Vaterpolo je sport u kome smo osvojili sve što se može osvojiti, sport u kome nikome nije svejedno kada naspram sebe vidi Srbe.

Vaterpolo je sport koji toliko volimo, ali ga se setimo samo kada se igraju neka velika takmičenja. Vaterpolo je sport u kom smo ne tako davno vladali na svim poljima, od klupskog do reprezentativnog i to bez obzira na starosnu kategoriju.

Vaterpolo je sport u kom će u četvrtfinalu Lige šampiona ove godine igrati klubovi iz velesila poput Mađarske, Italije, Hrvatske, Španije, nešto slabije Grčke, ali i Nemačke i Francuske, dve države koje realno nisu ni blizu vrha evropskog i svetskog vaterpola. Bar na papiru nisu.

Realnost je očigledno drugačija. Našem klupskom vaterpolu nepohodno je brzo i efikasno oživljavanje, da nam se ne bi desilo da kroz koju godinu "zaglavimo" i sa nacionalnim selekcijama.

Činjenica je da je Novi Beograd siguran učesnik naredna tri izdanja fajnal-ejta Evrolige zbog domaćinstva i da će to biti ekipa za respekt, ali je isto tako činjenica da se mora "koliko juče" reagovati i pomoći drugim klubovima. Ne zato što neko ima nešto protiv Novog Beograda, nego zato što će sa jačom konkurencijom igrači rasti i postajati bolji, zato što će od klupskih uspeha benefit imati i reprezentacija. I na kraju, a zapravo najvažnije, zato što će neki novi klinci jedva čekati da uskoče u bazen i postanu novi vladari planete.

Zato što istorija srpskog vaterpola zahteva da ovaj sport bude vraćen na svoje mesto. A mesto nam je na vrhu. Tako smo naučili.