NOVAK ĐOKOVIĆ OTVORENO PRVI PUT O SVEMU: Lekovi su mi samo odlagali bol, ali ništa nisu pomagali!

Novaka možemo najaviti i samo nadimkom u Srbiji i u celom svetu. U tenisu je osvojio sve što se može osvojiti. Proveo je 223 nedelje na 1. mestu ATP liste.

Tim rečima Novak Đoković je najavljen u emisiji "Da, možda, ne" Olivere Kovačević, koja je emitovana večeras na RTS-u, gde je govorio o mnogim temama iz karijere, ali i privatnog života.

U studio u Košutnjaku ušao je uz muziku iz filma "Roki", iako je adekvatna bila možda i muzika iz Povratka Džedaja. Sky Walker, ima svoj mač, dok Đoković ima teniski reket. Ali nekako priča o Rokiju je priča o čoveku koji se diže sa margine. Borac za pravdu. Negde ta priča liči na Novakovu priču, na nekoga iz Srbije ko je otišao na veliku pozornicu.

- Pa ima sličnosti. Prosto iz razloga što Roki pokušava da osvoji svetski tron u sportu kojim se bavi i koji je zavoleo i postaje šampion naroda, a ostaje skroman na zemlji, blizak ljudima. Nastavlja svoj svakodnevni život uprkos uspesima, onako kako se odvija i do tog trenutka. Ne zaboravlja na prave životne vrednosti, na prava životna načela. Tako da to je nešto sa čime se ja poistovećujem. Doduše, on koristi svoje svoje pesnice kao oružje, ja reket. Tako da ne moram toliko mišićav da budem - rekao je Novak.

Leto je bilo uspešno za Novaka, sa nekoliko turnira za redom koji su predstavljali veliki uspeh.

- Jedan deo mene je znao da je samo pitanje trenutka kada ću da napravim veliki uspeh i kada ću opet sebe staviti u poziciju da se borim za grend slem i da budem takođe u prilici da se borim za broj 1 u svetu. Iskreno, kada sam se vratio sa novim-starim timom, sa teniskim trenerom Marijanom Vajdom i sa Gebhardom Gričom, kondicionim trenerom. Seli smo u aprilu ove godine i razvijali strategiju i dugoročne i kratkoročne planove i u tom rasporedu, i u tom planu, je bilo da ću negde oko US Opena otprilike dostići svoj vrhunac forme. Na radost i prijatno iznanađenje svih nas, vrhunac forme je došao već na travi u Kvinsu, i osvojio sam Vimbldon. To je prekretnica i nešto što mi je mnogo trebalo u tom trenutku. Godinu i po dana sam imao oscilacije i u rezultatima i igrački pronalazio sebe na terenu. Imao sam operaciju i odsustvo sa terena 6 meseci.

Na pitanje šta je bio najveć problem, Novak je objasnio da je sve krenulo od Rolan Garosa.

- Rolan Garos je bio šlag na torti i turnir koji je bio dugo priželjkivan i stvarno godinama sam bio nadomak osvajanja turnira. Izgubio sam tri finala do tog turnira 2016. godine. Mislim da zbog tog očekivanja i pritiska koje sam sam sebi pre svega postavio, pa naravno i svi ostali, da je prosto taj naboj energije bio toliko veliki i naravno da me je iscrpelo. Prosto, emotivno više nisam imao u svom rezervoaru dovoljno energije da se takmičim na visokom nivou. Slušao sam priče bivših šampiona i ljudi koji su bili u tim istim patikama, i u tim istim situacijama, koji su govorili o tome da pre ili kasnije udariš glavom o zid, prosto rečeno. U emotivnom smislu govoreći. Da kada ostvariš sve svoje snove i kada postigeš određen uspeh i kada dodješ u taj stadijum karijere da se jednostavno zapitaš šta dalje?

Javio se problem sa motivacijom i takmičarskim nabojem.

- Mislio sam da nikada neću ući to stanje uma, međutim prevario sam se, bilo je baš tako. Međutim, sačuvao sam volju za radom, treninzima. Radio sam u istoj meri koliko sam radio i do tada, čak i više zato što sam hteo kroz trening i kroz taj napor da pronađem ponovo taj neki žar da se takmičim. Meni nije nedostajalo te neke strasti prema tenisu i prema bavljenju tenisom i treningom. Odlazio sam na treninge i bio sam redovan, bio sam disciplinovan, kao što je to slučaj celog mog života i cele moje karijere, ali prosto kada sam ulazio na teren da se takmičim, kada sam čuo sudiju da zove rezultat, tada sam imao prekid filma. Ne mogu u potpunosti to dočaram, jer ni ja nisam bio u potpunosti spreman na to. Bio sam uveren poznavajući sebe, da do toga nikada neće doći, jer ja stvarno da tada sa motivacijom i inspiracijom nikada nisam imao problem. Nisam morao nikada sebe da poguram, prosto znam jasno šta mi je cilj kada sam na terenu, da se taktički spremim da znam šta treba da izvedem na određeni način kako bi ishod meča bio onakav kakav je priželjkivan.

