ČUVENI ŠAMPION IZAZVAO NESREĆU U KOJOJ JE POGINULO 80 LJUDI: Mračna istina o "samoživoj budali" kojeg su neki prezirali, a pojedini i sažaljevali!

Tri meseca pre svog 30. rođendana u saobraćajnoj nesreći okončao je svoj tragedijama okuržen život.

Jedno je sigruno, bio je sjajan vozač. Bio je jedini koji je mogao da parira po mnogima najboljem vozaču svih vremena, legendarnom Huanu Manuelu Fanđu. Bio je prvi Britanac koji je uspeo da osvoji svetsku titulu u ovom sportu.

Nažalost, pričao o prvom britanskom šampionu ima i svoju mračnu stranu.

Dok je odrastao u ratu razvio je snažnu mržnju prema Nemcima i praktično izgubio strah od smrti, jer je od ranog detinjstva ona bila svuda oko njega.. Ignorisao je opasnost po sopstveni život, imao je opasne hobije, nije znao za tugu, lako je prihvatao gubitak bliskih osoba. Upravo tu leži "opravdanje" za neke kasnije postupke.

1950. godine je počeo da se bavi trkama, bio je okružen nesrećama, smrću kolega i prijatelja. Njegov otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1954. godine, vraćajući se sa jedne trke.

1955. godina ostaće zapamćena kao najsurovija, najsramotnija i svakako najtragičnija godina u istoriji automobilizma.

Hotorn je te godine oboleo od teške infekcije jedinog bubrega koji je imao, i živeo je i trkao se kao da ne postoji sutra, što u njegovom slučaju nije bilo daleko od istine. Takav životni stav, kao i nesvestice koje su bile jedna od pratećih pojava problema sa bubrezima mogli su biti uzrok nastupajuće tragedije.

Kako je se približavao najočekivaniji događaj godine, prestižni Leman, uzbuđenje je sve više raslo. Sve je kulminiralo 11. juna 1955. kada je označen početak trke. Mercedesov supertim bio je sastavljen od Fanđa i Mosa, dok su Jaguar predvodili Hotorn (pobednik Sebringa u okviru Briggs Cunningham tima) i Beb.U drugom 300SLR bili su Fič i Levek, a trku je počinjao Francuz.

Kako su se na Lemanu uz najbrže istovremeno takmičili i sporiji automobili iz drugih kategorija, a i kako je bezbednost ostala nepromenjena od samog začetka trke u ranim dvadesetim godinama, kada je brzina od 100km/h bila vrtoglava, ali neverovatno mala naspram oko 300 km/h koliko su najbrži bolidi uspeli da razvijaju tridesetak godina kasnije, sudari su bili česti. Ali, nijedan sudar neće biti tragičan kao onaj koji niko nije mogao da predvidi. Na kraju 35. kruga, posle oko dva sata vožnje, na ulasku u pit, Hotorn je posle preticanja znatno sporijeg Austin Healeya 100 koga je vozio Lens Meklin iznenada naglo zakočio. To je uzrokovalo niz događaja, od kojih je prvi Meklinovo kočenje posle kog je izgubio kontrolu nad vozilom u koje je udario Levekov 300SLR, pod takvim uglom i pri tolikoj brzini da se kao raketa odbacio i poleteo pravo ka nezaštićenoj tribini.

Usled siline udarca, hauba i prednja osovina odvojili su se od automobila i u letu obezglavljivali ljude u publici koja se do tada tiskala ne bi li imala što bolji pogled na stazu, ali je sada mahnito bežala od automobila-ubice koji se, kako je bio napravljen od magnezijuma, ubrzo i zapalio. U naletu Mercedesa, kao i u požaru koji je usledio, život je izgubilo preko 80 ljudi, uključujući i samog Leveka koji je u nedostatku pojaseva katapultiran iz srebrne strele sa brojem 20. Meklin je čudom prošao samo sa manjim povredama. Fanđo, koji je tada vozio direktno iza Leveka, za dlaku je uspeo da izbegne sudar, čime je obim tragedije minimalno sužen.Dase prolaz ambulantnim kolima koja su odvozila žrtve ne bi otežao, trka je morala da bude nastavljena, ali tu su skandali tek počeli.

Nemci su Jaguaru uputili molbu da istupe iz trke, što su Englezi predvođeni menadžerom Loftijem Inglendom odbili te je Hotorn, uprkos nesreći koju je upravo izazvao nastavio trku, dok je Mercedes iz poštovanja prema Leveku i nesrećnim posetiocima, a na insistiranje bivšeg vojnog pilota Džona Fiča, povukao svoje vozače, uprkos tome što su držali prve dve pozicije.

Kako je bilo i očekivano, Jaguar je odneo pobedu i mnogima ostavio gorak ukus u ustima, jer koliko god da Britanija nije želela da Nemci pokore Leman, nikome nije bio cilj da poraz izgleda ovako. Jedino poštovanje koje je Jaguar ukazao žrtvama je bio izostanak razuzdane proslave pobede, a rodbini poginulih i preživelim žrtvama će zauvek ostati u sećanju prolazak Jaguara sa Hotornom i Bebom u njemu, šampanjcem, lovorikom i trofejom.

Nakon brojnih analiza nesreće mnogi su došli do zaključka da je za nju upravo odgovoran Hotorn, jer su se zbog njegovog poteza mnogi našli u bezizlaznoj situaciji. Čak ako se složimo sa pričom da je sve bio incident, nerećan slučaj, ostala je velika sramota zbog onoga što se desilo nakon toga.

Hotornova beskrupuloznost se i kasnije ispoljavala, posebno u Formuli 1, kada je 1958. pobedio na trci u kojoj je poginuo Muso, pritom mu ne iskazavši poštovanje ako ne kao rivalu, onda bar kao pripadniku istog tima. kada je Fiama Bresči, Musova devojka, došle iz bolnice u hotel u kom je ekipa bila smeštena, zatekla je Htorna i kolegu iz tima Kolinsa kao piju pivo, igraju fudbal i glasno se smeju. Nije ih potresla nessreća i smrt kolege iz tima. Devojka je kasnije priznala da joj je laknulo što šest meseci kasnije nije morala više nikoga da mrzi jer su svi već bili mrtvi.

Ista godina bila je fatalna i za Kolinsa koji je poginuo na Nirbergringu. Odmah nakon toga, po osvajanju titule Hotorn je objavio da završava karijeru. Bio je mlad i svi su bili šokirani, ali nisu znali da je ozbiljno bolestan. Fizički nije bio u stanju da se trka. Lekari su mu davali još najviše tri godine života, a povremeno je gubio i svest.

Ostaće zauvek misterija šta se zaista dogodilo tog 22. januara 1958. godine. Da li je prebrzo ušao u krivinu jer nije mogao da podnese nemački automobil ispred sebe ili je ponovo izgubio svest za volanom...nikada nećemo saznati.

Kurir spor / Autoslavia