EKSKLUZIVNO! ŽASTIN ENAN ZA KURIR: Pamtiću moje mečeve sa Jelenom i Anom (VIDEO)

Žastin Enan o rivalitetu sa našim najboljim igračicama, sadašnjosti i budućnosti ženskog tenisa – ekskluzivno u Melburnu

Bila je jedna od najstabilnijih brojeva 1 u WTA konkurenciji, i redovno nas je izluđivala pobedama protiv Jelene i Ane.

Od 2001 do 2007 je ostvarila fantastičan niz uspeha – osvojivši Rolan Garos četiri puta, dva puta Ju Es Open, jednu titulu u Australiji, Fed Kup za Belgiju i zlato na Olimpijskim igrama. 2016 je postala prva Belgijanka koja je primljena u Međunarodnu tenisku kuću slavnih.

Imali smo retko zadovoljstvo da, posredstvom njenog novog profesionalnog tima u Eurosportu – u kome od ove godine ima ulogu specijalne stručne konsultantkinje, obavimo zanimljiv razgovor sa velikom šampionkom Žastin Enan u Melburnu – iz koga kao najvažnije izdvajamo sledeće:

Vi i Frančeska Skjavone ste bile poslednje koje su osvojile Grend slem igrajući jednoručni bekhend. Kod tenisera ih ima više koji i danas igraju tako, a kod devojaka - skoro nijedna. Zašto i može li to da se promeni ili ne?

- Ne mislim da će se to promeniti u narednih nekoliko godina. Možda za 50 godina, ali videćemo šta će se u tom periodu dogoditi na širem planu. Igra se promenila, sada je fizički zahtevnija, i faktor snage je izuzetno uvažen i kod muškaraca i kod žena – kod kojih se igra značajno ubrzala. Pre nije bilo mnogo devojaka koje su igrale na taj način - Ameli Morezmo, Končita Martinez i samo još nekoliko igračica u mojoj generaciji, na primer. Bilo je i onih koji su mi sugersali da bi trebala da probam sa dvoručnim bekhendom. Počela dam da igram jednoručni bekhend kada sam imala pet godina, jer sam bila velik fan Štefi Graf i Stefana Edberga – i to nikada nisam promenila. Sve je moguće kompenzovati izuzetnom tehnikom. Mnogo sam se trudila da zbog toga naučim tehniku, da koristim noge na pravi način – i ne bih rekla da mi je bilo lako. Danas u mojoj akademiji većina dece igra bekhend sa dve ruke, tako da bi dosta trebalo da se takvo stanje promeni. Ipak, ne mislim da će to biti u skorijoj budućnosti.

Igrali ste mnogo mečeva protiv srpskih teniserki, Jelene Janković i Ane Ivanović. Protiv koje vam je bilo teže da igrate i zbog čega?

- Obe su bile nezgodne protivnice, bilo je teško igrati sa njima. Ako bih morala da ih poredim, čini mi se da sam imala žešće borbe sa Jelenom. Uvek me izvršavala veliki pritisak na mene u igri, imala je jak karakter, terala me je na dugačke razmene – i to su bili fizički intenzivni mečevi. Ne sećam se kada smo poslednji put igrale, ali mislim da imam dobar skor protiv nje. Što se tiče Ane, imala je dobre rezultate – a posebno se sećam finala Rolan Garosa, kada sam igrala možda i svoj najbolji tenis. Jelena i Ana su bile deo jedne sjajne generacije ženskog tenisa i uvek smo imali dobre mečeve.

Bili ste jedan od najstabilnijih i najkonzistentnijih brojeva jedan u vaše vreme, ali i u nedavnoj prošlosti tenisa, ako izuzmemo Serenu. Kako vidite trenutnu situaciju – jer nam se čini da su promene veoma česte?

- Verujem da je sada stanje pozitivnije nego pre godinu ili dve, primećujem pojavu izvesnog stepena stabilnosti. Doduše, još će potrajati pre nego što budemo videli da neka ili nekoliko devojaka preuzmu primat, kao što je to slučaj u muškom tenisu. Ko zna - možda ćemo imati isti problem kao kada vodeća tri igrača muškog tenisa budu završili karijere. Ima mnogo dobrih igračica, ali još nisu u stanju da pobeđuju u kontinuitetu. Prošle godine smo ipak videli devojke koje su imale neku vrstu stalnosti – poput Barti, Osake, čak iako je imala problema. Dopadaju mi se ti usponi i padovi, što me donekle podseća i na razvoj moje karijere – jer kada želite da se takmičite na najvišem nivou uvek će biti tih uspona i padova. Ne znam odakle to potiče; mislim da se i život u teniskom svetu promenio, sve je zahtevnije... Tu su mediji, komunikaciona tehnologija, društvene mreže – što predstavlja veliki izazov za mlade generacije. Mi se sa tim nismo suočavali u toj meri, ali sada je sasvim drugačije. Nas su vodila ubeđenja, ambicija – i tek treba da vidimo da li će ove devojke zaista želeti da osvoje više Grend Slem trofeja. Upravo je samouverenost bitna za proces da budete spremni ne samo da osvojite jednu titulu, već i da ostanete stabilna, budete u vrhu nekoliko godina. Ipak, pozitivna sam po tom pitanju. Što se tiče Andreesku, jedva čekam da vidim šta će ona uraditi, mada je pitanje fizičke pripremljenosti ono koje će morati da reši što pre. Mislim da je radila prenaporno kao mlada. Dobro kod nje je što ne prijavljuje turnira kada je povređena, što je dobar znak zrelosti u pristupu razvoja karijere. I pored pitanja fizičke spremnosti, njega igra mi se dopada u potpunosti, i sa te strane sam pozitivna prema njenoj perspektivi. Pre godinu ili dve sam primetila i Ešli Barti. Dopada mi se kako je smirena, kako radi i investira u svoju budućnost. Važno je da deca i mlade generacije danas istinski razumeju da ne postižemo rezultate čim počnemo da igramo – i da će oni doći kao rezultat dobrog rada tek kasnije. Kada ste konstantni u svojim naporima, kada tokom cele godine radite naporno i na potrebnom nivou intenziteta – to će na kraju doprineti stvaranju razlike između vrhunske i dobre igračice.

Da li je po vama zanimljivije što sada nemamo očiglednu liderku na WTA turneji - ili biste više voleli da vidite dve-tri dominantne igračice?

- Očigledno je da publika ne voli situaciju u kojoj dvoje-troje takmičara skoro bez izuzetaka osvaja većinu trofeja. Što se mene tiče, ja najviše volim situacije u kojoj istih šest-sedam-osam igračica redovno stižu do četvrtfinala na velikim turnirima. Kod muškaraca, u poslednje vreme dvoje-troje njih konstantno nešto osvajaju, a onda se desi da jedno ili dvoje igrača van te trojke iznenade. To možeda bude prava dragocenost i podstrek za njihove karijere. Svesna sam da to nije savršena situacija jer igri su potrebna velika imena. Poklonicima ženskog tenisa potrebno je da imaju idole, potrebno im je da vole igračice, da ih stalno gledaju. Onda se desi da ponekad neke nove igračice iznenade, što bi moglo da ih izdigne na novi nivo. Sećam se kada smo Kim Klajsters i ja, sunarodnice, započinjale naše karijere; ona je stalno pobeđivala - i ja sam htela to isto, što je neumitno uticalo na to da i moj nivo igre postaje sve bolji i bolji. I zato mislim da su Nadal i Đoković, koji su nastajali u skoro isto vreme, trenutno na ovom nivou, jer su non-stop terali sebe da stvore tu dodatnu motivaciju.

Šta kažete o povratku Kim Klajsters u profesionalni tenis?

- Bila sam iznenađena, čak pomalo i šokirana kada sam to čula, jer nisam očekivala da je tako nešto moguće. Uvek je vodila računa o sebi. Saznala sam to iz štampe. Ne komuniciramo mnogo, a kada se vidimo to mi pričinjava veliko zadovoljstvo – ali se stvarno ne čujemo često. Naravno da izuzetno poštujem tu njenu odluku, a ono čemu se divim je njena želja da sebi ponovo da šansu da se takmiči. To je predivno, da i pored toga što ima decu, ima snage da donese takvu odluku. Lično, ja ne bih nikad uradila tako nešto, jer kad sam iskoračila iz svog teniskog u ovaj drugi život, ono što mi je najvažnije su moja deca, posao koji traži od vas 200 posto posvećenosti - jednostavno morate da budete spremni na to. Ipak, razumem tu pojavu, i dobro je da neke igračice koje imaju decu pokušavaju da se vrate na turneju. Za nas žene je to predivan znak, ali takođe i otvara dodatna pitanja pri povratku. Sve zavisi od ambicije, ciljeva koje je postavila sebi. Kim se uvek volela život u putovanjima, susrete sa navijačima; nije se mučila sa time kao neke druge igračice, i znam da obožava da se takmiči. Zbog svega toga može da igra sve duže i duže. Ako je već imala takvu želju i donela odluku, to je za svako poštovanje. Šta će uraditi na povratku, teško je predvideti – jer će joj fizički sigurno biti teško. Trebalo bi da se čuva povreda, ali mislim da nije izgubila taj osećaj za loptu. Ima dobar tajming, udara lopticu snažno, ali - kretnja, eksplozivnost - to su aspekti igre koje mogu da brinu. Svakako će biti uzbudljivo.