U tom periodu dogodio se Rio de Žaneiro i Olimpijske igre.

- Sada kada bih vratio vreme, a ne volim to da radim, jer se u životu ne kajem ni za šta, jer verujem da se sve u životu dešava sa razlogom i da su tu lekcije za nas da se nauče, ali da sam stvarno mogao da donesem bolje odluke u nekim trenucima - verovatno jesam. Na primer, posle Rolan Garosa, Rio je došao i tu sam bio na vrhuncu. Imao sam osvojene grend slemove iza sebe. Bio sam broj jedan na svetu, apsolutno dominantan. Došao sam tamo i dva dana uoči meča sam imao povredu levog zgloba i onda sam u tom kratkom periodu na sve moguće načine pokušavao sa svim medicinskim osobljem i lekarima i ortopedima da nađem rešenje kako bih se oporavio i dao svoj maksimum.

Povredu zgloba na levoj ruci Đoković je tada doživeo prvi put u karijeri.

- Kada se sve to završilo, kada sam imao malo više vremena da se osvrnem na sve i da malo razmislim zašto su se određene stvari desile, zaključio sam da sam se previše zaleteo, da sam previše hteo. Da sam izgoreo u toj nekoj želji, i da sam na neki način odstupio od onog ritma planiranja treninga, oporavka i optimalne pripreme, od te formule koja je idealno funkcionisala, perfektno do tog trenutka. Odstupio sam od toga, zato što olimpijska godina je uvek verovatno u rasporedu najteža godina, jer imate isti broj turnira, s tim što imate i OI koje imaju posebnu težinu. I onda morate posebno da se spremate za to, a nemate vremena zato što OI uvek upadaju u tom zgusnutom periodu godine između Vimbldona I US Opena gde imate još nekoliko velikih turnira, tako da je sve u svemu to bila jedna velika lekcija. Verovatno je trebalo posle US opena da završim sezonu. Možda čak i posle OI, ali uspeo sam da se nekako osposobim za US Open. Igrao sam finale, to je izvanredan rezultat, ali sećam se jako dobro tog turnira. Tu sam izvukao poslednje atome tog žara i te mentalne snage za takmičenje, posle čega sam bio kao izduvan balon i jedini razlog zasto sam nastavio da se takmičim do kraja sezone i da igram turnire, je zbog toga što je Marej uhvatio zalet i što mi je bilo ugroženo prvo mesto. Zapravo, dozvolio sam drugima da utiču na mene da treba da nastavim. Ja sam osećao duboko u sebi da treba da stanem, deo ljudi pored mene takođe je bio podrška. Pogotovo moja supruga i roditelji su govorili da treba da stanem. Međutim, naravno, niko ne može da odlučuje umesto mene.

Ipak, Novak je odlučio da stane naredne godine.

- To je bilo prošle godine i to nisam ja odlučio, nego je odlučila viša sila, i moje telo, jer prosto, lakat nije više mogao da izdrži te napore. Lakat je naravno bio taj jedan problem koji je postojao, i bio je tekući dve i po godine. Na pitanje zašto toliko dugo, odgovor je jednostavan. Kao profesionalni sportista vi se nosite sa odeđenom merom bola i nivoom bola i to morate da prihvatite. Međutim, tačno znate i imate osećaj kada taj bol prevazilazi neku granicu i kada vas onemogućuje da pružate neki svoj maksimum. Meni je počelo to da se dešava početkom 2016. godine. Ja sam inače protiv lekova, pilula itd. Uvek se trudim da nekako radim najviše na preventivi umesto na lečenju. Bolje je sprečiti nego lečiti, kako kažu. Ali, prosto u tim trenucima, da bih nastavio da igram na tom nivou, kada je već krenula sezona, morao sam da donesem odluku. Ili ću napraviti pauzu i adekvatno se posvetiti tom problemu, ili ću nastaviti sezonu sa antiinflamatorim lekovima. Ja sam izabrao ovu drugu opciju i na neki način znam da je to bilo u tom trenutku neophodno da bih nastavio da igram, ali kada gledam stvari iz ove perspektive nije bila ispravna odluka za moje zdravlje. Naravno, uzimajući u obzir ceo taj redosled nakon toga, tih godinu i po dana, šta se sve dogodilo, verovatno ne bih napravio tu odluku jer je pauza bila neminovna, pre ili kasnije.

