MINISTAR UDOVIČIĆ: Medalje stižu iz sportova u kojima ih nije bilo tri i po decenije

Za vaterpolo reprezentaciju Vanja Udovičić igrao je 11 godina, a četiri je bio na njenom kormilu. U tom periodu ovenčan je titulom najboljeg igrača sveta. Poslednjih sedam godina kormila kroz potpuno drugačije vode, rukovodeći Ministarstvom omladine i sporta.

O 2003. godini, kada je od samo četiri internacionalne medalje, sa reprezentacijom on u zemlju doneo dve, i ne pomišlja. Smatra da je za podizanje standarda Srbije u osvajanju svetskih medalja zaslužna i dobra sportska politika, a da je naročito bitno što one stižu iz sportova u kojima ih, kao u kajaku, nije bilo čak 36 godina. Žao mu je što utakmice reprezentacije ne gleda na nacionalnim televizijskim kanalima i tvrdi da se neprestano zalaže da taj ponos zemlje bude dostupan svima. Dok je živeo u inostranstvu uverio se da ni tamo nije drugačije jer "je međunarodno medijsko tržište nametnulo da pravo prenosa ima onaj koji plati više".

U razgovoru za "Politiku" Udovičić ističe da ministarstvo podupire talentovanu omladinu, ali i naglašava da odgovornost za njen razvoj stoji i na lokalnim zajednicama, a ponajviše na roditeljima.

Da li je pandemija umanjila studentske i učeničke aktivnosti i rekreaciju, ili će se to osetiti u 2021?

Napravili smo razne programe za besplatno bavljenje mladih sportom, a rekreaciju označili kao prioritet u strategiji o radu ministarstva. Konkretno, uz izgradnju teretana na otvorenom, opremili smo 220 fiskulturnih sala, a svaka donacija je iznad 6.000 evra. Bio sam iznenađen što lokalne škole nisu imale ni lopte, a ne adekvatne rekvizite za vežbanje. U više od 40 besplatnih školskih aktivnosti, samo kroz projekat SOFA u prvoj godini smo uključili 5.000 mladih do 30 godina, a danas je taj broj narastao na 32.000 u pet gradova. Projektom "Sport u škole", sa Savezom za školski sport, omogućili smo dva puta nedeljno besplatno vežbanje za osnovce od prvog do četvrtog razreda u 120 osmoletki. Probudili smo time samosvest lokalnih samouprava, pa je broj škola uvećan na 250. Benefit je da smo od 2013. godine zaposlili 261 profesora fizičkog vaspitanja. Ovo smo uveli jer plaćanje treninga u nekom od oko 14.000 klubova u zemlji nije baš malo opterećenje za roditeljski džep. Pomenute projekte smo obuhvatili i budžetom za 2021. godinu Strategijski cilj sa početka mog mandata je da sport bude pristupačan svima, a ne privilegija pojedinaca, što postaje na globalnom nivou.

Uveli ste besplatan sport za niže razrede u 250 osmoletki, a u zemljama ih je oko 1.200. Možda bi trebalo proširiti projekat?

Iskreno se nadam da će tako biti. Zato i razgovaramo sa lokalnim samoupravama koje moraju da preuzmu odgovornost i razviju takvu praksu. Svaki dinar danas uložen u sport i rekreaciju su tri dinara manje data za lečenje u narednih 20 godina, što je veoma bitno u vreme suočavanja sa nepoznatom bolešću.

Ako nešto ne učinite Srbija će 2025. godine imati 3,3 miliona izrazito gojaznih građana od kojih samo 16 odsto redovno vežba, dok 94 odsto dece ima krivu kičmu, ravne tabane i druge deformitete. Ko će biti u reprezentacijama ako su oni oslobođeni fiskulture?

Sve su to nagađanja. Kako možemo da znamo koliko dece ima te deformitete? Na kom se uzorku rade ta istraživanja? Ministarstvo omladine i sporta za to nije nadležno. Kada neko iznese takve podatke kažem da je naš zadatak bio da omogućimo mehanizme da deci bude besplatan sport. Ne možete svakog đaka naterati na te vannastavne aktivnosti. Kada sam došao u ministarstvo bilo je oko 90.000 đaka u sistemu školskog sporta, sada ih je 180.000. Kada pominjete sve te procente, vrlo sam zabrinut, ali odluka mora da krene od svakog pojedinca, da ne sedi u svom domu, već se aktivira i prenese navike zdravstvenog vaspitanja na najmlađe.

Društvene mreže obiluju komentarima da je sve više mladih u kladionicama, a sve manje u sportskim halama, nedavno je izrekao i sportski novinar Dragiša Kovačević. Kako decu preusmeriti na bavljenje sportom, umesto na klađenje na njega?

Voleo bih da deca igranje fudbala na konzolama zamene fizičkom aktivnošću sa drugarima. Odgovor se krije u vaspitanju koje pružaju roditelji. Nisam odlazio u kladionicu, nikada, bilo ih je koliko hoćete. Ne znam da li ih je sada više. Roditelji su me animirali na drugačiji način, napravili mi neke druge prioritete i interesovanja. Ne slažem se da je odgovornost na nekoj petoj osobi za nešto loše što je uradilo vaše dete. Naučite ga da kaže ne kladionici, naći će podršku u još petoro drugara. Krupne stvari kreću od malih odluka. Ali odmah i sada, a ne od onog tamo famoznog i magičnog ponedeljka. Zašto roditelji traže izgovor u drugima, nikad to nisam radio. Inače, ne bi bio u sportu ono što jesam, uz mukotrpan rad, veliko zalaganje stručnjaka i ogromnu potporu roditelja. Izazovi su u moje vreme bili mnogo veći, devedesetih je sve bilo mnogo dostupnije. Prihvatam kritiku gospodina Kovačevića, imamo pravo da nam se argumenti i razmišljanja malo razlikuju, ali ne treba izvlačiti samo one segmente koji mu odgovaraju, da oni budu izolovani primer nečega.

U vreme kada ste harali sportskom planetom, a i pre toga mladi su imali idole sa terena i iz bazena ove zemlje, sada kada poteraju loptu češće sebe nazivaju po stranim idolima. Zašto u njihovim glavama nisu imena naslednika Vlada Divca, Nemanje Vidića i Vanje Udovičića?

I ranije su Pele i Maradona bili idoli naše dece, a Srbija i danas ima svetske zvezde. Slažem se da su naši tereni poluprazni, nisu popunjeni kao u prošlim vremenima kojih se rado sećam. U prethodne dve godine obišao sam 140 lokalnih samouprava, spustio ministarstvo na njihov nivo, jer mi je posao da na terenu čujem konstruktivnu kritiku i sa kakvim izazovima se suočavaju na lokalu. Tada rado pitam najmlađe ko im je sportski idol i čujem domaća imena poput Bogdana Bogdanovića, Nikole Jokića, Filipa Filipovića, Dušana Tadića, da ne pominjem nacionalnog heroja Novaka Đokovića.

I poznatim klubovima prete gašenja zbog dugovanja, male da i ne pominjemo. Šta ste uradili da ih bar spasite?

Da li neko propada ili ne, stvarno ne znam, nije naša nadležnost, ne bavim se nagađanjima. A ministarstvo je prošle godine uputilo vanrednu finansijsku pomoć za oko 30.000 sportskih radnika u tim klubovima. Tržište određuje pravila koja su, bar u sportu, jasna. Jer imate semafor koji pokazuje rezultat i ukazuje koje napore pojedinci na čelu klubova ulažu da bi došli do njega. Ovo ministarstvo nije nadležno da finansira klubove, a Zakonom o sportu 2016. je definisano da klupski Upravni odbor ličnom imovinom garantuje za odluke koje donosi, kako bi one bile dobre i da ne bi očekivali da im neko drugi rešava probleme. Na pojedincima je ogromna odgovornost, a niko se ne edukuje, ne piše programe i projekte na državnom i lokalnom nivou. Para svuda ima samo morate raditi na sebi, da pratite svetske trendove, da aplicirate za njih kao trener i menadžer.

Kako su u "vašem" Vaterpolo klubu "Partizan" reagovali na reizbor na ministarsku funkciju, a kako u Sportskom savezu Srbije, Olimpijskom komitetu, imaju li zamerke na vaš rad?

To je pravo pitanje za sve njih, ne za mene. Kao kapiten naše najtrofejnije ekipe naučio sam da se ne bavim tračevima i zahvalan sam što sam zajedno sa njima sazreo da nadjačam sve to. Naučio sam da bez jakog tima ne postoji jak pojedinac, to mi sada pomaže. Ne mogu sam ništa. Timski rad je podjednako zastupljen u obe moje profesije.

Da li ste afirmaciji zemlje više doprineli kao sportista, ili kao političar i gde vas građani više cene?

Imam pravo da ne mislim o tome, ne pravim paralelu na taj način. Smatram da sam u mnogome na mestu ministra, prema rezultatima koji se u toku mog mandata vide na semaforu, napravio istorijski iskorak. I postavio nove ciljeve i standarde. U celokupnom sportu imamo rezultate za ponos. Visoko je rangirana lestvica od koje sada krećemo i takmičimo se sa rekordima koje smo sami postigli. I to otvoreni za svaku kritiku. Vrlo rado, iz dana u dan, ulazim u nove utakmice, spreman da pobedim i izgubim. Sport me naučio da, ma kako veliku pobedu ili poraz danas imam, sutradan idem u novo takmičenje i dokazivanje.

Predviđanja su da će i sport trpeti posledice pandemijske krize. Da li je tačno da su zbog nje budžeti svih ministarstava u ovoj godini umanjeni 20 odsto i da vas to nije zaobišlo?

Svaki rebalans budžeta je javno dostupan podatak. Sva ministarstva su u jednom trenutku delila epidemiološku sudbinu društva, ali mi nikada nismo imali veća ulaganja u omladinu i sport. Pomoć koju smo, posebnom uredbom, uputili za 298 sportskih klubova u 16 sportova iz super i prve lige, kako ih virus korona ne bi omeo u radu, pokazatelj je odgovornog pristupa države sektoru sporta. Klubovi dobijaju od 600.000 dinara do 8.500.000, što je 1,1 milijarda dinara ukupno za podršku sportu. Za većinu klubova ta pomoć čini više od pola njihovog godišnjeg budžeta. Ogromnu zahvalnost za to dugujemo predsedniku republike i premijerki. Kao i za nesmanjenje budžeta za omladinu. Kada sam stupio na čelo Fonda za male talente izdvajano je 1.000 stipendija za studente završnih godina osnovnih, master i doktorskih studija, mojom inicijativom sada ih je 1.500, a godišnji iznos je sa 250.000 dinara povećan na 300.000. Naših 80 odsto stipendista čim diplomira nađe posao. Dajemo do 500 stipendija studentima u inostranstvu, ove godine ih se, zbog pandemije, manje javilo - 382. Srednjoškolcima koji se vrate sa medaljama sa međunarodnih takmičenja dajemo od 20.000 dinara do 200.000. Na početku mog mandata je bilo oko 1.200, a ove godine je 1.530 takvih nagrada. Sa 2.500 nagrada i stipendija mladima godišnje, u iznosu od 720.000.000 dinara, stigli smo 2019. godine do 3.300 nagrada i stipendija, u ukupnoj vrednosti od 850.000.000 dinara.