Šta su najvažniji kvaliteti dobrog trenera, jer vi ste imali priliku da budete na obe strane, kao igrač i trener?

- Prvo, morate da budete sigurni da će sve funkcionisati; glavni je taj lični odnos. Meni je poverenje od najveće važnosti. Istina je da imamo novu generaciju mladih igrača i da se mnogo toga promenilo. Danas možete da imate jednog trenera, a posle šest meseci drugog; mogu da razumem da postoje različite stvari, ali takođe smatram da je igračima i trenerima neophodno vreme da se upoznaju, budu tolerantni, i daju sebi vremena da se prilagode - jer je treneru potrebno vreme da razume koliko toga je potrebno da bi preneo poruku, da nešto doprinese kroz rad sa tim igračem. To je proces izgradnje, a taj odnos mi je važan zato što kada ste otvoreni prema treneru, kada slušate, znate da to može da dopre do vas. Za mene je to prvo što je važno – potrebno je da nekog upoznate, da se uverite da je saradnja zaista dobra. Posle toga, po važnost bih izdvojila kvalitete trenera, koliko poznaje tenis i to što mora da razume osobu sa kojom radi kako bi joj pomogao. Morate da poštujete to kako igrač uči, a tom procesu je potrebno vremena, to je u tenisu važno.

Mislite da ima više Belgijanki koje igraju na visokom nivou nego igrača otkako ste otišli? Italija je imala igračice u Top 10, a sada ih više nema. Šveđana nema nigde, bukvalno su nestali. Koji je uticaj velikih teniskih šampiona na sunarodnike?

- Na taj proces svakako postoji kratkoročni uticaj velikih igrača ili igračica. Kada smo Kim i ja igrale dobro, mnogo devojčica i dečaka je počelo da igra tenis. Vremena se menjaju, i ne znači da ćete ponovo imati velike uspehe zbog toga što ste nekada imali sjajne generacije. Mislim da sa velikim šampionima dobijate i tu strukturu, savez, privatne organizacije koje pomažu, trenere koji se afirmišu. Po meni, sve zavisi od ličnosti – i toga šta se krije unutar nje. Takođe je važan i kulturni uticaj po kome možete da predvidite kako će se igrači nositi u određenim situacijama. Na kraju, velike zemlje imaju veliki broj igrača.. Nisam sigurna da sve to može da ima vekiki uticaj, i kratkoročno i dugoročno, jer – ponavljam – sve zavisi od ličnosti igrača. Ja sam Belgijanka, ponosna sam na svoju zemlju, ali radim u akademiji u Argentini – jer je moj trener iz Argentine, te sam preko njega poprimila i drugačiji duh. Po njemu, bitno je da budeš otvoren. U velikim zemljama igrači su važniji, zbog ljudi koji će igrati tenis. Na kraju, oni će imati i više šampiona. Koliko stvarnih šampiona imamo u tenisu? Koliko ljudi igra tenis u svetu? Mali broj. Sve zavisi od snova, od ubeđenja, ambicija. To se ne može pročitati u knjigama. Lično nisam sigurna u naš uticaj, iako pokušavamo da inspirišemo nove generacije koliko god to možemo – i ne samo u tenisu. Ponekad mi moji učenici i studenti kažu da su - kada su učili i spremali se za svoje ispite – gledali moje nastupe i time dobili mnogo više energije i elana, što ih je nagnalo da još više rade. To je jedna vrsta inspiracije i zbog toga mislim da sam imala veliku šansu da uradim veliku stvar - jer je fantastično moći deliti emocije sa ljudima”, prenosi nam svoje utiske Žastin Enan.

(Kurir sport)