ZALJUBILA SE U BALAŠEVIĆA I ODUSTALA OD OLIMPIJSKIH IGARA 1980: Umesto medveda Miška pojavio se Đoliška!

Mlada gimnastičarka Olja Savić imala je normu za najveće svetsko takmičenje, ali je ipak rešila da ostane u Novom Sadu i uda se za legendarnog kantautora Đorđa Balaševića

Mala Olivera Savić 11 godina bavila se gimnastikom u Partizanu, u njenom Zrenjaninu. Toliko uspešno da je izborila normu za Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine i spremala se za susret sa „medvedom Mišom“, valjda najpoznatijom maskotom (pored našeg Vučka iz Sarajeva, razume se).

- A umesto Miška pojavio se Đoliška - uz osmeh kaže Olivera Balašević, bivša gimnastičarka i supruga slavnog kantautora Đorđa Balaševića.

- Bila sam, kao uspešni reprezentativac, gost u jednoj emisiji za 1. maj na televiziji. Bio je tu i Đole i tada smo se samo kratko pogledali. Za mene je sve to bilo impresivno. Način na koji je otpevao „Snašu“, toliko ležerno, a opet interesantno. Više sam gledala reakciju svih ljudi u studiju nego u njega.

A onda je usledio novi susret sa Đoletom. Sa čovekom sa kojim će provesti život. Čovekom zbog koga neće otići na Olimpijske igre.

- Posle samo mesec dana otišla na Štrand i tamo videla neko veselo sportsko društvo. Videla sam Đoleta, video je i on mene. Pravila sam neke svoje šraube pri skokovima u vodu, i dan-danas ljudi pričaju o tome, i tada smo se upoznali.

I to je bilo to...

- Srce je presudilo! Imala sam s jedne strane 11 godina gimnastike i normu za Moskvu, ali sam donela odluku zbog koje sam i danas ponosna. Osetila sam da je to početak nove životne etape.

Ubrzo je stigla i ćerkica, rođena van Jugoslavije, u vreme dok je tata bio na odsluženju vojnog roka u Zagrebu.

- Porodila sam se u Budimpešti jer sam RH negativna i trebalo da primim injekciju kako bih mogla da imam još dece. Injekcija nije bilo kod nas, pa sam se porodila u Mađarskoj. Ćerka je dobila ime po Đoletovom ocu Jovanu, mada sam razmišljala da bi mogla da se zove Moskva. E sad, u Jugoslaviji bi to bilo u redu, ali u Mađarskoj u to doba ne baš.

Čitajući knjigu „Planeta dvorište“ Olivere Savić Balašević stičem jasniju sliku o odrastanju i brojnim sportskim aktivnostima. Počelo je sa boksom „protiv“ senke na zidu, uz redovno gledanje plemenite veštine i Zvonka Vujina u ringu, znam za skokove u vodu, gimnastiku. Zanima me kako je sve počelo i u čemu se sve oprobala.

- Počela sam da treniram s jednim motivom. Da zadivim majku, da ona bude ponosna. A kako sam odrasla bez oca i nikad ga nisam videla, iako je živeo samo nekoliko ulica dalje, maštala sam da će on, kada pročita moje ime u novinama, doći da nas vidi. Na fakultetu (DIF) lako sam se uklopila zahvaljujući odrastanju s dečacima. Zvali su me iz rukometnog kluba da igram za njih, iako sam već bila majka dve devojčice, a pritom i bila sedam godina starija od te generacije. Volim da igram i tenis, učestvovala sam na rekreativnim turnirima, a čak me i TK Vojvodina angažovao da zamenim igračicu koja se povredila, pa imam odličja i sa tih nekih takmičenja.

Maštaš li ponekad šta bi bilo da si ipak otišla na Olimpijske igre?

- Više mislim kako je to skup odabranih. Samit, defile najboljih iz celog sveta. Zbog toga bih volela da sam bila tamo. Imala sam priliku da na Balkanskom prvenstvu u Atini kao reprezentativac Jugoslavije odmerim snage i veštinu sa najboljom svih vremena Nađom Komaneči. Jugoslavija je tada osvojila bronzu, a ja sam ušla u finala na preskoku i razboju s njom. Ne može se opisati koliko to znači!

Kurir / Gojko Filipović

Foto: Damir Dervišagić, Privatna arhiva