Lekovi su samo maskirali uzroke povrede.

- To je bilo maskiranje simptoma. Bola nije bilo, jer je bio prigušen, ali situacija se u laktu pogoršavala, a da ja to nisam znao zato što to nisam osećao. Bol je signal tela da se nešto dešava unutra što treba da se adresira. Ja na to nisam gledao tako u tim trenucima i naučio sam lekciju težim putem.

Usledila je operacija.

- To je bila moja prva i nadam se jedina operacija u životu. Nisam ljubitelj operacija i noža pravo da vam kažem. Znam da je u nekim situacijama to prosto neophodno. Da kažem neizbežno. Ali sam se trudio na sve moguće načine da to izbegnem i onda sam uzeo pauzu 2017. u junu, posle tog VImbldona kada sam predao četvrtfinale. Tada sam prosto osećao veliko rasterećenje i olakšanje, zato što sam duboko u sebi znao da će taj trenutak doći pre ili kasnije I da je prosto morao da se desi i onda kada se desio konačno, kada sam bio onemogućen da držim reket u rukama, onda sam shvatio u stvari da je preda mnom jedna višemesečna pauza. Rekli su mi da mogu eventualno nakon 3 meseca da se vratim na turnire, ali sam odlučio da uzmem 6 meseci bez turnira, prosto zato što mi je trebalo isto malo pauze i da napunim baterije, emotivno i malo psihički. Trebao mi je neki svež početak. Onda sam posetio najbolje ortopede u Srbiji, Severnoj Americi i širom sveta. Svi su me savetovali da operacija nije neophodna, i da prosto treba da sledim neki određeni protokol koji mi oni prepišu. Da bi se na kraju, kada sam se vraćao za novu sezonu, bol ponovo pojavio i tu je onda krenula frustracija zato sto sam uzeo 6 meseci vremena za pauzu, uveren od strane svih doktora da je to bilo dovoljno vremena za oporavak.

Zahvat je obavljen u Švajcarskoj.

- Upoznao sam čoveka iz Švajcarske koji je ortopedski hirurg i koji mi je rekao da ne moram odmah to da radim, ali da je bolje što pre da se toga rešim, i na kraju sam i njega odbio i otišao u Australiju, i opet igrao pod bolovima. Bilo je to na početku ove godine. Kada sam se vratio iz Australije onda mi je bilo jasno i prosto morao sam to da uradim. Posao je obavljen uzgred vrlo dobro, jer sam se vrlo brzo vratio na teniski teren. Po mnogim stručnjacima, možda prebrzo. Agasi i Radek, i doktori i familija, niko nije bio za to da se ja vratim u tom trenutku. Samo ja jesam! Ali, sada vidim da je to bila greška. Ali, ne bih ništa menjao zato što su stvari upravo onakve kakve bi trebalo da budu i upravo zbog tog celog procesa i svega što se izdešavalo ja sam danas tu gde jesam i to je prosto tako.

Saradnja sa Agasijem je u tom periodu prekinuta.

Ostali smo u odličnim odnosima i nismo nijednog trenutka imali zvaničan ugovor, kako je inače običaj sa ostalim trenerima. On ima puno obaveza, ima porodicu, prati svoju decu, ima i fondaciju. Agasi je poseban čovek koji mnogo voli da razgovara i pronađe suštinu u svemu, što meni ne smeta jer ja isto volim da pričam. Pomogao mi je da pronađem uzrok svega, kako da se nosim sa određenim odlukama i emocijama. I stvarno je fantastičan čovek u svakom pogledu. Ali, kako je Agasi rekao: Previše puta smo se složili da se ne slažemo. I nema problema među nama, ali se profesionalno nismo složili.

Došao je trenutak kada je Novak posumnjao u sebe, u dalji tok karijere.

