Kao što vam pre neki dan napisah, Dado i ja smo posle dve godine ponovo u Riju. Za razliku od Svetskog prvenstva 2014, ovog puta smešteni smo na Kopakabanu, o kojoj ne bih trošio previše reči.

Istina je, lokacija je daleko bolja nego pre dve godine, ali ima nešto za čim smo žalili svih ovih dana koliko smo na Olimpijskim igrama. Nedaleko od hotela u kojem smo odseli pre dve godine je prilično neverovatan deo grada, koji noću vrvi od ljudi i glasne muzike.

Lapa... Ta četiri slova odzvanjala su nam u ušima kao što je Petru Cvetkoviću u glavi bila Jagodinka Simonović. Ali, avaj... Obaveze i lokacija sada nam nisu dozvoljavale da još jednom kročimo u Lapu. Sve do preksinoć.

Naoštrili se nas trojica, kad shvatimo da je devet uveče i da nemamo para, a da nijedna menjačnica ne radi. OK, pokušaćemo u nekom od hotela, ali niko ni da čuje. Na kraju nam zamene po očajnom kursu, al‘ šta da se radi - sve za Lapu.

Sat vremena kasnije, eto nas. Kao da je vreme stalo, ništa se nije promenilo. Hiljade ljudi na nekoliko uzdužnih i poprečnih ulica. Neko u kafićima, neko u restoranu, neko u klubovima, ali većina na ulicama. Trešti muzika odasvud, verovatno mi zato moja Maja stalno kaže da sam gluvi deda. Šta će, ne zna žena kakva ludnica je u Lapi.

Ostali smo nekoliko sati, evocirali uspomene i popili nekoliko pića. Naravno, nismo propustili priliku da skoknemo do kraja u kom se okupljaju transvestiti. Izgledaju isto ko ove naše starlete u rijalitijima, mada su im silikoni bolje urađeni. Paze ljudi na izgled, mora da se živi od toga.

I posle malo težeg ustajanja sutradan ujutru, nisam žalio ni zbog čega. Vratili smo se u Lapu, makar na nekoliko sati. Vredelo je.

Milan Rašević
pomoćnik glavnog i odgovornog urednika