"DOK MI JE OTAC UMIRAO, OTIŠAO SAM U CRKVU I PONUDIO SVOJ ŽIVOT UMESTO NJEGOVOG" Ispovest jednog od najvećih srpskih sportista

Životna priča legendarnog Vladimira Grbića čita se u dahu! A, ona donosi toliko bitnih životnih poruka i lekcija... Da apsolutno svakome može da koristi.

- Odrasli smo u patrijarhalnoj porodici, ali uloga majke bila je krucijalna. Otac jeste taj koji je postavljao šine, stavljao lokomotivu, ali majka je bila ta koja je ubacivala ugalj u parnu mašinu. Bio je to savršen spoj dvoje ljudi različitih karaktera, koji su zbog naše edukacije i odrastanja igrali različite, ali izuzetno kompatibilne uloge.

Odrastanje nije bilo lako, posebno u "vojničkim" uslovima:

- Nikola i ja smo rasli u vojničkoj atmosferi, tačno se znalo šta se može i do koje granice. Stvaranje radnih navika bilo je esencijalno. Obavezno smo posle škole i ručka s roditeljima, odnosno pošto se oni odmore i popiju kafu, svi zajedno išli u baštu. Zagrtali smo krompir, pasulj, radili sve. Kada smo dovoljno ojačali, išli smo da kopamo kukuruz u njivi. To mi je najlepši period detinjstva, mada je fizički bilo teško i morao si strahovito da razvijaš strpljenje. Baba je bila u sredini, pa ide jedan sin s jedne strane, drugi s druge, pa onda idem, recimo ja, pa mama, a s druge strane ide burazer, pa stric. Bili smo ušuškani između dvoje starijih koji su mogli da nam pomažu. A sve vreme dok smo kopali, baba je pričala kako su odrasli, kako su se borili za život, stavljajući akcenat na ljude koji su bili u pravu jer su se borili za istinu. I to je usađivanje pravih vrednosti od malih nogu, to nam je bio tas na vagi i definisalo nas kroz celo odrastanje. Još u detinjstvu shvatimo da jeste teško, ali kad uradiš nešto svi će biti ponosni na tebe.

Naredne reči bilo bi dobro da svaki roditelj pročita:

- Kad smo stizali da se igramo, bilo je to odlaganje zadovoljstva, što je verovatno najvažnija kategorija u odrastanju. Kad dete hoće nešto i vi mu to odmah date, ono neće steći osećaj da se bori za to ili da treba da se strpi kako bi zadovoljstvo bilo još veće. Uvek smo stizali na kraj igre s ostalima. Znali smo, kad otac krene da spušta roletne, a imali smo četiri velika prozora na dnevnoj sobi, to je kraj. Dok spusti četvrtu, morali smo biti u kući ili bar na vratima. Ili kada se upali svetlo na ulici - pravac kući, nema samo još minut. Otac nikada nije nešto rekao dva puta.

Naravno, nestašluci su normalni:

- Trpeli su naše određene nestašluke. Skupljali smo ilovaču u Bari i vrlo često se tu rasečemo na staklo. I onda smo uzimali šibe kojima su se deca nekada tukla, na vrh stavljali glinu i to bacali. Najveći broj igračaka i igara sami smo smišljali. Žmurke smo igrali bez rezerve, kao kauboja i Indijanaca. Onda smo gledali da igra bude komplikovanija. Kad sam imao 14-15 godina peo sam se na ogradu oko parka, čiji je profil cevi bio oko tri centimetra. S jedne strane trotoar, s druge živa ograda. Hodao sam po toj ogradi nekih 40 metara, uspeo sam dva puta da je pređem. Nisam shvatao da će mi to nekad puno pomoći, da će mi život u dobroj meri biti takav.

Vatrogasci - ne, ali zato odbojka - da:

- Dosta drugova išlo je u sekciju vatrogasaca, osvajali su medalje, ali tu nikada nisam uspeo da upadnem, a pokušavao sam nekoliko godina. Na fudbal smo išli svi. Fudbal, košarka, tenis i rukomet igrali su se sezonski jer sale nije bilo. Odbojka je bila tradicija. Žene iz kluba „Klek“ osvojile su 1964. Kup, a muškarci 1972, što je ogroman uspeh u Jugoslaviji. Kasnije je sve palo i propalo. Paralelno sam trenirao fudbal i odbojku. Bio je septembar, prvi razred srednje, kad mi je otac rekao: „Možeš da treniraš šta hoćeš, igraćeš odbojku“.

Školovanje je poseban period u životu:

- Bio sam odličan u osnovnoj, a išao sam u gimnaziju „Koča Kolarov“ u Zrenjaninu. Prvi razred vrlo dobar, u drugom je prosek bio 4,90. I treći sam bio odličan, a onda sam prešao u Novi Sad. Otac je odlučio da je vreme, pošto sam prevazišao sredinu, da se otisnem u profesionalne vode s odbojkom i otišao sam u „Vojvodinu“. Upisao sam četvrti razred u gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, koja je tada slovila za najjaču u bivšoj Jugi. Nije bilo kao danas sportskih odeljenja, profesori nisu imali nikakvog razumevanje za moju odbojku. Bio sam vrlo dobar. Imao sam interesantan poslednji čas ruskog jezika. Zbog putovanja i svega ostalog, odgovarao sam celu knjigu. Na kraju mi je rekla: „Daragoj Vladimir, vi polučite dvojku“, a dvojka je u ruskom jeziku negativna ocena, kao kod nas kec. Htela je da mi da keca zato što nisam upisao sremsko-karlovačku gimnaziju, jer imam fantastičnu sklonost ka jezicima. Uspeo sam da izvučem neku dvojku iako mi je, praktično, ruski kao maternji.

Reakcija na ucenjivanje od strane Vojvodine:

- Jednogodišnji ugovor s Vojvodinom istekao mi je 1989. Razgovor s tadašnjim prvim čovekom kluba bio je vrlo neprijatan i ucenjivački, rekao mi je: „Ako odeš iz Vojvodine, uništiću ti karijeru, nećeš više nigde igrati“. Nazvao sam oca: „Reci ovima iz Mladosti da dođu u Sombor“, upravo tad sam kretao tamo na školsku olimpijadu. Čekali su me u autu na parkingu u Somboru, rekao sam: „Dajte mi ugovor!“ „Ali da pogledaš!“, uzvratiše. „Ne!“ S ljudima se dogovara, ugovor je za one koji ne veruju jedni drugima. Potpisao sam ne gledajući ništa. To je reakcija. Vrlo često oni koji bi da mi se suprotstave, da mi prete, inate se, dobiju najgoru moguću reakciju. Nikad se ne kajem. Sve što radim, radim s uverenjem i 100 odsto svojevoljno. A ukoliko se nešto desi, takva je Božja volja. Prihvataš, ideš dalje. Ćao. Kada vam se zatvore jedna vrata, Bog vam otvori troja. Ne znate zašto, ali on je čuo razgovore koje vi niste.

Čuvenu "Santa Mariju" je Vanja naučio napamet na času:

- Sećam se, u drugom razredu gimnazije, dobili smo zadatak - biografije 5-6 književnika, njihova dela. Ali, dobili smo i da deo „Santa Maria della Salute“ naučimo napamet, a što nisam stigao. Prvi čas je pitala književnike, ali nisam došao na red. Drugi čas pesmu i bio sam među prvima. Rekao sam da nisam stigao, a profesorka je: „Sad ćeš da dobiješ jedan pa ćemo da vidimo kako ćeš dalje“. Dok su ostali odgovarali, naučio sam pesmu napamet. Nijednom je više nisam pročitao, ali i dalje je znam.

Usledile su izuzetno poučene reči...

- Ljudi očekuju da im sve padne s neba. Čak 99 odsto njih živi u strahu da proba, da da sve od sebe jer se plaše da će možda saznati da ne mogu da dobace, da nisu ti za koje veruju da jesu. Svet prosečnih su ti koji stoje ispred linije i plaše se da zakorače na teren jer ih tamo čeka teška spoznaja istine o sebi. I to je stvar izbora. Sve je u životu stvar izbora. Kad neko kaže: „Znaš, morao sam“. Majstore, nemoj meni to da pričaš, kaži to sebi. Kod mene to ne prolazi. Jedina stvar koja mora jeste da se umre, ali to nije do nas. Možete da uzmete savršenog bioničnog čoveka po pitanju građe, svega. Ali ono što pravi razliku nije u mišićima, nego u glavi i srcu, i malo niže, ko ga ima.

Sećanje na vojsku vodi nas u Zagreb:

- Dakle, te 1989. potpisujem za Mladost iz Zagreba. Sledi regrutacija. Otac je u vojnom odseku molio da me pošalju u Zagreb. I dobio sam - pešadija na vojnom aerodromu Pleso. Tu sam naučio šta znači nepravda, šta reč, a šta hijerarhija. Ipak, vojska mi je došla kao odmor. Skinuo sam se 15 dana ranije jer nisam koristio redovno. Ušao sam u ritam s Mladošću i proveo verovatno najlepšu sezonu u karijeri baš u Zagrebu. Imali smo grad koji je bio naš, fenomenalne uslove, bolje nego igde u bivšoj Jugi. Već na kraju godine dogovarali smo da dođe i Nikola. Međutim, desio se onaj nesrećni rat i sve je propalo.

Odnos sa bratom Nikolom je posebna priča:

- Bio sam s reprezentacijom i u pauzi odigravanja, pošto se već zakuvalo, desile su se barikade, Knin i tako dalje, vratio sam se u Zagreb da podignem nekoliko stipendija. Međutim, ništa nisam dobio, svi su odjednom nestali. Pozajmio sam novac od čoveka koji je držao bilijare u Domu odbojke u Zagrebu da bih se vratio za Beograd. Iz voza u Beogradu, pravac na avion za Atinu, na Mediteranske igre. Jun je mesec. Stigao sam u pola tri noću u Olimpijsko selo, gde su bile Igre. Ujutro sam saznao da je pukao rat. Hrvatski sportisti, što je ljudski i normalno, rešili su da ne igraju, mi smo odigrali. Ugovor s Mladošću više nije bio validan, bio sam pred izborom: Vojvodina, jer mi je tu igrao burazer, ili Zvezda. Iako je Zvezdina ponuda bila bolja, odem u Vojvodinu zbog burazera. Nikola i ja nikad nismo bili rivali. Kakav je bio naš odnos kad smo bili klinci, takav je i dan-danas. S te strane nikada nismo odrasli. Zezamo se na naš, specifičan način. Što bi moja Sara rekla: „Ni sud u Strazburu ne bi mogao da presudi ko je od vas dvojice u pravu“. Nikad nije bilo stariji brat, mlađi brat, autoritet, samo maksimalno poštovanje, iako smo dva različita sveta.

Jedno mesto je posebno za Vanju:

- Dugo sam želeo da odem na Hilandar. Nagovorio sam dvojicu prijatelja dok smo bili na moru. Hilandar probudi u vama ono što postoji. Ili ga imate ili ga nemate. Kad odete i shvatite da se tamo čuva nasleđe našeg naroda i naše vere, kad vidite gde se kamen ulubio od monaških nogu koje ga više od 800 godina gaze, gde se čuvaju strele, štitovi i ikone iz Kosovske bitke... Vidite početak, niz do vas, i da će taj niz da se nastavi. A vi u toj kratkoj epizodi koja se zove život treba da shvatite i nađete ulogu koju treba da odigrate. Shvatio sam da je moja ona koju radim sada - da se bavim decom, da ih spremam za život, da budu bolji ljudi. Dolaze mi deca iz 37 zemalja, svih rasa i religija, pravimo savršenu priču. Iz Srbije ide poruka.

Nije bilo lako...

- Iz Vojvodine s 22 godine idem u inostranstvo kao već standardni reprezentativac. Majka je svaki put plakala. Prvo kad sam odlazio u Novi Sad, potom u Zagreb, pa za Italiju. Tek nakon pet godina provedenih u Italiji malo se smirila. Plakala je i kad sam išao za Brazil. I na kraju, kad sam išao za Rusiju i Japan nije toliko jer je Sara bila sa mnom. A onda za Tursku, opet je bila zabrinuta jer je to Turska, a išli smo sa dvoje dece. Međutim, Istanbul je grad van vremena, van svega. To mi je najbolja pečalba. Najbliži su našem mentalitetu.

