"MRTVI LEŽE PO AUTOBUSU, LJUDI POČINJU DA BEŽE, HOĆU I JA, ALI..." Potresna ispovest srpske paraolimpijke: Čuo se neki... bum!
Srpske parastonoteniserke Nada Matić i Borislava Perić-Rankovićosvojile su srebrnu medalju pošto su ih u finalu Paraolimpijskih igara pobedile Kineskinje Gu Šaodan i Pan Điamin rezultatom 3:1 u setovima.
Perić-Ranković je do sad na POI uspela da uzme zlatnu i tri srebrne medalje, dok je Matić uzela srebro i bronzu.
Nada Matić nije imala ni 15 godina kada su je NATO bombe prikovale za invalidska kolica, a ovo je njena teška životna priča.
- Prilikom bombardovanja na Kosovu 1999. godine bila sam u autobusu koji je išao na relaciji Peć - Kula - Rožaje. Tada je trebalo da sa mamom idem za Crnu Goru. I tad su NATO bombarderi bacali kasetne bombe - počinje Nada svoju ispovest za 24sedam.
- Policija, u stvari kontrola na carini, na granici sa Crnom Gorom, zaustavila je autobus, da pregleda dokumenta. I u tom momentu, samo što je policajac napravio prvi korak da uđe u autobus i pregleda dokumenta, čuo se neki... BUM! Detonacija...
- Kasetne bombe letele su svuda po nama. Bilo je dosta mrtvih po autobusu, napolju... Nisam znala ni da sam pogođena ni da nisam. Jednostavno, kad su ljudi počeli da beže, htela sam i ja. I onda vidim, ne mogu da ustanem.
Već prve misli koje su joj prošle kroz glavu ispostavile su se kao tačne.
- U tom momentu sam odmah znala šta je. Kičmena moždina... Jesam bila dete, nepunih 15 godina sam imala kad sam nastradala, ali znala sam šta je to.
- Jeste, jeste. Jako strašna priča, ali s obzirom na to da te život natera da ideš dalje, da se pomiriš sa tim što ti se desilo, što te je snašlo, izboriš se sa svim tim i kreneš dalje u neki drugi život. Ali, i taj život, vidite da je jako lep.
Usledili su za Nadu dugi dani, meseci, godine oporavka, kako same povrede, tako i psihe jedne devojčice koja je tek počela da upoznaje život, a sve što je znala je prekinuto u sekundi.
- Bilo je potrebno da prođu godine i godine. Mesec dana sam bila u Beogradu na operaciji, pa rehabilitaciji, a posle su me prebacili u Slankamen. Tamo sam bila pet godina. Imala sam veliku podršku roditelja, sestre, brata... Tu sam upoznala i svog supruga. I on je nastradao tako kao ja, u ratu, u Doboju. Verovatno je tako moralo da bude, da se nas dvoje tako upoznamo, da osnujemo porodicu i da živimo jedno za drugo i da dobijemo dete.
(Kurir sport/24sedam)
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega