Momke plaši moja puška

Ivana Maksimović, koja je 4. avgusta u Londonu upucala stotu olimpijsku medalju za Srbiju, kaže za San da se momci iznenade kad čuju čime se bavi, ali da odmah potom konstatuju: „Dobro, znači, s tobom sam bezbedan“.

Srebrna Ivana dodaje da se odlučila za pušku na nagovor svog oca Gorana, olimpijskog šampiona iz Seula, iako se kao mala najčešće igrala pištoljima, kako kaže, „što na vodu što na metkiće“, piše dnevni list San.

Kako izgleda život olimpijske vicešampionke?
- Ne mnogo toga. Navike su mi ostale iste, ljudi s kojima radim, mesta na koja izlazim i ljudi s kojima se družim. Manje je privatnog života, ali to je sve cena slave, pa se polako navikavam i na to da ljudi žele da o meni znaju što više.

Kako si „preživela“ balkon Skupštine i to što je na njemu nastupao pevač Saša Kovačević?
- Jedva. To mi je jedan od najlepših trenutaka u životu. Ta energija, cela nacija slavi sa tobom, zaista neponovljivo iskustvo. A šlag na torti bio je i moj omiljeni pevač koji je slavio zajedno sa nama.

Šta se uz Tozovca pevalo na žurki posle Londona?
- Uz Tozovca, naravno, neponovljivi Miroslav Ilić i Vesna Zmijanac. Ali bilo je tu svega, za svačiji ukus.

Zašto si otišla na pušku, iako ti je mama savetovala da pucaš iz pištolja?
- Želela sam da nastavim porodičnu tradiciju, da budem kao tata. Tata mi je oduvek bio uzor i želela sam da krenem njegovim stopama, iako je mama savetovala pištolj.

Kada je bilo teže, kada si bila ćerka olimpijskog šampiona ili sada kada i sama imaš olimpijsku medalju?
- Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Obe stvari sa sobom nose veliku odgovornost. Ali mislim da je sada malo teže, jer ipak nije lako držati se pri vrhu i biti uvek spreman da ispuniš očekivanja.

Koliko ti je u borbi sa
slavom pomogao tata?
- Tata, naravno, pomaže dosta. Mamini i njegovi saveti mi uvek dobro dođu i rado ih poslušam, mada je u njegovo vreme pojam slava imala malo drugačije značenje. Pažnja i sve sto je medalja donela nisu me promenili, samo se trudim da koliko god mogu sačuvam neke stvari za sebe.

Kako se boriš sa obožavaocima i koja je najsimpatičnija poruka koju si dobila?
- Svi ljudi koji prate moju karijeru i podržavaju me do sada su bili divni. Verujem da će i ubuduće to biti, tako da je lako (smeh). Sve poruke su na svoj način posebne. Ima dosta kreativnih i romantičnih momaka, ali najdivnije dobijam od dečka.

Koliko ti u komunikaciji sa ljudima pomažu Tviter i Fejsbuk?
- Društvene mreže dosta pomažu da ostanem u kontaktu sa dragim ljudima kako u zemlji tako i u inostranstvu. A sada još više jer na jednostavan način mogu da komuniciram sa ljudima koji prate moju karijeru, žele da saznaju nešto više o mom sportu, njima tako mogu da pomognem.

Imaš li neki hobi?
- Slobodno vreme volim da provedem s prijateljima gledajući filmove. Najčešće su to komedije ili ljubavni filmovi. Volim da se opuštam uz muziku i ples.

Da li te se momci plaše, s obzirom na to da si rekla da si kao mlada volela da „pretiš“ puškom?
- Iskreno, ne mogu da se setim da sam to rekla. Nije tu bilo pretnje, već čestog igranja sa pištoljima, što na vodu što na metkiće. Nekako se odmalena videlo da ću poći stopama roditelja. A prve reakcije svih, pa i momaka, kada čuju čime se bavim uglavnom su uplašenost i iznenađenje, ali kasnije se sve pretvori u priču: „Znači s tobom sam bezbedan“ (smeh).

Imaju li tvoj dečko ili devojka tvog brata Marka strah od Maksimovića strelaca?
- To ćete morati njih da pitate. Mislim da nemaju strah, ali i ako ga imaju, dobro se nose s njim.

Novu godinu čekaš u Njujorku?
- To mi je bila jedna od odluka u prošloj novogodišnjoj noći i jako sam srećna sto sam u tome uspela. Novu godinu dočekujem u predivnom gradu, koji sam jedva čekala da upoznam, i to baš u prazničnom ruhu kakav se može videti samo ovde.