KAKO SMO ZBOG PARTIZANA OSTALI MOKRIH GAĆA USRED RIMA: Crno-beli potopili hrvatsku Mladost i domaći Pro Reko (VIDEO)

Pričam nešto s prijateljima o vaterpolu ovih dana, pa prebiramo šta je sve, kako i kada osvojeno. Tek jedan reče "Ti si beše bio u Rimu, kad je Partizan postao prvak Evrope?".

Grupa od desetak novinara uputila se ka večnom gradu kako bi svedočila istoriji. Znali smo da ćemo u Rimu videti mnooogooo toga istorijski vrednog, a nekako gajili nadu da ćemo i sami postati deo "učiteljice života". Dugih 35 godina vaterpolisti Partizana pokušavali su da se vrate ne krov Evrope, da po sedmi put podignu taj najznačajniji pehar. Bez uspeha. A onda su nas svi putevi odveli u Rim.

Neću o putovanju i peripetijama do tamo i nazad (a trajalo je ihaaaaj), neću ni o čarima prestonice Italije, koja nas je dočekala kao smo rod rođeni... Zato kolege moram da pomenem, istim plućima disali su, a bez obzira na to jesu li im srca crno-bela ili crveno-bela, listom svi dojednog. Moj cimer Peđa, pa Vučko, Saša, Srđan, Ivan, Paja, Sneža, Katarina, Marina... (ako sam nekog omašio, plaćam kafu) Stigli smo, smestili se, obišli bazen i divni park u blizini, pa prenoćili pred polufinale.

A to predveče na bazenu Foro Italiko u vodu su uskočili samo vaterpolisti Mladosti iz Zagreba i Partizana iz Beograda. Ista ta Mladost je u 1. kolu grupne faze bila bolja od crno-belih (10:8), ali je revanš (14:7) u našem glavnom gradu u poslednjem kolu bio dobar pokazatelj kako će polufinale izgledati. Ubedljivo, bez i trunke šanse rivalu, Partizan je slavio sa 12:9 i stigao do borbe za titulu prvaka Evrope.

Napomenuću i da smo dan pauze iskoristili da obiđemo centar Rima, da sam tamo sreo školsku drugaricu Nadu, da smo bacili novčić u fontanu Di Trevi i zamislili želju (izgleda da radi!), te da se popio i čuveni italijanski kapućino u blizini španskih stepenica. Uz tu kaficu pao je i intervju sa tadašnjom ministarkom omladine i sporta Snežanom Samardžić Marković. Neobavezan, ali dobar.

U međuvremenu videsmo i trening, a trener Partizana Igor Milanović uveri nas, uz ćaskanje, da ćemo sutra uveče držati trofej u rukama. Reče da mu je tako rekao beskrajno simpatični Grk Hadžiteodoru, momak koji je u Partizan došao "da bi bio prvak Evrope". Smejemo se, prisećam se da je Teodoros i meni isto rekao pred polazak u Rim.

Dođe i dan velikog finala. Moćni, domaći Pro Reko, najbogatiji tim na svetu, pročitaš sastav pa se "smrzneš", a ne da se boriš sa njima. Na tribinama naravno većina navijača Reka, ali i solidan broj "grobara". Svi na istom mestu, sa istim ciljem - da budu vetar u leđa vaterpolistima.

Te večeri u bazen Foro Italiko uskočili su srpski i italijanski vaterpolo giganti. Ali, ne samo oni... No, o tom nešto kasnije. Počelo je. Boris Zloković i 1:0 za Reko. Vođstvo tima iz Italije. Prvo i jedino na utakmici! Dva Miloša, Korolija i Ćuk (prvopomenuti odigrao utakmicu života) okreću na 2:1. Mašina iz Beograda funkiconiše besprekorno stiže do plus tri, a Madaraš uspeva da vrati minus Italijana na samo jedan gol. I to im je to.

Milan Aleksić za 9:6, čudesni Slobodan Soro na golu toliko je nabio komplekse veliki svetskim vaterpolo zvezdama da nisu znači šta ih je snašlo. Korolija za 10:6, Korolija za 11:6... Na tribini obojenoj u crno-belo "ludnica" uveliko traje. A i među srpskim novinarima.

Dan ranije napravio se neki interni dogovor, onako iz zezanja, da se uskače u bazen kad se uzme titula... Jasno je da je titula tu, treba još samo da istekne vreme. Vidim u očima kolega da su spremni za kupanje. I dalje imam neku dozu neverice u glavi, ali dajem opremu koleginicama (one neće u bazen po dogovoru). Daju Italijani počasni gol, sirena svira kraj i... mokri smo. Do gaća. I neka smo.

Slavlje, pehar kod igrača, pa kod navijača, pa i u rukama novinara. Kapiten, veliki kapiten Vlada Vujasinović odlazi do vernih navijača Pro Reka, koji ga dočekuju kao legendu kakva jeste. Priča s njima, daje svojoj ljudskoj crti prednost u odnosu na profesionalnu. I nema ko da mu zameri. Dobija ovacije od Italijana. Nešto kasnije i od Srba. Kolege su pokupile suvenir u vidu kapica naših vaterpolista, a ja sam još pre utakmice znao kod koga ću po uspomenu za sva vremena. Kod Slobodana Nikića, legende Partizana i srpskog vaterpola koji je tada igrao za Pro Reko. I koji je pre neki dan i defintivno završio prebogatu karijeru. A dobri Boba me nije odbio. Plava kapica broj 13 i dalje je u ormanu, budi lepe uspomene.

Kruna je stavljena. Dve godine kasnije na krov Evrope popeće se i Crvena zvezda. I tu su stavljene tri tačke na uspehe srpskog klupskog vaterpola. Iz ove perspektive postoji opravdana bojazan da nisu tri nego samo jedna tačka. Debela i masna. Zaključna. Ali, hajde da se nadamo da nije tako.

Kurir sport/G.F.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: