu u Filadelfiji, 23. septembra 1952. godine, Roki je dotakao vrh. Trinaesta runda, jedan aperkat u desnu stranu lica Džoa Volkota, koji pada na kolena, pa još jedan snažan udarac u glavu nesrećnog rivala, koji je nekoliko minuta pored uspaničenih lekara bez svesti ležao na podu. Marćano je šampion.

Četiri godine suvereni vladar ringa. Svakog rivala je pobedio, a samo šestorica su uspela da izbegnu nokaut.

Kakav je bokser bio Roki? Buldožer! U karijeri je doživeo samo jedan nokdaun. Nije bio džin koji će gabaritom uplašiti rivala (najčešće je u ringa ulazio sa 86 kilograma), nije imao gromove u rukama, nije ni plesao kao leptir, ni po tehnici nije bio velemajstor, ali imao je nešto što će vremenom postati njegov zaštitni znak. Srce. Govorio je “istrpi i kreni napred”. Znao je da udarce prima u seriji, ipak, nije se predavao i na kraju bi nokautirao protvnika koji se, kako su euforično pisale novine, dugo zatim sa oblogama po licu i telu kajao što ga je izazvao ili naseo na priču menadžera o lakoj zaradi.

Roki je u prvih 14 borbi rivalima brojao do pet, nijedan nije dočekao šestu rundu. Bilo je i ekspres-nokauta: devetorica rivala nisu čula gong na kraju prve runde. Kasnije su dolazili otporniji protivnici, ali nijedan nije imao šansu da ga skine sa trona. Kad je 27. aprila 1956. napustio ring, iza njega je ostao impresivan bilans: Pobeda 49, nerešenih 0, poraza 0!

– Roki je bio najtvrđi, najjači i najkompletniji čovek koji je ikad nosio bokserske rukavice. U njegovom rečniku strah nije postojao, a bol nije imala nikakvo značenje- zapisao je novinar Red Smit, dobitnik Pulicerove nagrade.

Roki Maraćno poginuo je padu “Cesne” 31. avgusta 1969. godine, dan pre 46. rođendana. Njegova smrt potresla je i velikog Muhameda Alija:

– Roki je tako velik i popularan, a u nijednom trenutku nije pokazao taštinu.

Uvek je bio čvrsto na zemlji. Svi smo ga voleli.

Isto je bilo sa svetom. Svi su voleli Rokija Marćana. Njegove pobede su poruka da ništa u životu nije nedostižno. Iz kanala se vidi sa zvezdama!

Životni put Rokija Marćana u nekim motivima inspirisao je Silvestera Stalonea za film „Roki“, snimljen 1976. godine za milion, sa zaradom višom od 200 miliona dolara.

Kurir sport