Ništa u životu ne dolazi slučajno. Čak iako je zacrtani cilj toliko blizu da ti se čini da ćeš ga svakog trenutka dostići, budi spreman da padneš. Taj pad i koraci unazad, koje ćeš morati da napraviš da bi ponovo čvrsto stajao na nogama, pokazaće da li si rođen za velika dela i pobednička postolja.

Za Petra Đorđića pitanje nije bilo da li, već kada će ostvariti dečačke snove. I baš rečenicu ,,Ništa nije slučajno”, koju je majka toliko ponavljala, istetovirao je kao podsetnik da, koliko god sportski ili životni put bio težak, ne odustaje od svojih želja, principa i uverenja.

Danas, 31 godinu nakon što ga je otac Zoran držao u naručju posle osvojene titule sa Partizanom, u prepunoj hali ,,Pionir”, Petar takođe nosi crno-beli dres. Dan kada je potpisao ugovor doživeo je vrlo emotivno i u velikom intervjuu za sajt kluba priznaje da je imao ,,čudan osećaj u stomaku”.

– Bio je to poseban trenutak za mene. Kada sam u prostorijama kluba video stare fotografije, na kojima je i moj otac, emocije su mi bile pomešane. Osetio sam veliki ponos, sreću, odgovornost i dobio novu motivaciju. Sve oko mog potpisa sa Partizanom se jako brzo izdešavalo, bukvalno u jednom danu, i kada sam ispričao tati, bio je iznenađen, ali me podržao. Nikada mi se nije mešao u karijeru, niti je voleo da priča o sebi. Vrlo je skroman i, kada je postizao velike uspehe, radovao se na takav način da to ne mogu svi da vide. Kada sam kao dete sa strane posmatrao njegovu karijeru, to sam želeo i za sebe i znam sigurno, a mama mi je to i potvrdila, da mu je drago što sam deo Partizana.

Iako mu je rukomet u genima, iskusni levi bek otkriva da mu roditelji nikada nisu nametali sport kojim će se baviti. Otac jeste ,,krivac” što je od malena trčkarao po terenu 40×20, ali ljubav prema rukometu kod Petra je prevazilazila dečiju igru.

– Tata nije voleo da priča o rukometu, niti me je terao da treniram. Jedina dodirna tačka koju sam imao sa rukometom bile su video kasete. Kao golman je stalno gledao kasete posle treninga i voleo sam da gledam sa njim. Kad završi sa kasetom, da je meni i ja sam na svom malom televizoru po ceo dan gledao te snimke. Imao sam stvarno ludačku želju za rukometom, tražio sam da me vodi na treninge kad god može. Brat i ja smo se po kući stalno igrali loptom i jedva smo čekali da završimo domaće zadatke da bismo išli napolje da igramo rukomet ili fudbal. Sa sedam godina sam počeo da treniram i mama je ludela zbog škole jer sam vezivao po 2-3 treninga, igrao i sa mojom generacijom i sa mlađima. Učio sam da bih mogao da prolazim razrede, ali mi to uopšte nije bila interesna sfera.

Neosporan talenat, podstaknut velikom željom i ljubavlju prema rukometu, doveo je Petra do nastupa u Bundesligi i toga da kao 17-godišnjak sa tatom deli teren.

– Mi smo jedini otac i sin koji su ikada igrali zajedno u Bundesligi. U Nemačkoj u najvišem rangu možete igrati tek sa 17 godina i ja sam tada odlučio da odem kod tate u Veclar. Godinu i po dana smo igrali zajedno, a onda je nekoliko utakmica bio moj trener, pre nego što sam otišao u Flensburg. Sa ove tačke gledišta sve je tako brzo išlo. Međutim, sa prelaskom u Flensburg došli su i teški trenuci. U Veclaru sam recimo na poslednjih pet mečeva dao 40 golova, bio sam u odličnoj formi, a onda u Flensburgu osam meseci bukvalno nisam ulazio na teren. Shvatio sam da je to totalno drugi svet, viši nivo profesionalizma, drugi način života. Najbolji danski i nemački rukometaši, superzvezde, igrali su tada u Flensburgu. Teško mi je palo prvo odvajanje od porodice, a pritom sam mesece proveo na klupi.

Sve se promenilo kada je Ljubomir Vranješ preuzeo mesto šefa stručnog štaba.

– Ljuba mi je bio kao drugi otac. Kada sam tek došao u Flensburg on je bio sportski direktor, ali mi je mnogo pomagao. Svakog dana mi je pokazivao nešto, trenirao sa mnom individualno. Kasnije je preuzeo mesto trenera, ali mi ni on nije dao odjednom da igram, nego je sve to bilo na kašičicu, svaki minut sam morao da zaslužim. Tokom moje druge godine u Flensburgu osvojili smo Kup pobednika kupova i u finalu sam dao devet golova. To je bila poslednja utakmica pred pauzu, kasnije smo imali teške pripreme i Ljuba je pred Superkup sa Kilom došao i rekao mi da planira da ja budem prvi levi bek. Bio sam toliko srećan da ne mogu da opišem taj osećaj, a onda sam baš na tom meču povredio ukrštene ligamente. Ceo svet mi se srušio. Bio sam mlad, u punoj snazi, smatrao sam sebe nedodirljivim i mislio da ništa ne može da se desi.

Usledio je potpis za Hamburg, u kom je Zoran Đorđić tada bio trener golmana. Ponovni susret sa ocem u rukometnom svetu, novi klub, novi izazovi, a onda stara povreda, koja je Petra udaljila sa terena na duže staze.

– Bilo mi je mnogo teško nakon prve operacije. Posle 2-3 meseca osetiš se kao da te ceo svet zaboravio. Tokom oporavka sam potpisao za Hamburg jer sam imao baš dobru ponudu i tata je bio tamo, iako mi je bilo žao što ostavljam Ljubu koji je toliko uradio za mene. Prošlo je manje od pola godine kada sam doživeo povredu istog kolena i morao ponovo na operaciju. Doktor je rekao da moram duže da odmorim i da bi treća operacija već predstavljala ozbiljan problem. Iskreno, pomislio sam da je to kraj moje karijere, a imao sam tek 22 godine. U tom periodu rodila se Klara, moja ćerka, i ja sam opet verovao da mogu da se izdignem psihički i napravim nešto veliko na rukometnom terenu. Kasnije sam se vratio u Flensburg, ali je Ljuba otišao u Vesprem i nisam hteo da ostanem bez njega. U Meškov Brestu sam na neki način vratio karijeru, igrao dobro i ponovo privukao pažnju.

Lisabonsku Benfiku, narednu destinaciju na rukometnoj mapi, Petar je odabrao sa željom da sebi da malo oduška. Da održi formu i odmori glavu od dvocifrenog broja profesionalnih sezona, koliko je imao iza sebe, ali je u portugalskom gradu pronašao ono što finansijski mnogo bolji ugovori nisu mogli da ponude.

– Hteo sam da odem u Lisabon na godinu dana i da se vratim u Nemačku. To je bio plan. Međutim, u Benfici sam prepoznao projekat koji ima veliki potencijal da uspe. Moja porodica i ja smo pronašli mir, a ja sam opet gajio neizmernu ljubav prema rukometu, jer sam bio ispunjen i na privatnom planu. Odlučio sam da ostanem posle tih godinu dana, iako su neke ekipe iz Nemačke nudile neuporedivo bolje finansijske ponude. Meni taj mir i ljubav ništa nije moglo da plati. Igrao sam odlično i video put kojim želim da idem. Posle svih uspona i padova u karijeri, sezona 2021/22 je bila magična, krunisana trofejom Lige Evrope.

Momenat kada je zagrlio decu i suprugu posle osvajanja pehara popularni Paša pamtiće do kraja života. U oproštajnom video snimku, u kom se Benfika krajem decembra 2023. zahvalila srpskom beku za svaki gol (a bilo ih je preko 1.000), jedan od kadrova jesu suze radosnice i deca u čvrstom zagrljaju, zajedno sa trofejom koji je najveći uspeh u istoriji portugalskog rukometa.

– Sav sam se naježio sada kada ste me podsetili na taj trenutak – priznaje Petar uz blagi osmeh, pokazujući ruke. Uvek sam se pitao zašto sportisti plaču i ja sam prvi put u životu doživeo takve emocije nakon osvajanja Lige Evrope. Toliko sam plakao da me je supruga pitala da li je sve u redu sa mnom. Tolika radost, olakšanje, neverovatan osećaj koji nikada neću zaboraviti. Pritom sam bio najbolji strelac takmičenja. U tom momentu sam pomislio da mi je Bog možda vratio za sve ono što sam verovao da će biti, što nisam odustao. Uvek sam smatrao da loša iskustva čine čoveka jačim. U trenutku bude bolno i teško ti je da shvatiš zašto se nešto dogodilo, ali sve u životu ima svoje zašto i kako.

Iako je odrastao i profesionalnu afirmaciju stekao u Nemačkoj, nastup za reprezentaciju Srbije nije se dovodio u pitanje. Dres ,,orlova” je još jedna stavka u karijeri na koju je posebno ponosan.

– Debi za nacionalni tim se ne zaboravlja. Igrali smo protiv Grčke u Zaječaru, a selektor je bio Jovica Cvetković. Imao sam 18 godina i bio najmlađi u ekipi. Posle toga smo išli na Mediteranske igre koje smo osvojili. Dao sam četiri gola u prvoj utakmici, znate šta je to bilo za mene – uz osmeh se priseća doskorašnji reprezentativac Srbije. Sanjao sam da, kao tata, igram za zemlju u kojoj sam rođen i srećan sam zbog svakog nastupa koji sam upisao. Posle Evropskog prvenstva u Nemačkoj sam odlučio da više ne igram za nacionalni tim iz privatnih razloga, prvenstveno zbog dece. Klari je rođendan 18. januara, a ja sam godinama unazad tog dana bio na okupljanjima, prvenstvima… Došlo je vreme da mesto prepustim nekom mlađem.

Priliku da prvi put živi i igra rukomet u Srbiji nije želeo da propusti, pa je krajem 2023. godine potpisao ugovor sa Vojvodinom.

– Život u Srbiji je bio moja velika želja. Hteo sam da mi deca odrastaju ovde, da imaju jedno mesto koje će zvati kućom. To se ostvarilo kada sam iz Benfike prešao u Vojvodinu, ali na ljudskom planu stvari nisu išle u pravcu kojim je trebalo. Možda sam ja odrastao u nekom drugom sistemu, odgajan na drugačiji način, sa nekim drugim vrednostima i mislim da je bolje što smo se rastali i krenuli svako svojim putem. Naravno da se plasira priča da sam zbog Partizana otišao iz Vojvodine, ali nije tako. Poziv kluba sam dobio tek nakon što sam stavio tačku na saradnju sa Novosađanima.

Petar je rođen u Šapcu 1990, a tri godine kasnije porodica Đorđić se preselila u Francusku. Selidba iz Šamberija u Nemačku, za koju ga vežu sećanja iz detinjstva, prvi rukometni koraci i odrastanje, usledila je 1997. Ipak, posebnu ljubav uvek je gajio prema gradu kraj Save, u kom je provodio raspuste i sa 16 godina upoznao suprugu Jelenu.

– Cele godine sam čekao i razmišljao samo o tome kada ćemo doći u Šabac. Mentalitet ovdašnjih ljudi je drugačiji i ja sam šest nedelja provodio na poljani ili kod druga. Nisam ulazio u kuću. Kao klinac sam baš teško proživljavao povratak u Nemačku na kraju raspusta, a kada sam se zaljubio u Jelenu, to je tek bilo ludilo – priseća se Paša uz široki smeh. Jako sam ponosan na to što smo zajedno ostvarili sve snove i stvorili porodicu. Kao da mi ju je Bog poslao. Jesam bio vrlo talentovan za rukomet, ali je tada u 15-16 godina društvo počelo da mi odvlači pažnju. Kada smo počeli da se zabavljamo, znao sam da je jedini način da što brže počnemo da živimo zajedno, da ja uspem u rukometu i samo sam ka tome težio.

Supruga Jelena ujedno je ,,krivac” za prvu tetovažu, zbog koje je Petar morao da slaže za godine.

– Imao sam 16 godina kada sam uradio prvu tetovažu i sreća je da sam bio visok, pa sam izgledao starije. Zapravo, Jelena i ja smo zajedno otišli da se tetoviramo, roditelji naravno nisu znali za to. Hteli smo da istetoviramo početna slova naših imena, pa sam zamolio pokojnog dedu, koji je umeo baš lepo da crta i piše, da od ćiriličnih P i J osmisli nešto što ćemo uraditi kao tetovažu. Nacrtao je, ali je izgledalo kao T. Tek posle sam shvatio da je deda i sebe ubacio u tetovažu, pošto se zvao Tomislav (smeh). Kasnije sam ređao tetovaže kao puzle, ali sam se smirio, poslednje dve godine nisam uradio nijednu. Poslednje što sam istetovirao je slika sa decom i Jelenom na terenu nakon osvajanja Lige Evrope sa Benfikom. Videćemo da li će na tome ostati. Mora nešto da se desi da bih imao povod – ističe levi bek crno-belih, nadajući se da će sa sadašnjim timom napraviti uspeh vredan novog obeležja.

Prisećajući se detinjstva, najlepših uspomena i svih uspona i padova u životu, jedna reč je zajednička asocijacija za sve – zahvalnost. Da može da vrati vreme, ama baš ništa ne bi menjao, jer je sve odluke, bile one sportske ili životne, doneo iz punog uverenja da čini pravu stvar.

– Ako čovek nema zahvalnost, koliko god materijalno bio imućan ili uspešan na bilo kom polju, neće biti srećan. Tako učim i svoju decu – da sve što rade u životu, rade s ljubavlju i verom u sebe. Da budu iskreni i prema sebi i prema drugima, da imaju poštovanje i razumevanje za svakoga. Važno mi je da mi deca budu lepo vaspitana i da nauče prave vrednosti. Čime god da se u životu bavite, na kraju je najvažnije kakav ste bili čovek. Imaće moju podršku u svemu, ali želim da na prvom mestu izrastu u dobre ljude.

A kakve su šanse da se porodična tradicija nastavi i da u budućnosti još jedan član porodice Đorđić obuče crno-beli rukometni dres?

– Žao mi je, moraću da vas razočaram, jer je Mateja samo jednog dana došao kući i rekao ,,Tata, hoću da budem fudbalski golman” (smeh). Otac mi je bio golman, brat isto, tako da je tata radosno zaključio da su geni čudo. Čak ima neke pokrete i reflekse karakteristične za golmane, iako niko nikada sa njim nije radio na tome niti mu pokazivao bilo šta. Klara trenira odbojku i oboje će imati moju punu podršku za koji god sport da se opredele. Ako je to ono što žele, kao što sam ja od detinjstva znao da ću život posvetiti rukometu, želim im da prate tu ljubav i strast.

(Kurir sport/RK Partizan)