Neće nas nešto u Riju. Čak se i vreme pokvarilo, po ceo dan lije kiša. Nadvili se crni oblaci nad srpskim sportistima u svakom smislu.

Al‘ ko što reče Boban Zdravković, pojaviće se i duga. I mi je čekamo ovde, pa da nam konačno svane. A dotad ćemo da kisnemo. Htedoh vam reći da ne očajavate previše što ostajete budni do kasno ne bi li vas obradovali košarkaši, vaterpolisti i ostali. Biće to sve OK.

Nama već jeste, mislim, kome ne bi bilo u Riju? Progovorio sam portugalski na nivou onog od pre dve godine, sve me razumeju. Čak sam i telefon dopunio u prodavnici. Dado mi kaže da sam car, on ih ništa ne razume.

Što jes‘, jes‘, on ćuti i nosi aparat sa sobom. Dosad nas je tim aparatom vadio nekoliko puta kad Gojko i ja nismo imali dobre priče. Slika, a nervira se što nije uradio još bolje. Valjda i njega nerviraju slabi rezultati, pa se ljuti na sebe.

Baš smo u sredu uveče hteli da si damo oduška posle četiri poraza u kolektivnim sportovima, al‘ ne vredi. U 10 smo se vratili u sobu. On drema, ja pišem ove redove. Ni kajpirinju nismo popili, a nudili nam na Kopakabani. Ne ide, jebeš ga. Al‘ krenuće i to... ko duga.

Nego, zaboravih da vam ispričam. Odemo Dado i ja na asai, Gojko nešto smlaćen, ostao u sobi, kad ono neki naš tip. Kaže da je iz Skoplja, živi na relaciji LA-Majami-Rio. Baš mu loše, mislim se. Zove nas u subotu na žurku, okuplja sve Balkance u Riju.

Gde ćeš, bre, čoveče bedu na vrat sebi i Brazilcima da navlačiš. Zahvaljujemo se na pozivu i smišljamo šta nam je sutra raditi. Urednik sportske Goksi nas hvali, ne smemo da ga izneverimo. Ajd‘, uzdravlje...

Milan Rašević, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika