ŠEF FABRIKE GA NATERAO DA TRČI, A ON POSTAO LEGENDA: Završio je kao SMEĆAR, a borbu za ljudsko dostojanstvo okončao je slavno

Na današnji dan 1952. godine legendarni češki atletičar Emil Zatopek istrčao je olimpijski rekord na 10 km.

Šef mu je naredio da se takmiči

U svojoj ranoj mladosti radio je u fabrici cipela "Bata" u obližnjem gradu Zlinu. Zatopek je na svoju prvu trku otišao nevoljno, po šefovom naređenju, jer je fabrika cipela u kojoj je radio bila jedan od sponzora trke na 1500 metara.

Bez ikakvog treninga pre toga, trku je završio drugi i posle nje je počeo ozbiljno da se intresuje i bavi trčanjem. Na početku njegove karijere napredak je bio spor i nije dao naslutiti veliki Zatopekov potencijal. Pred kraj rata, 1944. došlo je ipak do osetnog rezultatskog poboljšanja. Postavio je nove nacionalne rekorde Češke na 2000 m, 3000 m i 5000 m.

Nakon rata je doslovno rezultatski eksplodirao. Na svom prvom velikom međunarodnom nastupu, na atletskom prvenstvu Evrope, održanom u Oslu 1946. zauzima peto mesto na 5000 m.

Rekordi, rekordi...

Na svojim prvim Olimpijskim igrama, 1948. u Londonu, češko atletsko rukovodstvo je odbilo njegov zahtjev da učestvuje na ceremoniji otvaranja igara, jer je trka na 10.000 m bila na programu već sledeći dan. Nezadovoljan odgovorom, Zatopek se pre svečane parade pomešao sa olimpijcima iz Danske i s njima ušao u stadion. Sutradan je pobedio s velikom prednošću, rezultatom 29:59.6 i novim olimpijskim rekordom.

U drugom svom nastupu na Igrama Emil je u disciplini 5000 m osvajio srebrnu medalju iza Belgijanca Gastona Raifa, sa 0,2 sekunde zaostatka. To je bio jedan od retkih njegovih poraza, nakon kojeg je usledio dugogodišnji niz nepobeđenosti.

Na sledećim Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. Emil je ponovo uverljivo pobedio s novim olimpijskim rekordom. Svoju zlatnu olimpijsku medalju osvojenu u toj trci Zatopek je 16 godina kasnije poklonio velikom australijskom trkaču Ronu Klarku, koji je sredinom 1960-ih godina postavio brojne svjetske rekorde na 5.000 i 10.000 metara, ali nikad nije osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama.

Druga finalna trka na helsinškim Igrama usledila je u disciplini 5000 m.

Tri dana kasnije, zadnjeg dana Olimpijskih igara, Emil se pojavio i na startu maratonske trke i pobedio s velikom prednošću, iako do tada nikada nije trčao tu disciplinu.

Osmodnevna Zatopekova „helsinška diktatura“, tokom koje je postao jedini dugoprugaš koji je na jednim Olimpijskim igrama osvojio tri zlatne medalje (5000 m, 10.000 m i maraton) i pritom postavio u sve tri discipline olimpijske rekorde, trčeći usput svoj prvi maraton, smatra se jednim od najvećih sportskih dostignuća uopšte.

Završio kao čistač ulica

Nakon toga posvetio se vojničkom zanimanju, tako da je nakon nekoliko godina dogurao do čina pukovnika. Međutim, pred kraj 60-ih godina XX veka počinje period životne agonije Emila Zatopeka.

Naime, on otvoreno pruža potporu češkom političaru Aleksandru Dubčeku, mladom reformatoru, idejnom vođi „praškog proleća“, pokreta koji se protivio tadašnjoj sovjetskoj politici istočnog poretka. Kao i dvanaest godina ranije u Budimpešti 1956. ponovo su ruski tenkovi u avgustu 1968. zauzeli ulice Praga i ugušili pobunu. Zatopek je isključen iz komunističke partije, otpušten iz vojske i oduzeta mu je titula zaslužnog majstora sporta. Emil je u sledećem periodu radio kao sakupljač otpada i čistač ulica ne bi li zadovoljio svoje egzistencionalne potrebe.

Prkos!

Na poziv MOK-a da bude poseban gost Olimpijskih igara u Minhenu 1972, oglušio se njegov nadređeni „... jer nije mogao naći zamenu“. Krajem 70-ih, Emil je delimično rehabilitovan i dobija posao u praškom sportskom institutu, kao arhivista.

Iako u svojoj zemlji omalovažavan, ostatak sveta nije zaboravio velikog trkača. 1975. godine dobija od UN-a (Ujedinjenih nacija) posebno priznanje „Pierre de Coubertin Prize“ za promociju fer-pleja u sportu.

Još jednom je pokazao svoj prkos, prilikom Igara u Los Anđelesu 1984, gde je, ponovo na poziv MOK-a, otputovao kao specijalni gost, uprkos bojkotu Igara od strane Sovjetskog Saveza i celog istočnog bloka.

Borba za ljudsko dostojanstvo

Raspadom komunizma Zatopek je u potpunosti rehabilitovan, dobivši jednu od ključnih uloga u sportskom savezu Češke. Lično mu se u ime naroda izvinio ministar odbrane, a nebrojeno puta je dobijao priznanja od predsednika Vaclava Havela.

Tokom svojih 60-ih godina, Emil je još uvek redovno trčao, održavajući svoju kondiciju, ali zadnjih nekoliko godina je bitno usporio. Nekoliko puta je hospitalizovan, a zadnji put zbog upale pluća, samo mesec dana pre srčanog udara koji je prethodio padanju u komu. Borba lekara za njegov život potrajala je još par dana i konačno, 22. novembra 2000, srce Emila Zatopeka je stalo.

Dan nakon što je saznao za njegovu smrt, izjavu je dao Lamine Diak, predsednik IAAF-a.

„Ovo je tužan dan ne samo za prijatelje i poznavaoce sporta, već i za obične ljude koji su u Zatopeku prepoznali poštenog i nepomirljivog borca za ljudsko dostojanstvo i slobodu“.

Sahrana je održan 6. decembra 2000, u Pragu, na državnom nivou, uz sve počasti.

(Kurir sport, Vikipedija)