EKSKLUZIVNI KURIROV OLIMPIJSKI SERIJAL - DUŠAN I OGNJEN FILIPOVIĆ: Živeli smo za kajak
Kada sa Ognjenom Filipovićem, sinom jugoslovenskog kajakaša i olimpijca Dušana, pričate o iskustvima sa Igara u Sidneju i Atini, na kojima se nadmetao, osetićete ogroman ponos.
Kada priča o pokojnom ocu, Dušanu, učesniku Igara u Minhenu Ognjen ne propušta priliku da kaže:
"Ćale je bio veoma uspešan i u vreme kada se takmičio imao je dva ozbiljna konkurenta, Milana Janića (sa kojim je na Mediteranskim igrama uzeo srebro) i Mirka Nišovića. Bio je zaljubljenik u kajak i sećam se da mi je pričao, kako je teroristički napad u Minhenu, kada je poginulo 11 izraelskih sportista, bio jako veliki udarac za sve u olimpijskom selu. Mogu slobodno da kažem, da su Dušanovi rezultati ono što je i mene guralo u čamac, jer sam kao mali probao više sportova. Sada znam da sam sa ozbiljnim veslanjem počeo kasno", kaže Ognjen.
Dok priča o rezultatima i tome, kako je posle Janića, Ljubeka i pauze od jedne decenije postao prvi finalista nekog velikog takmičenja Ognjen kaže:
"Nisam kroz priče shvatao koliko su Igre veliki izazov. Radio sam ono što volim i odmah posle vojske kada su treninzi postali ozbiljniji a rezultati bolji shvatio da imam potencijal, ali da od veslanja ne mogu da živim. Danas je bar to mnogo bolje, jer se tačno zna koliko vredi koji rezultat i svi koji sednu u čamac imaju pred sobom saznanje šta im donosi uspeh na velikom takmičenju. Kada sam se ja takmičio sve je bilo dosta amaterski, dokazivao sam se ocu Dušanu i sebi želeći da ga nadmašim."
A onda...
„Onda sam se 1997. u Kanadi plasirao u finale Svetskog prvenstva, a godinu dana kasnije uzeo medalju i normu za Olimpijske igre u Sidneju. Sećam se da me je otac tada hrabrio da pokušam da odem na Igre, iako smo obojica znali da će to biti ne samo sportski već i finansijski napor. Radili smo, išli na takmičenja i došlo je vreme da se krene u Australiju.“
Je li Sidnej promenio odnos prema velikim takmičenjima?
"Svakako, iako moram da priznam da mi u momentu kada smo se plasirali u Sidnej to i nije bilo prilično važno. A opet, kad smo otišli tamo, sve se promenilo. Atmosfera, otvaranje, plasman u finale... To treba doživeti, iako su trke na Igrama, lakše nego na veslačkim takmičenjima u Evropi ili svetu, jer mnogo postava ne izbori normu za Igre. Mesec dana smo bili u drugom delu sveta i uživali do povratka u tužnu realnost kajaka kod nas. Teško mi je bilo što sam tamo išao bez oca.“
Posle Sidneja na red je došla i Atina?
"I mnogo toga između, pa i to da sam hteo da prestanem sa takmičenjem. Onda smo Nikola Zorić i ja opušteno bez pritisaka izborili plasman u Atinu i tamo imali peh, jer nismo ušli u finale. Ali sve to nije toliko, bitno koliko činjenica da smo se spremali bez novca.“
Peking je izostao.
"Nažalost. Sve je teklo kako treba do 13. februara 2007. godine. Trenirali smo, a tate sledećeg dana više nije bilo. Umro je. Mi smo nastavili još malo dok nas je nosio motiv da se dokazujemo. Nismo uspeli i ja sam se polako povukao iz te priče. Danas jedan od mojih sinova Strahinja sa 11 godina ima dobre rezultate i podseća na deda Dušana i mene."
"S PREDSTAVNICIMA KOMPANIJE ZIĐIN O DALJOJ SARADNJI" Vučić posle sastanka: Posebno smo se osvrnuli na ekonomski značaj projekata i otvaranje novih radnih mesta