Život u Brazilu, potpuno drugačije od svega do tada:

- Meni je 80 odsto stvari i vremena isto - utakmice, treninzi... Ali u Brazilu sam imao ozbiljan problem. Krenete ujutru s treningom, trčanje, sala, plivanje, radili smo bukvalno sve od ujutro do uveče. Upalio mi se nerv zadnje lože bicepsa i nindža terapeut me je palio žarom. Gori meso. Žive rane, morao sam deset puta dnevno da ispiram da se ne inficira. I posle pet dana opet sam bio na terenu. I dan-danas imam ožiljke, iako je to bilo 1997/1998. Imam 11 rupa napravljenih vatrom. U Brazilu me je i trener maltretirao, pa sam se vratio s gastritisom i dve erozije, odnosno rupe u želucu. Morao sam potpuno da promenim način života, ritam ishrane, sve. Fizički bol, umor, stres - sve prođe posle najviše 96 sati, ali emotivni stres traje 30 dana pa naviše. A neke traume vam ostanu za ceo život. Poraz od Treviza 1995, gubimo prvenstvo jer je bio bolji, a mi smo bili nemoćni, iscrpljeni... - to će mi ostati večito.

Priča o ljubavi je izuzetno zanimljiva:

- Bilo je puno ljubavi, simpatija, najviše neuzvraćenih. U srednjoj su najlepše bile gimnastičarke, ali one su obično pune sebe, a ja sam bio jako sramežljiv. Generalno, to je jedan deo mene o kome ne volim da pričam. Trudio sam se da se moja izabranica oseća kao kraljica. Jedina prava ljubav desila mi se sa Sarom. Imala je 21, a ja 31 godinu, kad smo se upoznali te 2001. na proglašenju sportiste godine. Ona, karatistkinja, bila je najbolja kod mlađih sportista, a ja kod starijih. Odmah smo počeli intenzivno da se dopisujemo. Zamolio sam je da sačeka na aerodromu jednog mog prijatelja koji će joj doneti nešto. Taj prijatelj sam, u stvari, bio ja! Mislim da i dan-danas čuva te igračke koje sam joj doneo. I od tog februara 2001. počinje spajanje dve polovine jabuke. Bio sam samo dan tu, morao sam nazad u Rim. U martu sam opet došao nakratko. I kada sam se vratio u aprilu, više se nismo razdvajali. Pošla je sa mnom u Rim.

U junu smo se verili i onda se otimala dugo, do 25. avgusta, da se venčamo. Ručak je bio u Novom Sadu, nas 60-65. Okupili smo prvo koleno porodice - babe, dede, očevi, majke, braća, sestre sa svojim porodicama, da ljudi, ako se sretnu na ulici, znaju da su sada rod. Svadbu smo pravili u restoranu na Adi Ciganliji. Jurili su me paparaci za momačko veče, krili se tamo, ovamo, a ja sam s kumom Saletom Ilićem pecao na brani u Kleku. Sara i ja nastavili smo da se zabavljamo i provodimo. Otišla je sa mnom u Japan, bila je i u Grčkoj. Inu smo dobili tek u Moskvi 2004. I 20 godina posle jedno drugom kažemo „pače“, „pače“. Svojoj deci želim brak kao naš. Nema svađe. Postoje različitosti, ali strpljenje, tolerancija i razumevanje mogu da reše i prevaziđu sve. Kada shvatite da ste stvorili decu, ona su prioritet. Porodica, to je celina.

Sinu sam dao ime po knezu Lazaru, a objasnio nam je i zašto:

- Grbići su od Hrebeljanovića. Nakon Kosovske bitke sklonili su se u manastir Gornik, dok nisu morali dvadesetak godina kasnije da beže od Bugara - jedni su dobili Lazarevu krunu da čuvaju i prezime Krunić, drugi zastavu, a oni kojima je dato da čuvaju grb, postali su Grbići. I došli su do Herceg Novog, što se uglavnom prati po slavama, odnosno crkvama. U Herceg Novom ima Crkva Svetog Srđe i Vakha, što je i naša krsna slava. Potom su prešli u Dubrovnik, gde su uzeli mletačko prezime, pa vratili staro i stigli do Zadra. Ima selo Grbići pored Zadra, pokatoličeni su, naravno. I ušli su u kontinent do izvora Zrmanje. Zajednica braće i sestara uglavnom je živela u Lici, a mahom su bili žandari ili železničari. I moj prađed Bogdan je iz Like došao na službovanje u Trebinje, gde je upoznao prababu. Đed se samo rodio u Lici, odrastao je u Pridvorcima pored Trebinja, gde se i oženio babom. I onda su vozom bez povrataka 1946. došli u Banat. Da li je to tako od Hrebeljanovića, ne može biti sto posto potvrđeno. Kažu - istina je ono u šta verujete. S obzirom na to da je puno toga Hrebeljanovićevog u nama, pre svega u vezi s patriotizmom, ja verujem. Naravno, sinu sam dao ime Lazar, po knezu Lazaru.

