Porodica Marinković, najstariji Bojan, supruga Nataša i sinovi Boris i Filip, prati „orlove“ na skoro svim sportskim događajima

Na tribinama sportskih borilišta tokom OI u Rio de Žaneiru prisutan je zavidan broj naših zemljaka. Posebno kad je neko od srpskih sportista na borilištu.

Dok čekamo da počne jedna vaterpolo utakmica, kraj nas prolazi četvorka sa srpskom zastavom. Prilazimo i upoznajemo porodicu Marinković - Bojana, Natašu i blizance Borisa i Filipa. Nataša odlučuje da Bojan govori u ime porodice.

Otkud ovako daleko od kuće?
- Mi smo ovde od 1998, 1999. To je ono vreme koje nije bilo „baš nešto“ kod nas. Počeo sam da studiram, pa je došla magistratura i tako do 2003. Bio sam stipendista ovde i te godine sam počeo da radim na fakultetu, a pet godina kasnije postao sam profesor. Pre toga sam radio na fakultetu u Beogradu kao asistent. Nataša je studirala ekonomiju, počela je da radi godinu pre mene i sada je direktor u jednoj ovdašnjoj firmi. Sinovi su nam se rodili 2005.

Njih dvojica su u sportskim vodama?
- Da, Boris trenira vaterpolo u Flamengu, a Filip trenira tenis.

Dočekali ste da vidite brojne sportiste Srbije u Riju.
- Da. Gledali smo, naravno, vaterpolo, prvi meč s Mađarima. Imali smo tu, da kažem, nesreću da nismo pobedili, nego smo videli onih 13:13. Sada gledamo ovu utakmicu s Japanom. Naravno, gledali smo i tenis. Na njihov rođendan, 9. avgusta, ceo dan bili smo na tenisu, gledali rukomet i mačevanje. Imamo još karte za vaterpolo finale, pa se nadamo da će u njemu igrati Srbija.