Miličini roditelji, prijatelji i klupski drugovi umeli su da proslave osvajanje prve zlatne medalje za Srbiju u Londonu

Šampionsko slavlje!
Od odbojkaškog zlata 2000. u Sidneju Srbija je čekala nekog dovoljno hrabrog i dovoljno snažnog da joj donese dovoljno sjajno odličje. Dočekali smo ga od Milice Mandić, studentkinje Megatrenda, od nekog ko je u London otišao skoro pa u totalnoj anonimnosti, a u Beograd se vraća ovenčana slavom olimpijske šampionke.

Najbolje mesto u gradu za gledanje Miličinog meča sinoć je bio njen klub „Galeb“.

Najbliži prijatelji i klupski drugovi napravili su u pedesetak kvadratnih metara stadionsku atmosferu, a najmirniji među posmatračima bili su otac Predrag i majka Vesna.

- Nama su neki ljudi koji se razumeju u ovaj sport rekli da bi Milica mogla nešto da uradi na Olimpijskim igrama - kaže skromno otac Predrag i nastavlja:

- Nikako ne bismo želeli da Miličin uspeh prisvojimo samo za sebe. Osvrnite se okolo, ovde je mnogo ljudi utrošilo svoje slobodno vreme, svoje obrazovanje da bi mojoj ćerki pomogli da dođe do zlata. Ovde ćete videti momke koji su oponašali njene protivnice, sparingovali s Milicom, demonstrirajući iste one osobine koje su imale Ruskinja, Meksikanka, Francuskinja.

Dok razgovaramo, pored nas prolazi momak koji je proteklih meseci glumio Barašnjikovu, tu je negde i Espinoza, ali na ekranu se pojavljuje Mica i Francuskinja Grafe. Meč počinje i sledi navijanje: „Ajde, Mico, ajde, Mico“, a zatim: „Man-dić, Mili-ica, Gal-eb, Srb-ija“. Milica kao da to čuje, šamar nogom u glavu i odvaja se na tri poena od Francuskinje.

Kao u pravim dramama, rasplet počinje u poslednjem minutu, pri rezultatu 7:7, na sreću svih u „Galebu“, u Miličinu korist. Kod 9:7 gledala se samo štoperica i odbrojavanje je počelo od poslednjih devet sekundi.

- Gotovo, naše dete je pobedilo - otac i majka i dalje staloženo gledaju u ekran dok počinje urnebes.