Odlazak oca doneo je ogromnu prazninu i bol...

- Najveća tuga - gubitak oca. S tim se ne mirite, to ne prihvatate. Imao je srčani udar, reanimirali su ga, prebacili u Zrenjanin. Bio je na aparatima, u komi, pa smo ga nekako prebacili u Beograd. U Kliničkom centru smo imali nadu, ozbiljnu nadu. Međutim, premešten je na VMA. I kad je prešao na VMA, osetio sam, znao sam da je gotovo. Desetak dana je trajala borba tog septembra 2008. Bila je to Božja volja. Bio je i otac, i trener, i primer, i lider u svakom pogledu. Sam sebi najgori, jer sve što je radio, radio je ekstremno. Držao se zareza do kraja, baš onako kako je moralo.

Momenat koji će pamtiti celog života...

- Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog. Ali, to je bilo egoistično. Tada sam imao dvoje dece, ženu, svoju porodicu i odgovornost. I on prvi bi mi rekao „Jesi li ti normalan?!“ Emocija je bila iskrena, ali nije bila usmerena u pravom smeru. Kad je umro, prekinuo sam karijeru. Sezona 2008/2009. bila mi je poslednja. Ali otac je uvek tu. Kad Nikola, recimo, osvoji prvenstvo, govorio je: „Pa dobro, nije bilo loše“. Pa i ja nazovem Nikolu posle osvajanja Kupa šampiona: „Pa dobro, nije bilo loše“ i ismejemo se baš, iz srca. I dan-danas pitam Nikolu: „Je l’ imaš para?“, jer je to bila očeva uzrečica. Kad se sve to desilo, kad smo ga sahranili, dogodile su mi se neke stvari, u smislu preuzimanja odgovornosti, života, svega. Imao sam strašnu potrebu da opet odem u Hilandar. Tu sam 2012. saznao da je Sara ponovo trudna, rodila se kasnije Mila. I taj trenutak u Hilandaru - ušao sam u treću pripratu koju je knez Lazar napravio 1380. Ima interesantan zid, tu su Sveti Vladimir Moskovski, knez Lazar, kralj Milutin, najveći ktitor srpski, i negde na kraju Miloš Obilić. I osetio sam tada kao da mi pokojni otac kaže: „Radi, čuvaj tradiciju, budi ktitor, ja te pazim“.

Jedan film ostavio je velikog traga.

- Mogu da plačem samo zbog iskrene emocije, a to nekome može da bude i glupost, kao što je moral. Plakao sam gledajući Hrabro srce i Mela Gibson. I ne kada ga ubijaju, nego kada se Robert Brus, koji ga je izdao, vraća od engleskog kralja i kaže Škotima: „Borili ste se za Volasa, sad se borite za mene“. Škoti bacaju Volasov mač, zabija se u polje i kreću u borbu. Postoje stvari zbog kojih vredi živeti i umreti. To su ljubav i vera. Lova dođe i prođe, ono što stvarno vredi ne možete da kupite.

Nema sportista u Srbiji koji su po završetku karijere uspeli ono što je uradio Vanja.

- Po završetku karijere upisao sam DIF, diplomirao sam 1. oktobra 2014. Upisao sam i doktorske studije da bih shvatio kako najbolje da radim s decom. Jako sam ponosan i na specijalnu Olimpijadu, rad sa decom sa intelektualnom ometenošću.

Poruka za kraj razgovora bila je jaka:

- Kad me ne bude bilo, voleo bih da ljudima ostane na pameti: „Do tebe je, nemoj da se predaješ, bori se“. Kad god da im je teško, da znaju da je predaja gora od poraza. I da čuvaju ono što smo i ko smo, bez obzira na vreme, trendove i to što nije popularno reći „Ja sam Srbin“.

Kurir sport / Jelena S. Spasić

Bonus video: