BOŽIĆNI INTERVJU Milenko Sebić za Kurir: Parica iz česnice obično završi kod supruge Aline

Bronzani olimpijac iz Tokija božićne praznike provodi u rodnom Trsteniku, a u njegovom domu oduvek se tradicinalno praznovao 7. januar.

- Mama ispeče hlebiće, a tata, pas i ja se spremimo i odemo u šumu. Isečemo badnje drvo, polijemo vinom, stavimo so i hleb. Kada dođemo kući, tata drvo iseče na tri trupca, od kojih se jedan založi, a na ostala dva stave hleb, novčić i malo lišća. Uveče se badnjak unosi u kuću, a usput se baci i neka petarda. Unese se sito u kojem su orasi i žito, dok je u drugoj ruci slama. Kada smo bili klinci onda mi idemo iza tate, “pijučemo” i bacamo slamu po kući – opisuje Milenko predivne pravoslavne običaje praznika kojem se posebno raduju svi ukućani.

Na Božić Milenkova mama umesi česnicu, ali parica retko kad završi kod njega.

- U poslednje vreme supruga je ta kojoj pripadne parče u kojem je parica. Ja slabo izvlačim – priznaje osvajač bronzanog odličja na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Preko Osijeka u Tokio

Jednostavan i nenametljiv kroz oroz svoje puške prošlog leta upucao je olimpijsku bronzu. I to kako? Pa u svom stilu - skromno. Bez mnogo buke otišao je u Japan i ispisao novu istoriju srpskog sporta.

Nije bilo teško vratiti Milenka pola godine unazad da nam dočara ovaj trenutak. Ali, pre početka ove veličanstvene sportske priče, trebalo je osvojiti ulaznicu čiji je pravac bio odavno poznat – Tokio.

- Imao sam dodatnih godinu dana da se spremim za Olimpijske igre. Radili smo na novom sistemu i znali da imamo jednu šansu. Već dugo vremena dobro gađam malokalibarskom puškom, dok sam sa vazdušnom oscilirao i onda sam se njoj posvetio punom parom. Dosta kontrolnih mečeva u Srbiji tokom korona virusa pomoglo mi je da ostanem u formi, a onda je sredinom 2021. usledilo „biti ili ne biti“ u Osijeku. Znao sam da nemam kvotu i da je preda mnom samo jedna prilika – opisuje izvanredni strelac koji je u borbi sa pritiskom, protivnicima i sobom uspeo da izađe kao pobednik. Karta za put ka zemlji izlazećeg Sunca bila je u njegovim rukama.

Svetska klasa

Specifična smotra najboljih sportista sveta i strelište na kojem svaki od takmičara ima jasan cilj – upucati centar, predstavljali su ogroman izazov za srpskog strelca.

- Svi šampioni, svi koji su svetska klasa su tamo. Napravio sam u glavi rezultat 1180 jer će to biti dovoljno da se plasiram u finale. Ako to ne odradim kako treba, onda sve što sam radio do tada pada u vodu. Borio sam se od početka do kraja, dušu sam ostavio – priča Sebić koji je završnicu meča i poslednja dva metka odradio prefektno.

- Sve to mi je dalo pozitivnu motivaciju za finale u kojem je sa psihološke strane bilo malo lakše. Nisam imao šta da izgubim, svi krećemo od nule, pa kako uspemo da se snađemo u trenutku. Ukrajinac Kuliš je promašio metu, Belorus opalio šesticu, i sve to je meni pomoglo da se popnem na drugu poziciju. Međutim, serija od po pet metaka nije bila sjajna – otkriva izvanredni srpski strelac koji je istovremeno pratio rezultate i trudio se da „ostane u igri“.

- Video sam da imam razliku i bio mi je potreban samo još dobar metak da se odvojim kako bih zauzeo sigurno treće mesto. Ali usledila je slaba devetka. Pošto je Heg pucao uvek pre mene, ja sam odlučio da sačekam reakciju publike – taktizirao je sjajni srpski strelac, ali umesto signala prisutnih navijača usledila je tišina.

- Obično kada neko opali dobro, publika odreguje pozitivno. Ili obrnuto. Ovog puta u sali se nije čulo ništa! Totalni muk! Ja držim nišan, on je pucao, a reakcije nema. Razmišljao sam, nije dobar sigurno, nije pun centar, čim svi ćute – prepričava Milenko uzbudljivu završnicu posle koje se našao na pobedničkom postolju. Olimpijskom bronzom krunisao je poglavlje čiji put nije bio nimalo jednostavan.

- Kada sam opalio taj poslednji hitac, samo sam duboko uzdahnuo i izdahnuo. Taj poslednji hitac bio je zapravo olakšanje, sav bol i sva muka su nestali. Bio sam srećan, ispunio sam životni cilj.

Katarina Stojković