SRPSKI TENIS PONOSNO NASTAVLJA DALJE: Tuga na oproštaju zlatne generacije! Srbijo, ne brini, biće još SREĆE! (KURIR TV)

Retki su bili predstavnici medija kojima doživljaj sa konferencije Dejvis Kup reprezentacije Srbije nije bio najteži u njihovim karijerama. Ako je napetost tokom poslednjeg seta i pogotovo taj-brejka u dvorani Centralnog terena „Kahe Magike“ bila takva da se vazduh mogao seći nožem – tuga je bila jednako prisutna u sali za obraćanje predstavnicima javnih glasila.

Srbija, teniska sila koja je volšebno to postala u jednom od najzahtevnijih sportova u svakom smislu bukvalno iz čistog talenta, strasti, inata i drugarstva njenih glavnih stvaralaca – nikada do sada (sa mogućim izuzetkom poraza protiv Češke u finalu u Beogradu ili Francuske u polufinalu u Lilu) nije bila na takvom iskušenju da pokaže svoju jedinstvenost, snagu, dostojanstvo, čast. Tri generacije teniskih asova zajedno u jednom timu – i ovoga puta su se izdigli iznad muke i izazova i dokazali da su, što je Novak Đoković sa takvom izražajnom tačnošću opisao – ne prijatelji, saigrači – već prava porodica. A to su predstavnici medija iz celog sveta umeli da prepoznaju, i nagrade velikim aplauzom – nešto što se u ovakvim situacijama skoro nikada ne dešava.

"Danas je tužan dan za tenis, jer je jedna od ove dve takmičarski potpuno izjednačene – a bliske i prijateljske reprezentacije morala da bude poražena,“ rekao je sa iskrenom naklonošću ruski selektor Šamilj Tarpišev, u svom devedeset petom Dejvis kupu na početku svog obraćanja medijima – kao da je želeo da pokaže svojim zasluženo trijumfalno raspoloženim igračima da su dostojanstvo i poštovanje ono najvažnije što iz ove pobede trebaju da ponesu sa sobom za nastavak njihovih karijera. I, uistinu, kada jedna lopta načini svu razliku između blještavih osmeha i gorkih suza – to je i najveća vrednost koja se može prepoznati u epilogu ovakvog monumentalnog sportskog događaja.

Tri takve odlučujuće lopte su Troicki i Đoković imali da donesu radost svojim saigračima i naciji – ali se već prva takva šansa za Rusiju ispostavila kao presudna. Pritom, potpuno opravdano je reći da je Viktor Troicki, momentalno najveći tragičar ovog duela, do tada odigrao jedan od svojih najboljih mečeva u dublu u karijeri i svakako za našu reprezentaciju, pa čak i nosio igru našeg dvojca u dobrom delu trećeg seta.

Novak Đoković je, po svedočanstvu samih Rubljova i Kačanova, „sa osnovne linije sam bez problema igrao protiv njih dvojice istovremeno, što i dolikuje legendi poput njega“, uz demonstraciju majstorstva koja mu je i u Nadalovoj Španiji donela na desetine hiljada obožavaoca. No, činjenica je da su Rubljov i Kačanov imali svoj dan, a naročito žilavi Andrej – koji je bukvalno odneo sa terena Krajinovića u prvom meču dana, a zatim bio kreator nekih od najneverovatnijih poena – među kojima i pobedničkog. I svaka im čast na tome da su, bukvalno igrajući sve mečeve dubla i singla do četvrtfinala iz dana u dan, i to protiv jednog Nadala, Ćorića, Dodika, Pavića – imali dovoljno energije da ovako odvažno i na momente sportski genijalno odigraju meč protiv do sada neporažene Srbije i jednog od trojice najvećih tenisera svih vremena.

Suze su pošle svima za konferencijskim stolom, a i većini onih sa mikrofonima i diktafonima preko puta njih, kada je takođe legedardni dubl-as i jedini teniser na svetu koji još uvek igra sa dva implanta u kukovima, selektor Nenad Zimonjić, rekao da je ovaj poraz posebno težak jer on označava kraj puta zlatnog tima srpskog tenisa (Tipsarević, Troicki, Đoković i on) – i to će se svakako pamtiti.