- Prvo sam to rekao sebi, a onda I ljudima oko sebe. Svi su bili zatečeni, jer u tim trenucima nisam bio siguran u ono što pričam, i svako od nas kao čovek, nezavisno u kojem je polju delanja, prolazi kroz takve trenutke. Posle operacije prolazile su mi kroz glavu mnoge misli i emocije koje nisu bile najsjanije. Najgore je kada kada preovladava sumnja u odnosu na veru i na optimizam da stvari treba da izgledaju pozitivno. Ne stidim se takvih trenutaka i moje krhkosti. Ali moj otac, majka i žena su verovali uvek u mene. Moja braća i tim. Imam ogromnu zahvalnost za ljude koji me okružuju, pogotovo moja majka koja je stub familije i nosila je četvoricu muškarca na svojim leđima, kao i otac koji mi je trasirao put i dozvoljavao mi da ispunim svoje snove.

Sa suprugom je otišao na planinu kod Marseja i tu se ponovo upalila žar prema tenisu.

- Odlazak na planinu je bio izvrstan. Moja supruga nakon trudnoće nije imala vremena da se posveti sebi i nije bila u treningu, ali je ipak planinarila sa mnom četiri sata, i to je bio momenat kada smo se zbližili i kada smo ostvarili još jaču vezu. To putovanje od pet dana je donelo neku vrstu ispunjenja ponosa i snage. A to putovanje nas je dodatno zbližilo, što nismo imali od kako smo postali roditelji. Taj trenutak je bio najveća prekretnica gde se sve vratilo u paketu.

Đoković je pričao i o tome koliko mu je bilo bitno što je Stefan bio na tribinama na Vimbldonu i bodrio ga.

- Mnogo mi je značilo, i inspirisalo. Kada postanente roditelj svet vam se okrene naopačke. Kada smo postali roditelji otključala se ta jedna nova dimenzija ljubavi u nama. Dolazim sa treninga, ostavljam reket sa strane i ne razmišljam više o tenisu. Tada skidam odelo tenisera i oblačim odelo roditelja. Za mene kao oca je najbitnije da imam kvalitetno vreme sa svojom decom, i za moju suprugu, i beskrajno sam joj zahvalan što pokušava da organizuje naš zivot kod kuće i na putu tako mogu da se posvetim deci dovoljno i pored tenisa.

Na temu ishrane, i fame u Srbiji u vezi sa tim šta Novak Đoković jede, Nole je kratko rekao.

- Kao profesionalni sportista zavisim od onoga kako se osećam, koliko energije imam da li sam dovoljno snažan, eksplozivan i brz.

Jedno od pitanja odnosilo se na to ko sada pere čarape, uz aluziju na izjavu njegove majke Dijane da je to činila godinama, mučeći se da skine šljaku sa odeće.

- Mene je majka učila da sam perem svoje čarape. Na juniorskim turnirima nije bilo novca čak ni za onaj žeton za mašinu. U jednom hotelu u gradu u Francuskoj, lavabo je bio u spavaćem delu sobe, čak ne ni u kupatilu. Mi smo čarape tu prali, a onda ih sušili na uličnim banderama, da je čak I policija dolazila da nam kaže da to ne radimo.

Novak je pomenuo i da vozi "Tesla" automobil najviše zbog Nikole Tesle.

- Samo zbog njega, mada je i ekološki auto, ali sa druge strane najviše zbog njega. Tesla je naše gore list i najgenijalniji um svih vremena. Ja stalno tražim ljude koji su reproducirali lik i delo Tesle. To mi je hobi. Ono što me najviše oduševljava kod njega nije samo to što je bio toliko skroman i normalan, i što je sve svoje izume podredio evoluciji čovečanstva, a nije to uradio iz materijalnih razloga.

Đoković je svirao saksofon u studiju, istakavši da njegovu pasiju prema ovom instrumentu ne dele svi ukućani, pogotovo kada je sviranje na amaterskom nivou, kao što je slučaj kod njega.

- Saksofon mi je oduvek bio najprivlačniji jer se uklapa u sve. Još od srednje škole me je fascinirao.

Novakova Fondacija svake godine pomaže veliki broj dece širom Srbije, na šta je Đoković ponosan.

-Moja uloga je da kroz sport i filantropski rad promenimo sliku u društvu. Mene najviše zanimaju deca i time se bavimo kroz fondaciju još od 2010. godine. Naša misija je da im obezbedimo bolje uslove za rani razvoj tokom predškolskog doba.

Među brojnim temama, Nole je pomenuo i naredne Olimpijske igre.

- Tokio je jako blizu, i mislim da ću se te godine uoči Igara bolje spremati za to takmičenje. Možda i neću da igram neke turnire da bih se što bolje spremio za dobar plasman na OI 2020.

Kurir sport

Foto: Printscreen