Pedeset godina održavanja završnog mastersa ATP sezone, započetog u Tokiju davne 1970. bio bi povod za ponos i posebno slavlje u svakom sportu.

Nažalost, tenisu je ovaj „srebrni jubilej“ zapao u korona-baksuznoj 2020., dok će se London – najduži privremeni „dom“ ove manifestacije od njenog ustanovljenja – od nje oprostiti bez strasti, publike, pompe i protokola koji bi mu priličio.

Naravno, za mnoge je dužina boravka završnog turnira teniske sezone kod muškaraca u glavnom gradu Velike Britanije odavno već premašila poželjno – kao što su Đoković i Nadal – jer su se Mastersi u prošlosti mnogo češće selili iz grada u grad, iz kontinenta u kontinent – pa će biti interesantno videti kako će se predstonica industrijske Italije – Torino – snaći u toj potpuno novoj teniskoj ulozi.

Pogled na statistiku uspeha na prethodnim ATP WTF aktuelnih učesnika možda otkriva neke naizgled čudne podatke – izdvajajući Đokovića sa 5 trofeja, a uz njega još samo branećeg i pretposlednjeg osvajača Cicipasa i Zvereva sa po jednom titulom.

Igrač sa najvećim brojem provedenih nedelja u selekciji Top 10 tenisera u istoriji, Rafael Nadal, u svojih 10 dosadašnjih nastupa se niti jednom nije domogao „Barklejs“ trofeja (samo dva finala, davnih 2010 i 2013), u društvu je jednog finaliste (Tim 2019), jednog koji učestvuje drugi put uzastopce (Medvedev) i dva debitanta (Švarcman i Rubljov) – ali su rezultati koje su spomenuti asovi ostvarili tokom ove bizarne teniske 2020. takvi da se i Novak Đoković složio da Londonski masters dugo nije bio ovoliko izjednačen.

profimedia0557826466.jpg
Foto: Profimedia

Medvedev, Zverev i Rubljov su u odličnoj formi, - osokoljeni trofejima i finalima, Tim je osvojio svoj prvi Grend Slem, Švarcman je briljirao na svim podlogama, Cicipas igra dobro i branilac je trofeja – dok su Nadal i Đoković – i dalje percipirani kao večiti favoriti.

Po broju titula, najuspešniji u 2020. je „junoša“ Rubljov (5), Novak drugi (4) a Zverev i Nadal dele treće mesto sa po 2 – ali su, po mnogima, najjači atributi pred početak ovog turnira odlična forma Medvedeva, Zvereva, Cicipasa i – Novakovih dosadašnjih 13 nastupa i 5 titula.

Ono što pravi određeni „disbalans“ u Novakovom registru je činjenica da je poslednju titulu ovde osvojio za njega davne 2015, što za njega predstavlja najdužu pauzu između osvojenih „velikih“ trofeja pored Rolan Garosa – kao i to da je ovde pretrpeo veoma bolne i neočekivane poraze protiv mlađih izazivača u sezonama kada je beležio sjajne nastupe – protiv Zvereva u finalu 2018 i Tima – prošle godine.

baloteli-epa-julien-de-rosa.jpg
Foto: EPA/JULIEN DE ROSA

Kod Nadala, disbalans je izražen u tome što je, od 86 ATP titula, samo 2 osvojio na turnirima koji se igraju u dvorani (a nijednu u Londonu) – tako da mu ova vrsta ambijenta na kraju sezone evidentno ne leži. Cicipas je dobro igrao na Rolan Garosu, ali ga je onda povreda zadobijena u polufinalu protiv Đokovića mučila u Beču (poraz u 2. kolu od Dimitrova) i Parizu (poraz u 1 kolu od Ambera) – pa je kod njega vidljiv blagi pad forme i fizičke pripremljenosti.

Ako se neko i usudi da srčanog „El Pekinja“ Švarcmana proglasi za autsajdera za titulu – barem na osnovu dosadašnjih rezultata na ovoj podlozi i činjenice da je jedini koji nije osvojio nijednu titulu u 2020. – tu bi moglo da se stane sa komentarima o „diaboličnosti“ učesnika aktuelnog završnog mastersa – jer su ostala četvorica trenutno u odličnoj, možda i životnoj formi.

Upravo zbog tih nedavnih uspeha Medvedeva i Zvereva i nepredvidivog faktora Švarcman – Grupa Tokio 1970 je možda neizvesnija, iako je Novak u međusobnim okršajima – superioran (5-0 Švarcman, 3-2 Zverev, 4-2 Medvedev), dok je Grupa London 2020. više izjednačena, uz superiornu statistiku Nadala (1-0 Rubljov, 9-5 Tim i 5-1 Cicipas), dok Rubljov ima 2-2 sa Cicipasom i 1-1 sa Timom, a Tim (posle današnje pobede nad Cicipasom) tek malu prednost od 4-2.

Ono što je u poslednjim godinama bilo važno za osvajanje turnira – osim aktuelne forme postignute u poslednjih nekoliko turnira pre Londona – je ostvarenje potpunog fokusa na svaki gem u svakom meču takmičenja po grupama (jer je prolazak u polufinale često odlučivan u poslednjem meču u grupi), a zatim – potpuno „resetovanje“ za polufinala i finale (ono što je nedostajalo Federeru, Nadalu, Đokoviću poslednjih godina) – jer su na završnom mastersu mečevi najboljih češći – i lakše je uneti određene ispravke u igri i podići formu i samopouzdanje između meča u grupi i narednog – u finalu.

tan20209302040394546815x458.jpg
Foto: AP

Brza podloga O2 Arene će početnu prednost uvek davati velikim – i preciznim – serverima, dok će prva sledeća bitna prednost biti ostvarena kroz – pokretljivost na terenu. U godinama kada je bio najagilniji i širio se „kao žvaka“ po terenu, Novak je bio nezaustavljiv; ali, čim ga je Zverev iznenadio „njegovim oružjem“ i pokazao se još izdržljivijim u međusobnim razmenama sa osnovne linije, a Tim ga „probio“ fantastičnom snagom i lucidnošću – otvoreno je novo poglavlje u dobu „velike trojke“ u završnicama ATP Mastersa.

Ako bi se, u skladu sa tim, tražili novi kandidati za pobednika u Londonu – aktuelna forma bi nam ukazala na Medvedeva i Rubljova, pod uslovom da ih ne proguta trema u ledeno plavoj i sablasno praznoj O2 Areni. Cicipas je porazom protiv Tima u „grupi smrti“ već dosta izgubio u realizaciji plana odbrane titule, dok će Austrijanac morati da potvrdi kvalitete koji su ga izdigli u trećem setu protiv Grka pre svega protiv Rubljova – da bi dospeo do „poznate teritorije“ polufinala u Londonu.

Ako se bavimo samo teniskim – a ne i temama iz privatnog života koje su pod lupom medija proteklih nedelja - Zverev ume da oscilira između briljantnosti i serije duplih servis grešaka, a pad kondicije u finalu Pariskog mastersa protiv Medvedeva ukazuje na slabost koja bi mogla da bude pogubna po njegove šanse da prođe grupu. U ovoj konkurenciji je Švarcman možda i najsvežiji učesnik – sa najviše motiva da se dokaže i iznenadi gde god bude mogao – a ne postoji taj profesionalni teniser koji bi radije izbegao meč sa protivnikom njegovih kvaliteta i elana.

ds01-epa-christian-bruna.jpg
Foto: EPA Christian Bruna

Upravo to će biti veliki test za Đokovića – (skoro) uvek izuzetno motivisanog za najviši plasman u Londonu, ali bez željene igre u dvoranskim uslovima (povratak u Beč – neuspešan) i sa propuštenim Pariskim Mastersom – koji će već u prvom meču protiv „gaučosa“ morati da demonstrira svoj najbolji tenis kako bi gradio šampionsko samopouzdanje za naredne mečeve. I Nadalu je ovo drugi turnir u dvorani ove godine – a da nas dosadašnjim nastupima nije baš uverio u željenu formu za osvajanje ovog Mastersa – ali je sigurno da će ga „mlađe društvo“ u grupi posebno podstaći da već od prvog, večerašnjeg meča sa Rubljovim – demonstrira spremnost za borbu do trofeja.

Za sve one koji, naravno, budu želeli da dožive još jedno antologijsko finale Đoković – Nadal (iako su ona poslednja u Melburnu i Parizu bila sve samo ne nalik na brojna druga iz ranijih vremena) – rećićemo da nije nemoguće, ali da će morati da se potrude izuzetno puno da im to zadovoljstvo i prirede. Ako do toga i dođe, njihovo zadovoljstvo će biti utoliko i veće, a ako ne – neizvesnost pred početak sezone 2021. za svakog ljubitelja tenisa – i veće i slađe.

Vuk Brajović / Kurir sport