Ali ono što će se još više i duže pamtiti su upravo svi uspesi, uzbuđenje, sreća, posvećenost, pažnja i ljubav koju su ovi asovi – zajedno sa onima koji dolaze – pružili svojoj Srbiji i svim iskonskim ljubiteljima ovog izuzetnog sporta kroz decenije svojih nastupa. Zajedno su se trudili, borili, bodrili, radovali, patili, plakali – a sa njima i svi mi – i to je upravo ono što je njihov odlazeći član Janko Tipsarević istakao i juče posle ceremonije svog opraštanja od Dejvis Kup takmičenja, i danas posle poraza od Rusije.

„Meni će kao najvažnija uspomena iz tenisa ostati – ne pobede, ne trofeji, niti bol i suze – već osećanje ovakvog zajedništva i prisnosti, kojim smo prevazilazili sve situacije i koje nas je činilo j....eno jačima svaki put!“ na svoj autentičan način je to rekao Janko, kao melem na ranu ali i vrhunsku sportsku i životnu mudrost važeću za svakog od njih pojedinačno i zajedno. Ponos i veru u snagu ovog tima i njegovih naslednika podvukao je i Novak Đoković, iscrpljen posle toliko puno izazova koje je još jedna predugačka ATP sezona nosila za njega – odlučan da bude uz Dejvis Kup reprezentaciju Srbije i ubuduće – koliko god bude fizički i planski mogao.

Budućnost srpskog tenisa izuzetno obećava, i to je ono što su svi zajedno naglasili u svojim daljim izjavama – kada su se suze osušile i pojavili i prvi osmesi, pogotovo posle prepričavanja anegdote „kada je Dušan Lajović prvi put video Janka“. Uvek pedantni i enciklopedijski sadržajan Nenad Zimonjić je uz najlepše reči i pohvale spomenuo sve dosadašnje članove i aktuelne kandidate za našu reprezentaciju koji nisu bili u Madridu – Đerea, Kecmanovića, Milojeviča, Krstina, Petrovića, Čačića – čiji uspesi najbolje odražavaju reči popularnog Ducija da mu je „neizmerna čast i sreća što je imao prilike da od takvih igrača i ljudi u pravom trenutku u njihovim karijerama stiče tenisko iskustvo i znanje, slušajući ih, prateći njihove nastupe i igrajući sa njima.“

Tačno tako – izuzetna, skoro neverovatna sreća – koji naši asovi umeju da prepoznaju i cene, nastavljajući put uspeha u istoriji ovog jedinstvenog sporta, neverovatne psihološke dramaturgije koja se ne viđa ni na platnu, ni na sceni. A kad se igra za svoju zemlju, nepostojeće biva sve lično, individualno, posebno – i nastaje potpuno posvećenje timu, naciji i najlepšim uzvišenim ljudskim vrednostima, sta bi svi oni koji ih bodre i navijaju za njih trebali zajednički da proživljavaju – uz veliko poštovanje, empatiju i zahvalnost.

Srpski tenis će imati sjajnu budućnost, zahvaljujući našim izuzetnim sportskim asovima i prijateljima – ali i svima njima koji su ih razumeli, podržavali i uz njih doprinosili i često se žrtvovali da bi se njihovi uspesi gradili i ostvarivali. Amanet Janka, Zikija, Noleta i Viće, Ilije, Borisa i Bobe – ali i Ane, Jelene, Tatjane, Bojane - je od sada stvar ne samo njihovih naslednika na profesionalnoj teniskoj turneji, već i svih onih na terenima za mali tenis, tribinama, kancelarijama, kabinetima, medijskim centrima i šire. Ponos se ne nasleđuje, već se stvara – i vreme je da nove generacije svih spomenutih učine sve da bi došle do svoje meč lopte – i da je iskoriste!

(Kurir sport)