TAJNA ĐOKOVIĆA! ISPOVEST NOVAKOVOG DEDE ZA KURIR! Srđan je čudo od čoveka, evo kako je STVORIO NOVAKA!

Komšije znaju da sam Novakov deda, ali javnost ne. Nisam se eksponirao, generalno sam povučen čovek - ovako je za Kurir počeo ekskluzivnu ispovest Zdenko Žagar (82), otac Dijane Đoković i rođeni deda najboljeg tenisera sveta.

- Geni su geni. Često se zezam na tu temu. Aktivan sam, bavio sam se dosta odbojkom, još igram rekreativno. Obožavam skijanje - istakao je naš domaćin.

Rođen u Vinkovcima

Nekadašnji oficir Vojske SFRJ potom počinje svoju životnu priču, koja ima mnogo sličnosti s hiljadama sudbina u bivšoj zemlji.

- Rođen sam u Vinkovcima u Hrvatskoj, kao i moja bivša supruga, Novakova baka Elizabeta. Došao sam u Beograd kao vojno lice, a ona na školovanje. Tu su nam se rodile ćerke Dijana i Sanda. Ja sam četiri godine bio na službi u Prištini, svakog vikenda sam putovao do Beograda i nazad, pa zamislite kakav je to život bio. Sve to se odrazilo na porodične odnose - priča Zdenko sa setom u glasu i dodaje:

- Došlo je do razvoda, to vam je priča vojnog lica. Nisam mogao da učestvujem u podizanju ćerki koliko je trebalo. Stvorila se neka tampon zona, tenzija između nas i uvek ono pitanje ko je kriv. Kažem da je za svađu potrebno dvoje. Dijana je krivicu prebacivala na mene, nije mi to oprostila. One su živele s majkom, da su živele sa mnom, možda bi bilo drugačije. Bile su mlade, neiskusne, nisu shvatale da nije zlato sve što sija. Žao mi je zbog toga. Najviše zbog druge supruge, koja mi je rekla da će ona ispasti kriva. A ostajem pri tome da je to bila moja ideja. Kasnije su se odnosi popravili, sada je sve kako treba.

Čuvao malog Novaka

Skijanje je, ispostavilo se, imalo ključnu ulogu u celoj priči. - Pa Dijana je Srđana upoznala na skijanju na Kopaoniku, on i njegov brat su bili vrhunski skijaši, takmičari i reprezentativci. Kasnije se rodio Novak kao prvi njihov sin, ali nisam mnogo učestvovao u njegovom odrastanju. Bilo je trenutaka kad smo bilo zajedno. Jednom su mi ga ostavili kao malog da ga čuvam na Kopaoniku. On me odmah prihvatio, neverovatno koliko je od malih nogu bio dobar i vaspitan. Zajedno smo skijali i on je već tada bio brži od nas. Mi gledamo gde je, a on nas čeka na kraju staze, leži na snegu i smeje se:

„Pa, gde ste vi do sada?“

Zdenko kaže da Nole u detinjstvu nije mnogo razmišljao o tenisu, ali sve se promenilo kad je dobio prvi reket.

- Znam koliko ga je Srđan podržavao i tražio njegovo mesto u tome. Srđan je čudo od čoveka. Imao je takav osećaj za nešto što će biti uspešno da je to neverovatno. Problem je bio nedostatak novca. Njemu je prvom palo na pamet da Kopaonik treba da ima benzinsku pumpu, na primer. Prvi je uveo motorne sanke na planini, posle njega su svi krenuli s tim. Oboje su mnogo radili gore.

Naš sagovornik otkriva da se porodica snalazila i trpela velika odricanja samo da bi Novaku obezbedili napredak.

- Sećam se, baš smo se vratili sa skijanja, zove me Dijana. „Tata, pozajmili smo novac na tvoje ime“, saopšti mi. Ja je upitam kako će to da vrati. Ona odgovori da ne brinem. I jednog dana pitam šta je bilo s tim dugom, i oni kažu da su sve pošteno vratili, i glavnicu i kamate, koje su inače bile velike. I ja sam im pozajmljivao, naravno, bez kamate i uvek bi mi vratili. Oni su bili prinuđeni da pozajmljuju veliki novac. Jednom upitam Srđana: „Čoveče, šta bi uradio da nisi mogao da vratiš tim ljudima?“ On me pogleda i kaže: „Istovarao bih vagone na stanici.“ Zamislite koliki je to rizik bio, jer jedna povreda je mogla sve da upropasti.

Voli sve unuke

Kako kaže deda Zdenko, Nole nema vremena da ga obiđe u njegovom stanu.

- Bukvalno nema kad da dođe. Odem do terena, znam kad trenira i provedemo tamo desetak minuta. Smatram da je ponekad suviše dugo u Beogradu, ne sada, sad je druga situacija, nego inače. Ovde nema mnogo vremana za treninge, svaki dan ga razvlače na drugu stranu, a uvek ga posle čekaju važni turniri.

Deda ništa ne zamera Novaku. Naprotiv, obožava i njega i ostale unuke, a sreo se i s praunukom.

- Marko je super, vrlo prijatan, kulturan. Stalno me pita kako sam. Baš sam pitao Dijanu za Đoleta... Ušao je u neke godine, postoje mnogi ljudi koji su oko njega, da li on može da razluči ko su mu pravi prijatelji, a ko su oni koji su uz njega samo iz koristi... Onda mi ona kaže: „Ne boj se, taj trista odsto bolje čita ljude čak i od oca.“ Sreo sam sad na terenu i malog Stefana, on uzeo reket i udara lopticu. Pitaju ga da li zna ko sam. „To ti je pradeda“, kažu, a on me gleda. Sveti Stefan, tako ga ja zovem...

Kurir.rs/ Predrag Gajić Foto: Tamara Trajković