AMERIKANCI NUDILI 125 MILIONA ZA NJEGOVO SRCE: Mirko Sandić, legendarni vaterpolista, glatko je ODBIO NEPRISTOJNU PONUDU
Na današnji dan 1942. godine u Beogradu rođen je Mirko Sandić, čovek koji je obeležio jugoslovenski i svetski vaterpolo, nosilac trofeja Međunarodnog Olimpijskog komiteta. Čovek po kome ime nose sportski centar na Vračaru i jedna beogradska ulica.
Miran, kako mu i ime govori, Sandić je ipisao istoriju ovog vodenog sporta na našim prostorima. Džin u vodi (dva metra i 110 kilograma, kažu podaci) postigao je 270 golova na 256 utakmica za reprezentaciju, za Partizan je igrao više od hiljadu puta, i za 16 godina osvojio pet trofeja u Kupu šampiona. Rođeni pobednik, reklo bi se, rođen je tokom drugog svetskog rada u Beogradu, igrom slučaja (ako je išta slučajno) baš na dan na koji će tri godine kasnije biti proglašena pobeda nad fašizmom - na dan pobede.
Pored briljantnih partija koje je pružao u bazenima, Mirka pamtimo i po podatku da je imao najveće srce na svetu. Doslovce najveće. Amerikanci su mu svojevremeno nudili 125 miliona dinara da im zavešta srce nakon smrti, ali je osim fizičke to srce imalo i onu drugu mnogo važniju veličinu. A ljudskost nije na prodaju, bez obzira na cenu.
- Čudni su to ljudi. Nudili su mi sto hiljada dolara, a da im posle moje smrti ostane srce. Imam utisak da oni jednostavno nemaju osećaj šta se može, a šta ne. Rekao sam ne i više nisam razmišljao o tome - prisećao se Mirko bezobrazne američke ponude, pa objašnjavao zbog čega je tako:
- Slično je bilo i sa mnogobrojnim ponudama da igram u inostranstvu. Sve sam odbio iz jednog prostog razloga, to je neki moj rezon, ne znam koliko je ispravan, ali ga se držim. Čovek dobije novac, ali to nikada nije toliko da može da obezbedi egzistenciju. Zato je neophodno da se nešto radi, da imaš nešto sigurno u rukama. Tako sam i ja završio školu, zaposlio se i zadovoljan sam svojim poslom. Iz današnje perspektive stav Mirka Sandića nažalost deluje kao utopija, ali je i u njegovo doba trebalo biti veliki pa glatko odbijati sume koje su u to vreme bile više nego zadovoljavajuće.
Imao sam tu sreću da utisak o "velikom srcu" Mirka Sandića, steknem i lično, a ne samo čitajući tekstove iz prošlosti. Pamtim da smo se tog leta 2006. sreli u bašti jednog kafića u kom "svako jutro pije kafu" i pričali za rubriku "gde su, šta rade". Glavni utisak koji sam stekao, a koji je i sada tu dok se prisećam tog sunčanog jutra, bio je da razgovaram sa čovekom iz kojeg izbija pozitivna evergija. Čovekom koji zna ko je, zna šta je i koliko uradio, ali i dalje odmereno i smireno govori o sebi i svojim uspesima. Sa mirnim i staloženim Mirkom. Pola godine kasnije stigla je informacija da je Mirko Sandić preminuo u svom rodnom Beogradu. Veliko ljudsko srce više nije kucalo.
Pored sportskih dostignuća, koja je gotovo nemoguće pobrojati, Beogradu i Srbiji je na čuvanje ostavio tri kćerke - Barbaru, Nataliju i Maju. A pobednički, šampionski gen od njega je nasledila unuka Teodora Štetić iz TK Galeb, koja je aktuelni juniorski prvak Srbije u tekvondou.
Gojko Filipović/ Kurir sport
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore