SPORT I HUMANOST! Asmir Kolašinac: U svemu što radim, moj cilj je pobeda!

Njegove grudi i dalje sijaju zlatom, jer ispod dresa Srbije on nosi srce koje krasi humanost. Asmir Kolašinac, najpoznatiji Sjeničanin i svetski rekorder u bacanju kugle za veterane, višegodišnji nosilac titule najboljeg srpskog atletičara osvojio je zlato na upravo završenom Nacionalnom dvoranskom prvenstvu u atletici i sprema se za Svetsko dvoransko prvenstvo u Beogradu u martu.

Za nama je Nacionalno prvenstvo, kako ste zadovoljni rezultatom od 20,73 metra?

- Zadovoljan sam, bilo je vrlo dobro. Postigao sam rezultat koji me u ovom trenutku stavlja na šesto mesto u svetu. Sada mi predstoji ozbiljan rad. Želim da prebacim 21 metar, za to se spremam.

Pred nama je Svetsko prvenstvo, kako teku pripreme, čemu se nadate? Svojevremeno ste izjavili da se Vaša obećanja ispunjavaju, hoćete li da obećate nešto sad?

- Moj cilj je uvek bila pobeda u svim aktivnostima kojim se posvetim. Prošlu godinu zaključio sam sa najboljim rezultatom na svetu u tom trenutku, nema razloga da popustim u ambicijama. Mogu da obećam da ću dati sve od sebe da se popnem na tron i mesece napornog treniranja ovenčam medaljom. Pažljivo sam se spremao i za nacionalno prvenstvo, sad se fokusiram na svetsko u martu, postepeno pojačavam treninge i mislim da sam u odličnoj formi, pravoj formi za pobedu.

Kako je uticala pandemija na Vas, kondiciju, treninge? Rekli ste da ćemo tek u narednom periodu osetiti posledice korone na sport.

- Na sve nas je uticala pandemija, ja sam dva puta imao koronu, a nakon bolesti, dugo mi je trebalo da se vratim na onaj nivo treninga na koji sam navikao. Međutim, nije samo ovaj lični nivo trpeo zbog kovida. Na globalnom planu, mislim na sport, takođe se vide posledice pandemije. Slabije je interesovanje za sport, manje je novih mladih zainteresovanih da se bave fudbalom, košarkom, odbojkom. Sport je postao sporedna tema. To neminovno znači i manje sponzora, što dodatno oslabljuje interesovanje.

Prošle godine nakon Olimpijskih igara rekli ste da su to poslednje Olimpijske igre za Vas. „Još jedno veliko takmičenje i penzija“, izjavili ste tad, da li ostaje pri tome?

- Pred veliko prvenstvo nije dobro razmišljati o penziji, može da oslabi entuzijazam i odvuče energiju. Misliću o tome kasnije.

Kad osvojite medalju u martu?

- Da, tada, a možda ni tada. Kad se takmičim i kad treniram svim srcem to činim, dajem se u potpunosti, ulažem celog sebe. Nema mesta za razmišljanje ni o čemu drugom do o najboljem rezultatu. Maksimalno se trudim da sve radim kako treba, da se dovoljno odmaram, doziram napor i brinem se o zdravlju, čuvam sebe. Vidite šta se sve dešava na terenima, nekad se najzdraviji sportisti samo sruše, o tome moramo da povedemo računa.

Tako dolazimo do važne teme. Postali ste promoter kampanje “Život u tvojim rukama” Crvenog krsta Srbije. Šta Vas je podstaklo da se uključite u tu akciju?

- Profesor Dragan Radovanović, sa kojim imam odličnu saradnju i u čije stručne savete imam potpuno poverenje, uputio me je o čemu se radi i na šta se kampanja odnosi. Nisam imao nikakvu dilemu, odmah sam odlučio da se pridružim timu Crvenog krsta. Kampanja promoviše kako da pomognemo osobi sa naglim srčanim zastojem kad je bolnica daleko i dok čekamo Hitnu pomoć. Stručni tim Crvenog krsta Srbije vrši obuke o merama oživljavanja i pokazuje sve korake koje treba da preduzmemo. Nikad ne znate kad to može da se desi i kome. Imali smo prilike da vidimo kako neko u sred utakmice samo padne. To su jezive scene.

Da li ste imali prilike da prisustvujete sličnom događaju na terenu?

- Srećom, ne mnogo puta. Sećam se, recimo, u srednjoj školi se dogodilo da je jedan momak zbog povrede prestao da diše. Bio je to užasan trenutak, nismo znali šta da radimo. Dobro je sve ispalo zato što je u blizini bio doktor koji je odmah dotrčao i pomogao momku. Takve se scene nikada ne zaboravljaju. Zato sam od sveg srca prihvatio da promovišem ovu kampanju.

Međutim, niste samo promoter, Vi ste završili obuku pa sad možete i sami da pomognete ako zatreba, zar ne?

- Da, treba biti spreman na najgore, a nadati se najboljem, tako se kaže. Mislim da što više ljudi treba da nauči osnovne tehnike oživljavanja. To se nauči za dvadesetak minuta, nije teško, a zlata je vredno. Tako stvarno možemo da spasemo život nekome. Želeo sam da naučim i ja kako da pomognem.

Odlično ste ocenjeni nakon obuke, tako kaže stručni tim Crvenog krsta Srbije?

- Zato što smo imali odlične profesore, i mi smo dobro savladali lekciju. Meni je mnogo značilo to iskustvo. Pre obuke, da sam se slučajno našao u takvoj situaciji, verovatno bih se zbunio i izgubio dragocene sekunde, a možda i minute. Sada tačno znam kako da postupim, ne bih paničio jer sam sad pripremljen.

Učili ste i kako da koristite defibrilator. Kako Vam izgleda rad sa tim aparatom?

- Vrlo je jednostavno. Samo nalepite elektrode, uključite dugme i pratite instrukcije.

Dakle, zaista to može svako?

- Da, to može svako i svi bi trebalo da nauče kako.

To nije jedini humanitarni projekat u koji ste uljučeni. Pridružili ste se projektu Nataše Kovačević „Da sva deca skaču“ čiji je cilj da se deci koja su usled povrede ostala bez noge pomogne da dobiju dinamičke proteze?

- Jako sam želeo da pomognem. Ne možete da shvatite koliko je dece kojoj je potrebna ovakva pomoć. Mi tu decu ne primećujemo. Ganula me je cela akcija i moram da kažem da me nije pokrenula samo da joj se priključim. Nekad kad mi zbog slabijeg rezultata opadne motivacija, setim se Nataše i te dece, kroz šta su oni prošli i kako ostaju uspravni, i to mi daje novu snagu, kao da me pokrene.

Kao što Vi pokrenete srce onome kome naglo stane?

- Da, dobijem novi talas energije, kao da mi se udahne novi život. Na razne načine život je stvarno u našim rukama, o tome moramo da mislimo i na tome da radimo zajedno.

Kurir sport